Порекло становништва села Горњи Душник, општина Гаџин Хан – Нишавски округ. Према књизи Драгољуба Симоновића „Заплање“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Горњи Душник се налази у средишњем делу Заплања, непосредно испод Суве Планине. Познатно Душничко Врело извире у атару овога села.
Име селу.
Само име Душник потиче, према предању, из турског периода. Од Турака је бажала једна група младића и девојака, па су наишли на Врело, напили се воде и „повратили душу“. Од тога је изведена реч „душник“ и даље Горњи и Доњи Душник као имена два села поред овог врела.
Знаменитости у селу.
Највећа реткост Горњег Душника је Душничко Врело, на коме је, после одласка Турака, од Горњег до Доњег Душника подигнуто 17 воденица, од којих већина са 4 камена. У овим воденицама млело се жито не само из Горњег Заплања, већ и са знатно ширег подручја. Амбијаталну, етнографску и архитектонску вредност ових воденица препознали су културни радници, који организују Ликовну колонију аматера „17 воденица“ сваке године. Још ништа није учињено да се очувају ове воденице, од којих су неке пропале а друге су на том путу.
Амбијенталну вредност Горњег Душника, његове природне лепоте и атрактивност Душничког врела открили су градитељи викендица. Већ их је подигнуто око 20 које уносе нови стил градње и културу живљења.
Само село Горњи Душник лежи уз брдо Суве Планине које се зове Главчина.
Друга знаменитост Горњег Душника, као насеља, биле су мутавџијске радње, којих је у селу између два рата било око 50. И ове радње преживљавају своје задње дане. Пошто више нема коза ове радње као основну сировину користе људску косу и синтетичка влакна, али је то сама задња фаза у њиховом пропадању.
Из прошлости села.
Изнад Горњег Душника постоји један велики камен, који се зове Девојачки Камен. Предање каже да је неки Турчин јурио девојку, она се попела на тај камен и молила Турчина да је остави на миру. Како он није попустио, она је скочила са тог камена и, спасивши своју девојачку част, остала на месту мртва.
Порекло становништва.
Данас је број становника овог села одсељен ван Заплања. Један број ради у „Елиду“ у Доњем Душнику.
У Горњем Душнику има око 20 пензионера. Једном речју Горњи Душник се као насеље доста променио, али ће те промене у будућности претварати ово село као шири простор у туристичком и рекреативном смислу.
У Горњем Душнику постоје веће фамилије: Мандалска, Кечкина, Балина, Анђелкова или Љотина, Срндакова, Шакарска или Љубенковићева и Миленкова. Као и у другим селима, назив фамилије је опште познат, па су се људи идентификовали преко њега. Због тога и срећемо случајеве да се презиме и мењало, да се давало обично презиме по деди, па је и било, као што и сада има, више презимена у истој фамилији.
Мандалски*. Сматра се да је ова фамилија најстарија у селу. Име је добила по томе што је оснивач рода Никола није могао да се одлучи на које место да се насели, па се „мандао“ (ишао) од брежуљка до брежуљка. Тако су фамилију назвали Мандалска. Фамилија је бројна. Има око 40 кућа. Имају различита презиемна, односно нове родове, а то су:
-Миленковци, Јанковци, Алалемци, Милошевићи, Цветковићи, Стефановићи, Петровићи и Стојановићи.
-Миленкови (Миленковићи и Милошевићи)*. Фамилију ја засновао Миленко са братом Милошем. Дошли су из Предејана, јер се нису мирили са турским зулумом. Миленко је био непомирљиви борац против Турака. Непрекидно је хајдуковао по Заплању, али је, чим се погоршају прилике у Заплању, прелазио у Шумадију. Уочи ослобођења од Турака, а по ослобођењу 1878 године, вратио у Заплање и засновао породицу. Миленков брат, Милош, отворио је хан у Драшковој Кутини (Тасковићи). Кад су Турци сазнали да је Миленков брат, протерали су га у Горњи Душник. Имају доста одсељених, највише у Ниш, али и у друге крајеве.
-Анђелкови или Љотини*. Фамилију се засновали браћа Анђелко и Стеван. Досељени су из Јерсенова. Стеван се населио у Горњем Душнику а Анђелко између Горњег и Доњег Душника, на месту које се зове Воденичје, по поменутим воденицама. Анђелко је надимак Љота добио случајно. Био неки Љота у Првој Кутини, који је много пецао рибе. Кад је једном Анђелко пецао, неко га је назвао Љота и тако јо стало. Сада је цела фамилија позната као Љотина. Од ове фамилије само су двојица (Предраг и Велимир) земљорадници. Остали су се одселили, чак и у Аустралију.
-Срндаковићи*. Оснивач рода је Илија. Надимак Срндак добио је по томе што је био страствен ловац. За своје време Илија је био напреедан човек. Кажу да се ожено из фамилије Обреновића. Илијин син Никола одржавао је везу са Обреновићима, који је у Заплању окупљао људе против Турака у склопу устанка 1841 године. Срндаков најбољи сарадници у Заплању били су Стојан Чавдар из Великог Крчимира и Дина Петровић из Горњег Барбеша. Срндак је имао борбу на брду код Прве Кутине. Никола Срндак је побегао у ослобођену Србију. Његову жену су заробили Турци код којих је радила најгрубље послове. Срндак је у Крагујевцу купио плац за цркву а исто тако и у Горњем Душнику. Остали потомци ове фамилије презивају се:
-Станковићи, Голубовићи, Стаменковићи, Васићи, Митићи и Илићи.
-Љубенковићи или Шакарски*. Оснивач рода Љубен доселио се из Малог Крчимира, из Шакарске фамилије. Данас имају 20 кућа. Из фамилије се истакао Лука Љубенковић, најпре као кмет, а после као комита у Првом светском рату. Бугари су га ухватили и стрељали код цркве у Горњем Душнику.
-Кечкини*. Име је постало од неког претка, који је као дечак уместо речи „гмечи“ изговарао „кечи“. Данас имају 15 кућа. Имају потомке под овим презименима:
-Филиповци, Томини, Ранђелови, Дркљанци и Симонови.
-Шушњареви*. Заплањци једну траву (коров) у пшеници зову шушњар, али се не зна да ли је по тој трави названа ова фамилија. Оснивач рода је Здравко.
ИЗВОР: Према књизи Драгољуба Симоновића „Заплање“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
