Порекло становништва села Радоњица, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Радоњица је најчистије равничарско насеље у Поречју. Ово село је удаљено од Лесковца 13 километара, идући преко Стројковца. Кроз њега не протиче ниједна река, па је корито Ветернице удаљено од села и заобилази га са југоисточне стране на око километар удаљености. Речица Ботуња протиче кроз његов атар западно од села, али не протиче кроз села. У близини нема шума и око њега се налазе само њиве.
Име села.
Ово село је добило име по неком Радоњи, који се некада овде први населио.
Воде.
Кроз село, као што је речено, не протиче ни једна текућица. Међутим, изданске воде има у изобиљу и Радоњичани копају бунаре усвојим двориштиима из којих користе воду за своје потребе.
Постанак села и прошлост.
Радоњица спада међу најстарија села у Поречју. О њој се налази траг у повељи кнегиње Милице и синова јој Стефана И Вука из 1395. године, којом су Милица и њени синови дали руском манастиру Св. Пантелејмону у Светој Гори, између осталог, и село Вину „с метохом и с међама, и забелом и међа забелу тому до реке Сушице и до радонинске међе“. У та време се атар села Радоњице, баш као исада, протезао на северозападној страни дубоко у област Сушице, која је у оно време била сва под шумом.
Хан помиње Радоњицу и бележи да је 1858. године имала 30 кућа. После ослобођења од Турака она је имала 69 пореских глава.
Радоњица је под Турцима била подвлашћено село и имала пред пад турске власти седам господара. Вероватно је плодна земља у атару овог села намамила Турке, нарочито мухаџире, да намећу његовим становницима за „заштитнике“ Радоњица је имала више параспура. Тако је постојао параспур Ћосиног рода, Дунијског рода, Јованов параспур. Неки од Радоњичких господара били су рђави и према раји свирепи, па су их чак и турске власти због тога кажњавале.
Будући господарско село, Радоњица је плаћала аграрни дуг – али у овом селу је било мештана који нису могли да измирују своје обавезе па је дуг наплаћиван принудним путем продајом целокупне имовине аграрног дужника.
Земље и шуме.
Атар села Радоњице има ухупно 634 хектара земље. Од ове површине на обрадиву површину спада 359, под шумом је 170 а под ливадама 45 хектара.
Земља носи ове називе: Јабуке, Жељкарица, Базови, Средпоље, Трлине, Куде Гробље, Горње Гарине, Доње Гарине, Селиште, Баре, Кућиште, Пегавац, Караманац, Мала Ботуња, Лиша,Шипковица, Кас’мово, Орлов Брест, Благуње, Црквиште-Росуља, Бунариште, Спасино Кућиште, Церак, Крушкар, Шаварика, Лозјачка Долина, Запис-Долина, Јазбине, Ројенице, Веверице, Јазерина, Кућетине, Пшеничиште, Овсиште, Садиков Јендек-Шеварке и На Дуње.
Порекло становништва.
Радоњица је подељена на пет махала према родовима који у њима живе: Ћосинска, Мишинска, Дуниска, Крстинска и Бојковска.
Према попису становника из 1959. године уселу је било130 домаћинстава са 880 становника. Ова домаћинства су припадала следећим родовима.
Староседеоци:
-Ћосинци, Бојкови, Здравковци, Мишинци, Дуници („Бија Дунија“), Николашинци, Стојанкинци, Перкинци, Дачинци, Крстинци, Ђоринци, Ракини, Џанини, Ристини и Велинци.
-Буштранци су досељени из Буштрања – Врање.
-Стојан Ранђеловић је из Гара – Власотинце.
Занимање становништва.
Радоњићки су земљорадници. Сеју све врсте жита а највише пшеницу и кукуруз. Сточарство је стајско. Свака кућа има по две краве. Волове не ћувају. Неки имају још биволе. Некада су гајили много а сада знатно мање оваца. Свиња има у селу око 400. Не тове за пијацу, само за локалну продају, изузев прасади. Иако имају добру земљу, у просеку по два хектара по домаћинству, нису у могућности да се прехране. Због тога траже зараду на другој страни. У фабрикама има око130 радника, углавном уВучју, мање у Лесковцу. Баве се и сезонским пословима: цигларе, иду у пинтере и сл. Међу Радоњичанима има по један абаџија, кожар, столар и пинтер (бачвар).
У селу нема нема запуштене земље. Све је обрађено.
ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
