Порекло становништва села Горње Крајинце, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Село Горње Крајинце је подигнуто на најмлађој тераси Јужне Мораве на месту где се, нешто источније од села, у ову улива Туловска Река. Јужно од њега је село Злоћудово а северно Доње Крајинце. Ова три села су тако поређена једно до другог, да се једва примећује где престаје једно и почиње друго.
Тип села.
Као и сва села у Области и Горње Крајинце спада у села збијеног типа. Од хировите Мораве за сада је обезбеђено земљаним насипом.
Име села.
По легенди село је добило ово име због тога што је у односу на друга моравска села нашло „најнакрај“. Где се село заселило прерстаје на истоку поље оивичено коритом Јужне Мораве а са друге стране настаје земљиште другачије пластике и другачијег састава.
Воде.
Као Нил за Египат, Јужна Морава је за села поред ње, па и Горње Крајинце је извор добра и зла. Да им што веће зло нанесе и плодно поље разори и претвори у ритове и песишта помогли су Крајинчани својим воденицама-пловкама, којих је било дуж целе њене леве обале. Зајажена камењем и другим материјалом, готово до половине корита, матица је скретала ка левој обали где је била пловка, ударала у необезбеђену обалу и рушила свакодневно. Воденице су се померале на запад док је река гутала огромне површине најплодније земље. Воденице-пловке су сада прошлост и мештани моравских села су дуж целе Јужне Мораве поставила одбрамбени насип, који је обезбедио поља и села од водене стихије а осатавио реци да се шири у време виског водостаја коритом, које износи неколико стотина метара.
Земље и шуме.
Атар села Горњег Крајинца захвата простор од 437 хектара, од које површине њиве и баште су на 227, виногради 51, ливаде један, пашњаци 113, шума 18 и неплодно 27 хектара. Воћњака село нема.
Потеси овог села носе ове називе: Конопљиште, Баре, Реке, Тиреви, Дунда, Селиште, Тршевине, Жабар, Рид и Шушица.
Постанак села и прошлост.
Доње и Горње Крајинце су у српској старој држави била једно село, па се тако водили и под Турцима, док два брата господара села, Турци Алија и Салија нису ово село поделили, па је Алији код деобе припала Горња Махала и названа Горње Крајинце а Салији Доња, названа Доње Крајинце. У селу пре деобе живео је неки Валча: „Бија је поганија и опасник“. Када је село подељено оба брата су се распитивала у ком делу је остао Валча. На добијено обавештење о томе Турци су говорили: „Ће процвили тај мала од Валчу“, по једним а по другима Турчин је рекао: „Неће проц’вати тај мала“.
Порекло становништва.
Одмах по ослобођењу од Турака село Горње Крајинце је имао 29 домаћинстава. По попису из 1953. године у селу је било 94 домаћинства а 626 становника а по попису 1971. године 129 домаћинстава и 701 становник.
У пролеће 1977. године у селу су живели ови родови:
Староседеооци.
-Мргуланци-Станковци, Миленковци-Станковци, Гмитровци, Велковци, Дицинци, Мијајловци, Ристини, Настинци, Јовинци, Владимирови, Станчови, Миланови, Мењинци, Здравчини, Пакоњци, Тодораћкови, Стеванинци, Петрови, Рајковци, Стојковци, Костинци, Ђурђичкини, Вучкови, Анђелинкови-Љубичини, Лолинци (Раде Јовановић), Цоцинци, Љубинкини, Китинци (Томићи), Цонинци, Вукадинови и Митини.
-Ђорђинци су досељени из Грајевца.
-Шуцини, као обућари – занатлије су досељени из власотиначког краја.
-Милојкини су из Орашја.
-Крстић Љубиша је из Стајковца.
-Николић Сава је досељен из Рајног Поља.
У Горњем Крајинцу је 1977. године било Рома.
Занимање становништва.
Горњокрајинчани се баве земљорадњом као главним занимањем. Сеју пшеницу и кукуруз. Некада су на локалитету Конопљиште гајили конопљу. Сада су се преоријентисали на повртарство и у овој пољопривредној грани су постали угледни у околини. Своје повртарске производе разносе и продају у Лесковцу већ и широм Србије. Има домаћинстава (20-30%) који узгајају дуван. Производе грожђе и тржишни вишак уступају подруму у Власотинцу.
Од стоке свако домаћинство у просеку гаји по две млечне краве. Млеко и сир продају у Лесковцу.
Десет домаћинстава и данас има око 400 брава оваца чиме су овим занимањем остали верни својим прецима. Овце чувају на трлима на левој обали Власине (?), где има доста паше за њих.
У селу постоји четвороразредна школа као истурено одељење основне школе у Манојловцу.
Омладина се школује у средњим школама у Лесковцу.
Баве се зидарским занатом. У селу има и столара. Индустријских радника има око 50. Имају радника у иностранству.
ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
