Порекло становништва насеља Ивање, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ивање је подпланинско село, мада не онако изразито као што су Обржда и Добра Вода. И над њим се надвио шумовити Радан, али не онако непосредно, као што се над Ображдом наднела Петрова Гора са својим највишим висом Великим Петровцем. Иако је Ивање подигнуто на највишој дилувијалној равни Лесковачког Језера, оно је у нижој зони ове терасе коју су, вековним радом, горски потоци са Радана већ избраздили и у њој сторили дубоке дубодолине. Изнад села терена је равнији.
Тип села.
По своме типу, Ивање је права копија села из кога су се населили преци њихових становника – Црне Траве, са махалама, које су једна од друге одвојене, али саме за себе оне су типа збијених кућа. Поједина махале носе имена по називима махала старог завичаја или по родовима насељеним у њима, као што је то и у старом завичају било. Тако имамо ове махале у Ивању: Село у центру, Голоусци, Ридарци, Златници, Именкини.
Назив села.
Име села Иваања потиче од властите именице мушког рода Иван. По легенди село је припадало косовском легендарном јунаку Ивану Косанчићу, као његов лено и добило његово име. Легенда о имену села Ивања није далеко од историјске истине, јер спада у групу старих пусторечких села, која се помињу у документима из прве половине XV века.
Воде.
Кроз село протиче Ивањска Река чије је извориште дубоко на Радан планини, на локалитету Крајњи Оман или Партизанска болница, где постоје два извора.
Пошто се ослободи клисуре и допре до равни Лесковачке Клисуре, његова вода се цепа у два крака, лево ја Магашка Река, десно је Ивањска Река. Место где се вода дели носи назив Деливоде.
По легенди, вода је подељена вештачким путем, што су учинили становници Магаша и Ивања. Ивањчанима је припао мањи водени ток. До деобе воде дошло је после огорчене битке ова два села, у којој је погинуло деветоро људи оба села. После битке завађена села су се наравнала и воду оделила какао и сада тече. Све погинуле суграђане су сахранили на месту битке и над сваким гробом је постављен камени споменик на мести Деливоде.
Ивањска низводно прима са десне стране воду Боринске Реке.
Извори или кладенци су у овом селу веома чести: Голубовац, Именци, Село, Ђурчијски Кладенац, Ридарски Кладенац, Чабура, Стубла и Голешки Изворе. Збор обиља изворск воде, Ивањчани нису копали бунаре, али су изградили водовод и свака друга кућа има чесму.
Постанак села и прошлост.
Мита Ракић је у својој студији „Из Нове Србије“, одмах после ослобођења од Турака затекао село пусто и попаљено. Крозовај део водио га је „чича Зенел, Арнаутин“ који му је показао једно црквиште, где постоји само зид од врата а све остало је порушено. Црквишште се налази ла локалитету Голубовац. Ту је био српски средњовековни манастир, где су свраћали хајдуци на храну и обавештења о кретању Турака. Турци су спалили манастир.
У Ивању постоји још једно црквиште, на коме се и данас налази у запуштеном стању.
Први писано споменик о селу Ивању оставио је Дубровчанин, трговац из Новог Брда, Михајло Лукаревић у својој књизи дужника међу којима има и мештана Ивања и то у највећем броју, што потврђује да је село Ивање још у првоој половини XV века (1438. година) било значајно село, да је имало живе трговачке везе са Новим Брдом. Да је било значајно село потврђује и чињеница о разностраном привредном активношћу што доказује голема тросковишта гвоздене руде на месту званом Соколова Ливада.
Недалеко од Ивања, на Ивањски ливадама, налази се Партизански дом у алпском стилу, усред бујне шуме и цвтних ливада. Сјајан кутак за одмор и рекрецију
Земље и шуме.
Атар села Ивања граничи се са атарима Вујанова, Магаша, Добре Воде, Ображде, Мајковца и Орана. Простран је 953 хектара, од чега на оранице и баште пада 293, ливаде 210, шуме 381, воћњаке 23, винограде 5, пашњаке 23 док је неплодно 18 хектара.
Земља носи ове називе: Мајковачка Страна, Голушки, Страње, Мира, Пажаре, Шаварике, Широка, Доња Ливада, Ћумурана, Горња Ливада, Кандари, Голубовац, Манастириште, Живански Рид, Црквени Браник и Бугарске Баште.
Порекло становништва.
Према званичним подацима Ивање је 1953. године имало 574 тановника; 1961. – 513 а 1971. – свега 322.
Садашње становништво Ивања чине ови родови:
-Станојевићи су досељени из Црне Траве – Гаринци.
-Стојановићи су досељени из Црне Траве.
-Томићи-Макинци-Турци су досељени из Црне Траве.
-Ратковићи-Чукурусци су из Црне Траве.
-Драгановићи-Весинци су из Црне Траве.
-Јовићи су досељени из Црне Траве.
-Цветковићи-Чукурусци су из Црне Траве.
-Момчиловићи-Чукурусци суиз Црне Траве.
-Данковићи-Чукурусци су из Црне Траве.
-Стојановићи-Ћурчисци су из Црне Траве.
-Радосављевићи-Штрбанци су из Црне Траве.
-Ђорићи-Илићи звани Богићевци су из Црне Траве.
-Љубићи-Ћурчисци су из Црне Траве.
-Анђелковићи-Симоновци су из Црне Траве.
-Томићи-Ћурчисци су из Црне Траве.
-Соколовићи-Весинци су из Црне Траве.
-Китановићи су из Црне Траве.
-Грујићи су из Црне Траве.
-Радовановићи су из Црне Траве.
-Јовићи су непознатог порекла.
-Стефановићи-Ћурчисци су из Црне Траве.
-Васићи-Ћурчисци су из Црне Траве.
-Јовановићи – Ћурчисци су из Црне Траве.
-Драгановићи други су из Црне Траве, звани Чаушевци.
-Радовановићи – Чаушевци су из Црне Траве.
Сви родови су досељени у раздобљу од 1880-1885 године. Родови Соколовићи и Ивановићи прво су се настанили у Лапотинцу. Равна и ниска земља им се није допала, па су прешлу у Славник а одатле у Ивање, где их је привукло много воћа, обиље воде, велики број воденица на Ивањској Реци, богате шуме и простране ливаде.
Невоље насељеника првих година долазиле су нарочито од упада Албанаца преко границе, убијања људи и пљачки стоке. Сваки човек је био на опрезу а одбрана је била заједничка и сви мушкарци су притицали у помоћ нападнутима на знак црквених звона из појединих села. Било је и озбиљних оружаних сукоба.
Занимање становника.
Земља села Ивања није велике плодности. Обрадиву земљу Ивањчани сеју пшеницом, кукурузом о овсем. Кромпир се сади само за домаће потребе. Покушало се са дуваном али без успеха. У селу има око 250 оваца и око 500 говеда, углавном краве.
У Ивању 95% домаћинстава је старачко. Омладина се бави ван села занатима: зидарским, механичарским, браварским, елткричарским,тв механичарским, керамичким идр. Велики број иде у средње и високе школе, економске и медицинске, има правника, грађевинксих инжењера, електро инежењера, текстилних инжењера, машинаца, архитеката и др…
Млади Ивањчани су запоселни у Лесковцу, Нишу, Београду и другим градовима.
Обрада земље се обавља на примитиван начин. У селу има само четири трактора. Жетва се обавља задружним комбајнима.
У селу постоји четвороразредна основна школа, као истурено одељење основне школе у Орану.
ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
