Порекло становништва села Горње Стопање, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Горње Стопање се налази на око два километра северозападно од Лесковца, на обема обалама Доње Јабланице, на путу који спаја Лесковац са Пустом Реком.
Тип села.
Горње Стопање је чисто равничарско село груписаног облика.
Име села.
По легенци која се очувала у Доњем и Горњем Стопању, некада је постојало само село Стопање. Легенда не каже због чега се тако звало. Било је лоцирано на ушћу Цернице у Јабланицу, између те две текућице. То место се данас зове Селиште. У давна времена дошло је до великих падавина услед чега је дошло до изливања Јабланице и Цернице и плављења села. На саставу ових двају текућица нашло се стотину пањева, испреплетаних и заглављених те вода није могла да тече. Од страха од водене стихије село се раселило: „Сто пања раселило село“. По Вуку Караџићу термин „стопанин“ означава домаћина па би се могло закључити да би име села Стопања настало као насеље домаћина, у ширем значењу земљорадника.
Воде.
Као и Старо Село и данашње Горње Стопање се налази на обалама реке Јабланице. Благодарећи притиску ове реке свака кућа има бунар, сада са хидрофором и црпе воду з дубине од око 10 метара.
Земље и шуме.
Атар села Горњег Стопања обухвата простор од 726 хектара, од чега њиве и баште заутимају 643, воћњаци 2, виногради 14, ливаде 7, пашњаци 4, шума 7 док је неплодно 49 хектара.
Земља носи ове називе: Текије, Турско Гробље, Кршке Њиве, Бузалуци, Доње Селиште, Горње Селиште, Горун, Лађе, Бећирвојина, Чавкокорка, Лазине и Попов Брест.
Постанак села и прошлост.
Горње Стопање је старо српско село настало у доба српске средњовековне државе. Турци га помињу у сумарном попису тимарских села нахије Дубочица из 1516. године. У току XVI века оно међу својим житељима хришћанима има и муслимане, свакако не и етнички Турке. Према професору Милану Васићу Горње Стопање је око 1570. године имала 84 кућа хришћана и 11 кућа муслимана.
Према турским описима из друге половине XVI века, Лесковац је лежао у нездравом мочварном крају. Река Ветерница је често затпрвала песком своје корито, изливала се и плавила околину, па и сам Лесковац, некада чак и половину Лесковца угрожавајући мостове и многе објекте у граду а нарочито џамију султана Бајазита. Да би заштитила град а нарочито џамију, царским тефтером је наређено да село Горње Стопање и друга суседна села увек пазе на штету коју може нанети Ветерница. У замену за ово, Горње Стопање се ослобађа давања диванских намета и обичајних терета.
По тефтеру од 1516. године Горње Стопање је било зијаметско село. Када је уведен спахијски систем 1839. године, хришћански део села је био подвлашћен. Ко је био последњи господар села није познато.
Порекло становништва.
Горње Стопање прати динамичан развој. Близу Лесковца, на важном и добром путу, оно прераста у приградско насеље и готово се спојило са Лесковцем. Број његових становника је у сталном и знатном порасту. Према попису из 1948. године у њему је живело 507 становника, док је 1981. године пописом утврђено 1369 становника. Пораст становништва је у извесној мери природним прираштајем а у највећем делу досељавањем из ближе идаље околине. Многе породице протерне из Косовске Каменице овде су се скућиле. Им насељеника из Добре Воде под Раданом.
Родови су:
-Очкини-Петровићи су староседеоци.
-Новоселци (Стојановићи, Јовановићи и Николићи) су непознатог порекла.
-Провирови су староседеоци. Провир није имао деце па је усвојио неког Николу из Придворице. У току Првог светског рата Бугари су убили Провира и Николу. Од овог рода има две куће и два лекара; др Благоје, ортопед и др Миливоје, уролог.
-Тачкини су староседеоци. Из овог рода је онај Таса што је обамро од ракије. Зову их још и потурњаци, због веза њихових жена са Турцима.
-Ждаџини (Јовановићи) су староседеоци. Из овог рода је Љубомир Јовановић, превозник. Плав, крупан, благе нарави. Неко од његових потомака га натера да му за живота препише сву својуимовину. После тога настану рђави односи. Љуба није могао ово да поднесе па се обесио.
-Шољци-Шољска фамилија, су староседеоци.
-Цветанови су староседеоци.
-Трткини су староседеоци.
-Чутуракови-Тодорови су староседеоци.
-Јужарови су староседеоци (траг ужарског заната у Горњем Стопању).
Горње Стопање је привукло и привлачи досељенике из разних крајева. Досељавају се Врањанци, Црногорци, Јабланичани, Босиљграђани… Отуда је данашња демографска слика села врло шаролика и у сталној динамици.
Занимање становника.
Горњостопањчани се баве земљорадњом. Сеју пшеницу и кукуруз. Баве се повртарством. Омладина се школује. Сточарство је стајско.Чувају краве млекуље. Млеко продају мелакари у Лесковцу или разносе по кућама. Многи справљају сир и продају на лесковачкој пијаци.
Некада су се бавили пчеларством. Производили су 200-300 килограма меда, вадили восак и продавали га.
ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
