Порекло становништва села Жужељица, општина Бујановац – Пиротски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“ насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Село је мало; лежи југоисточно од Бујановца у средњем делу долине Богдановачке Речице. Око Жужељице пружа се брежуљкасто земљиште.
Воде.
Мештани користе воду за пиће из бунара. Има доста бунара ископаних на њивама, даље од села.
Земље и шуме.
У атару овог села су ови потеси: Трница, Црешни Дол, Падина, Црвеначке, Кремењак, Меркез, Пошчаница и Морава.
Тип села.
Жужељица је село резређеног типа. Дели се на махале; Иванкоска и Деда Стошина. Прва махала је лево, друга десно од сеоске речице. Оне су међусобно удаљене око 300 метара. Куће у махалама су груписане.
Жужељица има цркву посвећену Пророку Јеремији („Руса Среда“ – у мају). Црква је саграђена пред крај турске владавине, 1896. године. Пре тога је ту била капела.
Сви становнци славе црквену славу, онда примају госте и приређују сабор.
Преслава је на Духове.
У Жежељици има 26 домова.
Постанак села, историјат и старине.
На почетку XIX века зеља Жужељице била је „сва под планина и под шумом“. Тада су се доселиле две породице из околине Куманова. Они су напустили своја села због чуме. Од тих породица потичу два најјача рода; Иванковци и Стошини. Касније се доселило још неколико породица. Први досељеници су заузимали земљу слободно, колико је коме требало. По њивама се познају „чукаљи“ од некадашње шуме. Неки пањеви имају у пречнику и по један метар.
Приликом оснивања и неко време после тога Жужељица је лежала на долинској равни поред Богдановачке Речице. Трла и колибе мештани су поседовали на местима где су им данас куће. Из села поред речице становници су се изместили пре 40-50 година.
Некада је овом селу припадао потес Кука. За време Турака на њему је нађен „убијен човек“. Мештани Жужељице нису могли да плате крвнину; платили су је становници суседног Љиљанца. Од тада Кука припада том селу.
За време Турака изнад Жужељице постојао је хан на старом караванском путу правце север-југ. Пут је служио својој сврси до око 1878. године. Постоји предање да се једне зиме код хана сурвала у долину натоварена камила.
Приликом српско-турског рата 1878. године у ово село су дошли арбанашки војници „из Дибре“. Они су чинили зло становницима. Тада су морале да се иселе све породице; неко време су живеле у Катуну близи Врања. Изнад Жужељице на једном месту познају су „дибрански шанци“. Копали су их поменути Арбанаси када су ратовали против Срба. Више села је место Меркез. Тамо је постојала једна турска караула.
Порекло становништва.
Српско становништво Жужељице, како је већ речено, потиче од досељеника. Највише становника је из околине Куманова.
Родови су:
-Иванковци, Аранђеловдан, су досељени почетком XIX века из неког села код Куманова. Кумови им живе у Табановцу код Куманова.
-Стошини, Аранђеловдан, су пореклом из околине Куманова. Дошли су када и Иванковци. Кумови им живе у кумановском селу Жегљану или Никуљану. Раније је овај род имао мушкарце високог раста. Кад је у овом роду било само три куће, онда је свака кућа чувала по око 100 оваца.
-Поп Ристинци, Аранђеловдан, су дошли средином XIX века из Алгуње код Куманова. Данас у том селу живе њихови кумови. Познати су као свештенички род; до сада су дали 12 свештеника.
-Ничинци, Аранђеловдан, су досељени из суседног Љиљанца. Тамо су били старинци.
-Кара-Постоле, Аранђеловдан. Род је основао посрбљени Саракачанин (Ђорђе). Дошао је 1926. године за домазета у Иванковце. Овај Саракачанин припада номадском роду, који је летовао са стоком на Варденику и Бесној Кобили; зими је ишао у околину Ниша или Лесковца. Поменути Саракачанин има 7 синова и највише оваца у селу. Саракачани звани Кара-Постоле сада су стално настањени још у Биљачи код Прешева (зову их Грци), затим у околини Ниша и Лесковца. Права старина им је из околине Јањине одакле су избегли због зулума Али-паше Јањинског.
Исељеници:
-Поп Ристинци – три породице су се одселиле, једна у Куманово и две у Бујановац (тамо их зову Булучики).
-Ничинци – једна породица прешла у Крајмировац и једна у Боровац код Прешева.
Једна сеоска породица се одселила у Београд.
ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“ насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
