Порекло становништва села Власе, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Власе се налази у равни реке Јабланице, на простору куда је вероватно некада текла река, на око 7 километара западно од Лесковца. Код свог формирања, село је било друмског карактера, подигнуто дуж Шуманског пута. Некада је значај овог пута био већи и водио је од Лесковца за Лебане. Некада се овај стари пу звао Пазарски пут.
Тип села.
Село Власе је равничарско гомиласто село.
Име села.
Село Власе је добило тај назив по Власима сточарима. Ова етничка скупина се са својим стадима кретала по пространим пасиштима ободних планина лесковачке Котлине, просецала је са својим стадима, крећући се са Власинских планина ка Радану, са Суве планине ка Гољаку, са Пасјаче ка Кукаовици, чији највиши врх носи назив Влајина, подизала своје зимовнике на одређеним тачкама у Котлини, насељавала се на тим пунктовима; у Прибоју, Кацабићу, Влашком Пољу, Дрводељи и Власу.
Воде.
Кроз Власе протиче поток, чије је извориште изнад малог Војловца. Зове се Брза Бара. Овај слабашни водоток скупља у кишним данима површинску воду. Код великих падавина, нарочито код пробоја бране на Јабланици при њеном високом водостају, вода се разлива пољем, испуни корито Брзе Баре, плави околне њиве и ливаде и допире све до Лесковца угрожавајући његови северозападну периферију. Такозваним „хисарским каналом“ изграђеним недавно вода Брзе Баре на простору између Доњег Синковца и Лесковца ухваћен је у дубок и модерно изграђен канал који одводи воду у Јабланицу испод села Горњег Стопања.
У селу је издан висока, па се лако копају бунари. Савремени произвођачи повртарских култура ваде изданску воду помоћу моторних пумпи. У атару власшком постоје и кладенци који су раније много више коршћени, на локалитету Седељке, затим Црни Кладенац на локалитету Караула.
Земље и шуме.
Атар села Власа простире се на површини од укупно 398 хектара. Оранице и баште заузимају простор од 326 хектара. И поред тога што је у равници, влашка земља није квалитетна, као у селима поред Јабланице, од Врановца на западу до Горњег Стопања на истоку. Због тога се село власе сматра сиромашним селом.
Земља носи ове називе: Карауле, Долина, Карањевац, Карањевачка Долина, Јазбине, Присоје, Седељке, Коњарник, Прогон, Горње Ливаде, Тршевина, Карчина Орница, Миленови Волови (шума), Козарска Долина и Ложиште. Управцу Тогачевца налазе се ови локалитети: Шипковине, Селиште, Стари Друм, Селиште друго, Салово Мејаниште и Смуга. Према Горњем Трњану: Каменичко, Селиште треће и Стране.
Постанак села и прошлост.
Село Власе је старо српско село настало у доба српске средњовековне државе. Неколико локалитета Селишта говоре о дугој присутности људи на овим просторима. Изгледа да је разлог померања села епидемија куге. Турски попис села нахије Дубочица из 1516 године помиње село Влах, које се са много вероватноће може идентификовати са данашњим селом Власе.
Под Турцима, после реформе Царства, Власе је имало више господара. Тако је господар Каменице био Сулејман са зетом Лабудом; господар Далинаца, насељеника из Накривња, био је Али-бег. Трећи господар у селу је био неки Ахмет.
Почитлучено и потчињено од тројице господара, село Власе је после ослобођења плаћало аграрни дуг. Неки нису били у стању да измире своје обавезе па им је узимана стока и продавана на лицитацији.
Порекло становништва.
За разлику од многих села, становништво Власа се у задње 32 године постепено увећавало. Пораст је био благ, али непрекидан. Данас у селу живи 686 становника.
У селу живе ови родови:
-Џокини. Род се развио на Ђоринци, Цекини и Пешини, Огњанци, Љапинци, Костини, Стојилкови, Букоглавци, Денини, Дрколци-Дркини, Гоцкини (Пасјачани), Далинци, Врањанци, Биберци, Митровци.
Ове родове забележио је Драгутин Ђорђевић. На основу његових података, тада је у Власу било124 рода.
Староседеоци су:
-Ђорђинци, Цекини, Пешини, Љапинци, Костини и Митровци.
-Огњанци су непознатог порекла
Досељеници:
-Стојилкови, Буковоглавци, Денини, Дркини – „од преко Мораву“, Гроцкини-Пасјачани, Далинци и Врањанци.
Досељеника има највише из поречког села Букове Главе. Поречани су и досељеници из Накривња и Бунуше. И остали досељени родови су из села у оквиру Котлине осим Врањанаца. И ови последњи, по својим етно-психичким, културним и антрополошким одликама готово су истоветни са старседелачким светом, или су се, током времена, потпуно утопили у старинско-аутохтоно становништво села.
Занимање становништва.
Влашани се углавном баве земљорадњом. На својим парцелама гаје пшеницу и кукуруз као главне културе. Саде и кромпир, углавном за домаће потребе. Баштованство је доста добро развијено. Гаје паприку, парадајз, купус.
Од стоке су некада чували биволе. Од говеда чувају краве, просечно две по домаћинству. Свиње чувају, за посек, приплод док прасиће продају на пијаци у Лесковцу. У селу има 20 оваца. Живинарство само за домаће потребе – јаја и месо.
Пољопривреда је механизована, оре се тракторима, жање комбајнима.
Млади Влашани раде у индустрији у Лесковцу и другим привредним организацијама. Нема домаћинства без радника – јер не би могли опстати. У Лесковцу ради 120 радника, у иностранству њих четворица.
У сели постоји четвороразредна основна школа са укупно 49 полазника.
ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
