Порекло становништва села Себеврање (по књизи Себе Врање), Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадника Порекла Милодан.
Положај села.
Себеварање лежи на планинској падини источно од Јужне Мораве. Околна насеља су: Корбевац, Клисурица, Паневље и др.
Воде.
Мештани користе воду за пиће из слабих чесама, којих има две и бунара који су у селу. На атару избијају извори Старо Село, Вирови, Лековита Вода и др.
Земље и шуме.
Њиве, испаше и шуме су на местима званим: Селиште, Рупица, Тршевина, Косова Глава, Село, Црквиште, Црешњиче, Бабин Гроб, Јавор, Кременова Глава, Синковац, Бумбуле, Китка, Богошевски Рид и Старо Село.
Тип села.
Себеврање је село разређеног типа. Дели се на Горњу Махалу са 50 кућа и Доњу Махалу са 24 куће. Између махала лежи дубока долина. У свакој махали издвајају се родовске групе кућа.
У Себеврању је 1953. године било 74 домаћинстава.
Постанак села, старине и прошлост.
У источном деслу села је потес Селиште. На Селишту „било је село од друг народ“. Томе старом насељу припадала је и порушена црква, која се налазила у данашњем северном делу села, поред школе. На црквишту има слабих остатака од зидова и постоје стари табуисани храстови.
Данашње Себеврање је млађе насеље. Основле су га две досељеничке куће пореклом из суседног Крајишта – из Љубате и Божице. Куће првих досељеника налазиле су се у потесу Старо Село, око километар од садашњег села. Тамо је Себеврање нарасло на 7 домова. Касније су мештани напустили Старо Село и основали села на данашњем месту. Ту су мештани раније имали сточарске кошаре.
Потес Лазарице лежи на путу из Себеврање за суседну Несврту. Ту су се једном „среле и побиле лазарице“ из наведених насеља. Од тада се обичај лазарице у Себеврању и Несврти укинуо, док у суседним селима, Корбевцу и другима он и данас постоји.
Сеоска слава је Другог дана Духова.
Гробље се налази око поменутог старог црквишта.
Мештани Себеврања у Другом светском рату давали су оружани отпор бугарским окупаторима. Због тога су га Бугари 1943. године потпуно запалили, којом приликом је убијено око 30 мушкараца.
Порекло становништва.
У Горњој Махали живе ови родови:
-Станимировци, једни славе Аранђеловдан, други Јовањдан;
-Радинци, Никољдан;
-Раденковци, Никољдан;
-Цветановци, Аранђеловдан (једна кућа слави Св. Петку);
-Ристинци – славе Аранђеловдан, Стевањда и Св. Оци;
-Богдановци, једни славе Савиндан, други Аранђеловдан;
-Баинци, Св. Петка (једна кућа не слави) и:
-Аризановци, Никољдан.
За наведене родове прича се да воде порекло од заједничког претка досељеног „од куд Љубате“ у околини Босиљграда. Досељени предак имао је неколико синова од којих су се намножили данашњи родови.
У Доњој Махали живе ови родови:
-Богинци, Никољдан и Аранђеловдан;
-Баткинци, Аранђеловдан (једна кућа не слави);
-Пржинци, Никољдан;
-Дубачани, Никољдан и:
-Пепеларци, Стевањдан (једна кућа не слави).
И за ове родове се прича да потичу од заједничког претка. Његово порекло је из села Божице код Босиљграда.
Исељеници.
Из Себеврања се иселио знатан број становника, посебно у последњих 50 година. Поједине исељеничке породице живе у Врању (Цветановци), Масурици (Тасићи од рода Богановци) Алакницу, затим у гњиланским селима Витини и Малишеву; Винарцу код Лесковца, околини Алексинца, Београду и Војводини (Каравуково).
Остали исељеници су:
-Коларци, Станисављевићи и Себеврањци живе у суседном подпланинском селу Врбову.
-Пепеларци и Раденковци су се иселили у Корбевац.
-Јанковићи и Радинци су прешли у Паневље.
-Спасини су се иселили у Длугојницу.
-Воденичарци су се иселили у Алакинце и Сурдулицу.
-Ристићи су се иселили у Јелашницу.
-Марчини, Главници, Велковци, Чарапинци и Ђорђинци живе у Равној Реци.
-Себеврањци су се иселили у Прекодолце.
-Станисављевићи су се иселили у Грамађу.
ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“ насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
