Порекло становништва села Мала Биљаница, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Мала Биљаница се налази на левој обали Јужне Моравом северно од Манојловца, скоро састављена са тим селом, тако да се не може приметити где почиње једно а где се друго село завршава, јер ова два села раздваја један сеоски сокак, какви су сви интерни сокаци наших села.
Тип села.
Дворишта и куће са помоћним зградама унутар дворишта сваког домаћинства оба села су једни до другог, што чини битну карактерисику села збијеног и гомиластог типа.
Име села.
На десној обали Јужне Мораве, преко пута мале Биаљнице, налази се село Велика Биљаница. До 1924. године су чиили једно сеоско насеље, са једним кметом. Легенда о имену Велике Биљанице везана је за лековито биље којим је обиловао овај крај на обалама Јужне Мораве. Из истог разлога Мала Биљаница је добила своје име, која се 1924. године издвојила у самостално насеље.
Воде.
На истоку села тече Јужна Морава која је, раније, угрожавала ово село. Сада је село заштићено од налета воде земљаним насипом. Притисак Јужне Мораве је такав да су сеоски бунари дубоки 2-3 метра. На локалитетуу Црни Вир постојао је извор-кладенац, али га је река засула 1948. године. Бунаре има свака кућа у селу.
Земље и шуме.
Мала Биљааница има атар само 127 хектара, од ове површине њиве и баште захватају 96 хектара, воћњаци 2, пашњаци 22 док је неполдно 7 хектара. Село нема винограде, ливаде и шуму.
Земља носи ове називе: Језава, Делнице, Пазарски Пут, Црни Вир, Чивл’чиште, Заједница и Големи Врбак.
Постанак села и прошлост.
Турски тефтер с почетка XVI века помиње село Долња Биљаница-Шумањ као тимарско село, али није сигурно да ли се ово односи на данашњу Малу Биљаницу. Село је пре ослобођења од Турака почитлучено, али није познати име последњег господара. Памти се само да није био писмен, па му Срби, предајући његов „десетак“ у Наумовој кафани у Манојловцу подваљивали, предају ћи му формално по три вреће жита, које је сипано у кафанској просторији, а заправо само две.Турчин се чудио, као је могуће да према броју врећа буде тако мало жита. Вајкао се да му мештани подваљују зато што је неписмен. Код првог пописа села 1879 године нема Мале Биљанице.
Године 1917 букнуо је Топлички Устанак, Бугари су, под сумњом да су припадали комитском одреду, ухватили Јована Коцића, стрице Илије Коцића, из Мале Биљанице, који је имао само 18 година и нешто старијег Тодора Петровића из Манојловца и јавно, пред целим селом , стрељали на манојловачком гробљу, па су Јована, који је показивао знаке живота, и Тодора гурнули у раку и затрпали земљом.
Порекло становништва.
Мала Биљница је, према пипису, 1953. године имала 37 домова и 214 становника а 1971. године у њој је било 49 домаћинстава са 203 становника.
У Малој Биљаници живе ови родови:
-Марјановци су досељени из Тогачевца.
-Врањци су досељени из околине Врања.
-Брзаци су из Брзе.
-Репанци су из Репишта – Грделичка Клисура.
-Аџици су непознатог порекла.
-Момчилци су непознатог порекла.
-Ступкини су из Ступнице.
-Китановићи су из Личја – Заплање.
-Костићи су из Велике Биљанице.
-Вуњарци (Ђорђевићи) су непознатог порекла.
Занимање становништва.
Земљорадња је главно занимање становника овог села. Сеју пшеницу и кукуруз у којима се појављује тржишни вишак. Дуван узгаја само једно домаћинство. Добри су повртари, производе шаргарепу, паприку, купус и кромпир. Један мештанин се бави воћарством. Воће продаје на пијаци.
Од стоке чувају само краве добре пасмине-млекуље. Производе сир из износе на лесковачку пијацу.
И поред близине града и добрих саобраћајних веза омладина се нерадо везује за село и земљорадњу. Они траже запослење у граду и окрентуа хе више другим занимањима.
Школа је у Манојловцу.
ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
