Порекло становништва насеља Граница, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Село Граница се налази на северном ободу пусторечке области засељена на благим падинама брежуљака извајаних на најнижпј дилувијалној тераси. Највише тачке на тим околним брежуљцима имају надморску висину од 382 метра, онај јужно од села, а 385 и 390 она два на северу села. Суседна села су: Зоровац на југу, Горње Коњувце на југозападу, Дубово и Ново Момчилово на северу (топличка села), затим Каре (топличко село) и Ћуковац на истоку.
Тип села.
Село Граница је збијеног типа.
Име села.
Нема поузданих података које би указале због чега је овако названо ово село. У околини села, на северу, постоји локалитет Граница. То је један брег преко чије коте иде замишљена граница пусторечке области, односно то је вододелница између слива Пусте Реке у Топлице. Но, постоји могућност да се брег назвао Границом због тога што је на њему расла врста храста-граница. Могуће је да је село добило своје име по именом недалеког брега Граница. Све остаје само као могућа претпоставка.
Воде.
Кроз село Границу тече поток, на чијим обалама је засељена Граница. Извориште овог потока налази се на југозападу села, на локалитету Селишки Бунар. Овај поток тече поред села Ћуковца, па се испод Косанчића улива у Пусту Реку.
У селу има бунара, а у задње време половина села је каптирала изворску воду на локалитету Селишки Бунар и начинила водовод до села.
Постанак села и прошлост.
Српско село Граница заселило се на овом месту за време Турака. Најпре су овде дошла четири брата из толичког села Грудаша: Рака, Трајко, Цена и Петар. Начинили су своје колибе покривене сламом испод арбанашког села, које је постојало на локалитету Селишки Бунар а Арбанасима давали девети део својих усева. Изгледа да поменута браћа нису били ни први ни једини житељи Границе. Под Турцима је у Граници и оснивач садашњег рода Љубисављевића – Љуба. У турско време се у Граници населио Стојан Коларац, оснивач садашњег рода Коларци.
Овде је свакако и пре доласка првих насељеника из села Грудаша и Мајковца, постојао српско насеље. О томе сведоче остаци цркве нађени на ливади Алексе Илића. Ливада се налази на путу за Зоровац. После Првог светског рата становници села Границе су на овом месту су пронашли олтар старе цркве и крст, па су на том месту подигли нову цркву, која је служила до Дтугог светског рата. Зна се да је црква и Граница славила Бели Петак.
Земље и шуме.
Атар села Граница је велики 716 хектара. Од ове површине оранице и баште заузимају простор од 482 хектара, воћњацима 19, виноградима 19, ливадама 26, пашњацима 35, шумом 120 док је неплодно 18 хектара.
Земља носи ове називе: Тршевине, Азировке, Љубу Курбаћ, Тополке, Манастир, Скоруше, Арнаутско Гробље, Врњиве, Кладеначка Ширина, Ашанске Њиве, Дервишове Ливаде, Друм, Падина, Мрзашане, Љуштина, Шпат, Живина, Планиште, Дубовски Поток, Голема Ширина и Чекрк.
Порекло становништва.
У популационом погледу, Граница спада у она села чији број становника благо опада. Године 1953. године у сели је живело 569 становника, док их је приликом пописа 1971. године било 494.
Данас у Граници живе ови родови:
-Илићи су староседеоци, досељени под Турцима из Грудаша, села у Топлици.
-Илићи други су староседеоци.
-Илићи трећи су староседеоци.
-Љубисављевићи су староседеоци.
-Стојановићи-Коларци су названи по оснивачу рода Стојану, досељеном за време Турака из Мајковца.
-Мицићи су староседеоци.
-Прокићи су досељени из топличког села Ћуковца.
Занимање становника.
Главно занимање је земљорадња. Обично се посеје пшеница на око 150 хектара а кукуруз на око 300 хектара. Тржишни вишак откупљује ПИК „Тома Костић“ из Лесковца, који има своју продавницу у селу.
Кромпир се узгаја само за домаће потребе. Воће: шљиве и мало крушака. Виногради су засађени сортом „прокупац“ и мало „афус“. Све за своје потребе.
Сточарство је стајско. Обично се чувају краве, по две по домаћинству. Оваца има мало. Свиња по 3-4 у просеку. За пијацу само прасад.
Пре Првог светског рата у граничком атару је било много храстове шуме, па су је Бугари посекли и дрва одвезли.
ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
