Порекло становништва насеља Сурлица, општина Трговиште – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Горња Пчиња“, насталој на основу података прикупљених делимично 1940. године, као и 1949. и 1950. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Сурлица је изразито планинско село; лежи на брдима и доловима високим 1000 до 1300 метара у изворишном делу Сурличке Реке, леве притоке Трипошнице.
Воде.
Мештани користе воду за пиће из извора и кладенаца, којих има свуда у селу. Познати су: Капетанова Ливада, Овсиште, Пајсторски или Стојанов Вир, Миздрина Бара, Јавор, Корито и др.
Земље и шуме.
Називи потеса на којима су њиве, паша и шума појединих махала су: Бајчова Падина, Чанкови Кући, Три Буче, Костина Падина, Уши, Сипје, Орал, Бел Камен, Митин Чукар, Царска Долина, Капетанова Ливада, Косматски Рид, Танка Ртина, Езериште, Црвена Јабука, Крагујевац, Црквиште или Јавор-црква, Бабина Ртина, Градиште и Студенче.
Тип села.
Сурлица се дели на махале: Село или Ђоринци, Доња Махала, Биглар, Јанковци, Стајинци, Масларци и Деда-Стојановца. Оне су међу собом удаљене од 15 до 25 минута хода. Куће у махалама су јако раштркане. Због тога Сурлица у правцу северозапад-југоисток захвата простор дуг око 5 километара. Најстарија је Село село или Ђоринци Махала, одакле су се деобом и услед сточарског занимања разишли становници у остале делове атара и основали друге махале.
Сурлица је 1949. године имала 113 домаћинстава а по махалама је овако тај број распоређене: Село или Ђориници – 21; Доња Махала – 12; Бихлар – 25; Јанковци – 11; Стојановци – 9; Стајинци – 7; Масларци – 8 и Деда-Стојановци – 20. Махале су назване по презименима становништва које у њима живе или према свом положају.
Постанак села, старине и прошлост.
Топографски назив Градиште односи се на мање узвишење стрмих страна подесном за одбрану. На овом узвишењу је било утврђено насеље. Видни трагови од зидова на површини земље не познају се.
У подножју Градишта је место Црквиште или Јавор-црква. Поред Црквишта налази се извор Миздрина Бара. Мештани наводе да је црква припадала српским становницима који су пре садашњих родова били овде насељени. На Црквишту је 1928. године саграђена је црквица посвећена Св. Тројици.
У Сурлици се често приповеда о ранијим Јуруцима којису неко време као сточари живели у овом насељу. Јуруци су живели на неколико места – у подножју Градишта, Чанкова Кући, Крушовици и Бајчовој Падини. У подножју Градишта било је 60-70 јуручких кућа од којих се јасно познају „дуварине“. Покрај рушевина од кућа налазе се још јуручки гробово и „коловоз“ од њиховог главног пута. У доба када су у Сурлици живели Јуруци, ту се пре око 160 до 170 година добегла два брата – хајдука из неког села код Кратова. Њихове куће налазиле су се даље од јуручких делова села у садашњох Ђоринској Махали. Поменути досељеници овде су изродили девет синова – један седам, други два – и тако се стали бројно нагло повећавати. Од ових девет синова потиче 113 сеоских породица. Јуруци и синови досељених хајдука, по причању, живели су у слози и међу собом се позивали о свадбама. Али, једном су Јуруци тражили да спавају са невестом Српкињом; по некима они су „целивали“ српску невесту. Услед тога настала је свађа у којој је убијено седам Јурука. После поменутог догађаја турске власти – „пашина комисија“ из Врања је све Јуруке иселила из Сурлице и населила у Стојиславце код Штипа. Сурлучки Јуруци живели су у Стојиславцу до 1912. године. Садашњи старији мештани Сурлице на пролазу кроз поменуто штипско село, одлазећи на косидбу у Пелагонију и у друге крајеве на југу, за време Турака нису смели рећи из кога су пчињског села.
Због шумовистости села и његове тешке приступачности из Сурлице је увек било хајдука. Они су нападали Турке пролазнике кроз Горњу Пчињу. Мештани кажу да раније нису плаћали државне дажбине; чим би Турци дошли „за порез“, они су напуштали куће и са стоком се крили по шумама.
У селу се познаје крушка коју су засадила прва два досељена брата. Потеси Царска Долина и Капетанова Ливада и извор Капетанова Чесма налазе се у источном делу атара. Данас се не зна како су ова имена настала.
Порекло становништва.
Сви становници потичу од напред поменута два брата, који су се доселили из неког села у околини Кратова. Браћа су се доселила пре око 160 до 170 година што се види по појасевима у роду Станојинци: Манасија, 76 година – Станко – Стеван – Станоја – Билисав, један од браће који се доселио.
Родови су:
-Ђорђинци, један од овог рода се зову :
-Качарци. У овом роду чувају се наћве у којима су жене добеглих хајдука месиле хлеб. Наћве су борове. То је знак да је тада око Сурлице било четинара.
-Долњомалци имају једну исељену породицу у Горњем Коњару код Куманова.
-Бигларци имају једну недавно исељену породицу у Каравукову – Бачка.
-Јанковци имају једну исељену породицу у Иванковцу код Велеса. Ова породица се 1930. године у Иванковцу поделила у две куће.
-Станојинци се деле на:
-Станкоске и Миленкоске. Имају исељених породица у Иванковцу и Горњем Коњару.
-Стајинци живе у истоименој махали.
-Масларци. Био неки деда „маслар“ (трговац маслом) и по томе су добили име. Имају једну исељену породицу у Мустафину на Овчем Пољу.
-Деда-Стојановци, једна огранак им се зове:
-Мишинци.
-Смокарци су огранак Деда-Стојановаца. Имају једну исељену породицу у Метохији – Горње Гуданце.
Напомена: Не каже се који славу славе.
Исељени родови.
У Плочи код Босилеграда постоји Суљева Махала од 11 кућа. Махалу је основао, бежећи „од невоља“, пре 110 до 120 година неки деда Иван, који је био из Сурлице.
-Качаровци живе у суседном Огуту. Тамо се прешли прошлог века из Сурлице.
-Јуруци и Спасинци живе у Доњој Лесници у Пчињи.
-Серовци или Мамузовци живе у пчињском селу Голочевцу. Тамо су се иселили пре 190 година. Можда су то неки ранији сурлички старинци.
ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Горња Пчиња“, насталој на основу података прикупљених делимично 1940. године, као и 1949. и 1950. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
