Порекло становништва села Бојин Дел, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадника Порекла Милодан.
Положај села.
Бојин Дел лежи на земљишту високом око 1000 метара, у непосредној близини Пољанице. Испод села је зона храстове шуме, док је изнад њега букова шума. Суседна насеља су: Обличка Сена, Клашница и др.
Земље и шуме.
Потеси по граници атара зову се: Гарван, Куњ, Бељаница, Побијен Камен, Алитов Гроб, Мала Река, Рамно Бучје, Пљачковица, Бачевиште, Гарина, Рид, Остри Чукар, Лештар, Робов Гроб и Девотин. Унутрашњи делови атара су: Рупа, Гумниште, Присој, Челембура, Селиште, Мртвица, Заједница, Церовац, Шилегарник, Горњи Рид, Голема Ливада, Арнаутски Ливадчики, Шаварина, Длуге Лазине, Лисичине Дупке, Недине Копотине, Дубје, Старо Село и Грашиште.
Тип села.
Бојин Дел је село разбијеног типа још од времена када је основан. Дели се на махале; Плочаци, Гарина, Деда Стојановска, Пољаничка и Чукарска.
Бојин дел је 1953. године имао укупно 64 домаћинстава.
Постанак села, старине и прошлост.
Старо Село лежи у источном делу села. Ти је било село „неког ранијег народа“. На Старом Селу је данас шума и по нека њива. У њивама су мештани изоравали старе гробове.
Селиште лежи североисточно од Бојин Дела. Некада је и ту имало кућа, јер се виде „дуварине и грамађе“. Сада на Селишту постоје стари српски гробови, по неки са крстовима. И то Селиште не припада данашњем становништву. Неки мештани наводе да је најстарије село било на Старом Селу. После његовог уништавања основано је село на Селишту. Када је Селиште пропало – тада је основано данашње насеље – Бојин Дел.
Бојин Дел је основан у другој половини XVIII века, пре око 180 година. Оснивач села био је неки Љута. Од њега потичу данашњи Љутинци. Деда Љута је искрчио много земље и запатио доста стоке. Касније су његово имање разделили синови и „пајсторци“. По оснивању села турска власт је одредила становницима Бојин Дела да плаћају десетак некој „господарици насељеној у Врању“. Муж те Туркиње је погинуо негде у борби против Срба.
Робов Гроб је место на граници атара између Бојин Дела и Обличке Сене. Ту се крио неки Арбанас, којије заробио српско дете из једног села поред Јужне Мораве. Срби из Бојин Дела су убили Арбанаса, али је у томе погинуло и заробљено дете.
Потес Амитов Гроб је добио назив у новије време. Ту су наши граничари 1905. године убили Арбанаса Амита из Зарбинца у Кривој Реци. Он је прелазио у Србију ради пљачке стоке. Тај Арбанас се хвалио да је убио 19 Срба из ових крајева.
Сеоска слава је Спасовдан, Иста слава се слави и у суседној Клашници. Мештани Клашнице и Бојин Дела најпре су Спасовдан славили заједнички на месту Говедарица, после су се становници у томе раздвојили.
Гробље Бојин Дела је на Селишту.
Порекло становништва.
У Бојин Делу живе ова три рода:
-Љутинци, Аранђеловдан, се деле на:
-Чукарчани, Гаринци, Деда Стојанци и др. Оснивач рода је деда Љута који се доселио пре 180 година из Коњара код Куманова. Риста, 60 година – Атанас – Никола – Петко – Станимир – Љута. Љута је у месту старине „убио Шиптара и добего овде у пустарију“. Он, затим, деда Милисав из суседне Обличке Сене и неки Србин из Струганице били су храбри људи у овом делу области. Крајем XVIII века они су се борили са Арбанасима, који су продирали у Врањску Котлину преко Новобрдске Криве Реке и Пољанице.
-Плочаци, Никољдан, потичу од деце коју је посинио оснивач првог рода – деда Љута. Љути је умрла прва жена и он се после поново оженио женом која му је довела децу. Порекло им је из села Плоче у Крајишту. Једна њихова истоимена грана живи у нижем селу Ранутовцу.
-Пољаничани, Јовањдан, су досељени после претходних из села Стрешци у Пољаници.
Девотин.
Девотин је пусто селиште на граници атара Бојин Дела и суседног пољаничког села Дреновца. По причању, у другој половини XVIII века у Девотин су дошли Арбанаси из суседне Криве Реке и из околине Качаника. „Њих је населио врањски Мемет-паша (умро 1824. године)“. Они су се ту населили као сточари. Потом су девотински Арбанаси растерали Србе из Девотина и из суседног села Бељанице. Земљу Бељанице су продали као своју двојици Арбанаса из Сухарне. Један исељени српски род из Девотина живи у Алакинцу – Девотинци.
До 1878. године Девотин је нарастао на 15 до 20 кућа. Поменуте године његови становници – Арбанаси иселили су се у поједина криворечка села: Ново Село, Зарбинце и др. Од њихових кућа сада се у Девотину познају само „дуваринке“. Услови за сточарство у Девотину били су врло подесни. Насеље је због тога добило име „што је свака крава давала дневно 9 литара млека“. Девотински Арбанаси су били „велики стокари“.
Изгледа да ће се Девотин поново постати насељен, ту су почеле да живе две-три српске породице из пољаничког села Дреновца.
ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“ насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
