Порекло становништва села Горње Пуношевце (по књизи Пунушевце), Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Пчиња“, насталој на основу података прикупљених у лето 1949. и 1950. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Село је изразито планинско; лежи на југоисточној падини планина Мотина, на земљишту високом око 1100 метара. Суседна села су: Пуношвеце у сливју Јужне Мораве на западу, Марганце на југу, Барелић на северу и Коћура на истоку.
Воде.
Вода за пиће добија се са извора, од којих неки лети пресушују. Познатији извори су: Голем Кладенац, Симоновски Кладенац, Лековита Вода и Чешма.
Земље и шуме.
Око села су потеси са њивама, пашом и шумом. Зову се: Барски Дол, Шугина Бара, Мотино, Селиште, Рија, Градобија, Манастириште, Струганица, Грабаново Гумно и Лековита Вода.
Тип села.
Пуношевце је село разбијеног типа и подељено је на Горњу или Барлинску и Доњу или Симоновску Махалу. Растојање између махала износи око 500 метара. Махале се деле на мање родовске групе кућа.
Укупно у селу има шест родова и 28 домаћинстава, према подацима из 1949. године.
Постанак села, прошлост и старине.
Писани помен о Пуношевцу очуван је у поменику манастира Прохора Пчињског. У наведеном поменику село ја записано као Плиошевци.
У селу постоји Селиште, које леже између махала. Оно спада у стара селишта; на њему је некада било село чији су се становници касније иселили. Данашњи мештани не знају када је и због чега старо село уништено.
Назив Манастириште односи се на потес који лежи на граници атара између Пуношевца и сливу Пчиње и суседног Пуношевца у сливу Јужне Мораве. Ту је некда био манастир. Раније су се мештани окупљали на Манастиришту и палили свеће. Од 1878. до 1912. године преко Манастиришта водила је граница између Србије и Турске.
Данашње село су основале, односно обновиле, три или четири породице, за које се не зна да ли су стариначке или досељене. Међу њима су били преци данашњих родова: Симоноски, Селиштарци, Миајлинци и др.
У Пуношевцу, на југозападној страни, постоји црква посвећена Св.Ђорђу – у Барлинској Махали. Црква је из 1827. године и око ње се налази гробље данашњих становника. Пре тога на овом месту је било Црквиште.
Из пчињског Пуношевца било је честог исељаваања после 1878. године. Због тога се у селу данас виде многе рушевине од кућа појединих исељеника.
Порекло становништва.
Родови су:
-Симоноски, Аранђеловдан. Неки мисле да су они старинци. Једна њихово породица се 1949. године иселила у Каравуково – Бачка.
-Селиштарци, Никољдан. Како су живели на Селишту, могуће је да су старинци.
-Миајлинци, Аранђеловдан, не знају за своје порекло. Пре три године једна њихова породица прешла је у „Гњиланско“.
-Златкови, Аранђеловдан, не знају за своје порекло. Једна њихова породица недавно се иселила у Банат.
-Деда-Петкови, Аранђеловдан, не знају за своје порекло. Једна њихова породица се скоро иселила у Банат.
-Лисјаци, Аранђеловдан, не знају за своје порекло. Куће су им близу Коћурске Реке. И поред удаљености сматрају се да живе у Барлинској Махали.
Родови који имају исту Крсну славу не ступају у брачне везе.
Сеоска слава је Ђурђевдан.
ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Пчиња“, насталој на основу података прикупљених у лето 1949. и 1950. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
