Порекло становништва села Јагњило, општина Владичин Хан – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Јагњило лежи у горњем делу слива Лепенице, леве притоке Јужне Мораве. Поједини делови Јагњила налазе се на земљишту високом од 800 до 1000 метара. Околна села су: Срнеићи Дол, Брестово, Солачка Сена и Равна Река.
Воде.
Мештани користе воду за пиће са кладенаца и три бунара. Кладенци носе ове називе: Жуто Каменски, Пешински, Доњо Махалски и Рајићева Падина.
Земље и шуме.
Топографски називи потеса су: Градиште, Мртвица, Воднодолски Чукар, Гариште, Побијен Камен, Бојин Дел, Ложиште, Шопско, Лазове, Гола Гарина, Преслоп, Селиште, Кућиште и Племљиште.
Тип села.
Јагњило је село разбијеног типа. Дели се на махале, који носе ове називе: Доња Махала или Лингури, Жуто Каменци, Пешини или Село, Маћанци и Крива Крушка. У свакој махали углавном живе пррредставници једног рода.
Јагњило је 1952. године имало укупно 57 домаћинстава.
Постанак и име села, старине и прошлост.
Градиште је узвишење високо 882 метра на граници са Равном Реком, Брестовом и Капацуном. Оно је поменуто у опису села Равна Река. По причању забележеном у Јагњилу, овај крај су једном напали Воштани. Од њих се народ крио по шумама („од Воштани бежали“), а неки су се ради одбране повукли у Градиште. Тада су из тврђаве изашле пловке у реку, те су на тај начин нападачи открили тајни улаз за утврђено насеље и на тај начин га освојили. У подножју Градишта до реке је црквиште Св.Ђорђа. Ту су мештани, приликом копања, налазили: крстове, црквене зидове са живописом а било је делова натписа. Друго црквиште у Јагњилу постоји у садашњем јужном делу села код гробља. Ту има слабих остатака од зидова.
Селиште је место крај сеоских кућа на северној страни. Тамо „било српско село неки пут“. Од старог насеља у њивама и ливадама налазе се „дуварине“ и гробље. Како се наводи у легенди, једном о Васкрсу становници из овог и из суседних српских насеља – Кукавице, Брестова и др – отишли су на сабоор у лесковачко село Чукљеник. „Али се тамо Срби потрли од чуме“. Тада је пропало старо село у Јагњилу и насеља која су лежела на селиштима у садашњим околним селима по масиву Кукавице. Од тада, због жалости, настало је и име поменуте планине.
Данашње Јагњило основали су српски досељени родови. То је било на почетку XIX века. Најпре се доселио род Жуто Каменци – предак деда Ђорђе. После њега доселили су се Деда Пешинци и Маћанци. Приликом оснивања насеља земља Јагњила била је ничија и већином обрасла у шуми – „било пустелија“. Најстарији део данашњег насеља био је у махали Село. Одатле су се становници „разбили“ и основали посебне махале – „кој куде могао ухватио место и ту живи и данаске“.
До почетка овог века северни старији део села звао се Јагњило а јужни млађи део звао се Бабин Нос. Оба ова насеља употребљавали су се као два имена за село. Данас је прво име преоовладало. Назив Јагњило, неки наводе, да је постало по томе што су ту ранија напасала ашанска (влашка) јагњад.
Сеоска слава је Спасовдан. Тога дана се приређује сабор код крста.
Порекло становништва.
У селу живе ови досељени родови:
-Жуто Каменци, Јовањдан и Никољдан. Прави Жуто Каменци, који потичу од деда Ђорђија, су изумрли. Ови потичу од „призетка“ досељеног из села Мијаковца у Пољаници. Поред куће имали су велики жути камен и по томе добили име. Оснивач данашњег рода је Стојан, дед живих становника: Петар, 76 година – Милан – Стојан. У Пољаници су славили Никољдан а од тазбине је преузео и славу Јовањдан. Жуто Каменци до скоро су били велики сточари; млеко са трла преносили су у котлима и мутили у кацама.
-Деда Пешинци или Паланчани, Јовањдан и Никољдан, су пореклом из околине Криве Паланке. Оснивач рода је деда Ђорђе, досељен пре око 135 година: Никола, 45 година – Петко – Џико – Петко – Ђорђе. Неки деда Илија имао је много стоке, од којих је било преко 60 јарчева. Пешинци и данас важе за добре сточаре – свака њихова кућа има 30 до 80 оваца.
-Кедовци, Јовањдан су „крв од рода Деда Пешинци“.
-Маћанци, Никољдан, су досељени из села Маћане „на куде манастир Св. Отац (Прохор Пчињски)“. У овом роду био је предак деда Стојан, који се најпре доселио, могуће је из Горње Пчиње.
-Лингури, Јовањдан, су досељени из суседног Брестова. И тамо су били однекуда досељени. Неки предак у овом роду био је удовац па отишао у околину Лесковца и одатле довео за жену Циганку коритарку. Овде је имала четири сина. По њој су добили презиме Лингури.
ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
