Порекло становништва села Петровац, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Петровац се налази на грбини неогеног брежуљка правца исток-запад, на око12 километара западно од Лесковца.
Тип села.
Петровац је село специјалног типа; целим селом просечена је врло широка улица-шор, који има правац исток-запад, а са обе стране издељени су плацеви правилног облика који лицем излазе на шор, а својим залеђем иду дубоко у унутрашњост плаца. Домови за становање су близу шора, стајске зграде где-како распоређене нешто дубље у плацу. Задњи део плаца су под разним воћем.
Воде.
Село Петровац нема никакве текућице. Подигнуто на грбини високог неогеног брега, оно нема ни изданске воде. На западном крају села, где се шор завршава, „извађен“ је дубоки бунар у коме има воде преко највећег дела године. Поједини домови се служе кишницом коју хватају у нарочите судове покривене одозго да се вода не труни. Проблем воде за Петровчане је велики проблем. Друго; они све имају: плодну земљу, шуме, пашњаке и, оно што је за динарског човека важно, имају простран видик на све стране. Тај положај села је првим насељеницима дочаравао њихов завичај – Црну Гору, у којој су били на врлетним местима са којих су бацали погледе на далеко, сневали своје снове и дочаравали песничку визију свога света.
Име села.
Село Петровац добило је име по краљу Петру Карађорђевићу. То је прва варијанта. По другима, овде су се населили Кучи и Петровићи, велики противници црногорског краља Николе I, па су по своме презимену Петровића, дали име Петровац. Прво објашњење имена села је вероватније.
Земље и шуме.
Атар села Петровца је мали и износи само 299 хектара, од које површине оранице и баште захватају 199 хектара.
Земља носи ове називе: Средње, Карасаново и Зајчево.
Постанак села и прошлост.
Петровац је ново сеоско насеље у Лесковачкој Котлини. Насељено је на утринском земљишту обраслом хрстовом шумом. Први насељеници су били Црногорци. Године 1906. населило се 20 домаћинстава Петровића, која су до данас остали највећа родбинска група. Насељавање се наставило. То је трајало до 1912. године. Поред наведених домаћинстава Петровића-Куча са Косора више Подгорице дошли су Вуксановићи и Божовићи, 1910. године населили су се Бјелопавлићи, којима је припадао и Милут Милатовић, први самоуки песник Јужног Поморавља идр.
Досељљеници су крчили шуму, подизали своје домове и друге помоћне зграде.
Неке је из старе домовине Црне Горе покретао сукоб са црногорскимкраљем Николом I, многи су били гладни хлеба и земље. Међу њима је био у Милут Милатовић који је, пре доласка у Петровац, ишао трбухом за крухом, два пута у Америку да ради у њиховим угљенокопима. Када је омогућена сеоба у Србију, Милут је написао чувеме стихове; да „иде у Дубочицу, која роди вино и пшеницу“!
Данас у сели има мало Црногораца. Неки су се испели на висока војничка звања и постали генерали. На њихово место дошли су традиционални земљорадници Врањанци, досељени из села на падини Гољака.
Порекло становништва.
Петровац је 1948 године имао 116 становника и 24 домаћинстава; 1953 – 124 – 28; 1961 – 124 – 32; 1971 – 133 и 1981 године 139 становника и 42 домаћинства.
Родови нису наведени.
Занимање становника.
Земљорадња је главно занимање. Сеју шеницу и кукуруз. У последње врема и јагода. Повртарства нема због недостатка воде. Од стоке чувају краве. Од стоке чувају краве. Црногорски насељеници, колико их још има у селу, своје домове одржавају ради провођења лета на чистом ваздуху. Неко има краву-две ради млека. Досељени Врањанци чувају више стоке, али старе пасмине-буше. Има нешто живинарства.
Уочи рата, једно од домаћинстава Петровића, из кога је изашао и Видак Петровић, адвокат из Лесковца, било је у великом економснком успону. Овоме је допринео Видак сваојим адвокатским и банкарским пословима више него његов брат Станко земљорадњом. Видак је усред села подигао за оно време велики електрични млин за мељаву финог пшеничног брашна, па су му помељари доносили своју пшеницу из лесковачких и пусторечких села.
Петровчани су одувек били национално осетљиви и смели борци. У Првом балканском рату из њиховог села било је неколико ђака-добровољаца који су на фронту код Мердара изгинули у борби са Турцима. Међу њима били су: Миро Петровић, Андрија Перовић и Стојадин Дрпић. У Другом светском рату као партизани, прославили су се својом храброшћу и као првоборци се испели на највише лествице војничког позива.
У селу је подигнут маркантни споменик изгинулим у Првом и Другом светском рату. Тај споменик је израз захвалности потомака и доказ високог националног поноса и готово легендарне храбрости Петровчана.
ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
