Порекло становништва насеља Горње Коњувце, ошпштина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Горње Коњувце се налази на благим падинама брежуљака којим се са источне стране најнижа дилувијална тераса у овом делу Пусте Реке и у алувијалној равни коју је између ових брежуљака издвајала Коњувачка Река. Суседна села су: Дубрава, Злата, Зоровац и Доње Коњувце.
Тип села.
Село Горње Коњувце је збијеног типа.
Име села.
О имену овог села у народу нема никаквих легенди. Међутим, на северозападној страни села постоји потпис Коњарник, што указује да су се на њему чували коњи. Прима причању мештана на локалитету Болница постојало је коњско гробље. Село Коњувце би, према томе, моглода буде насеље српских средњовековних Влаха, задужених за чување коња неког властелина. Како има два Коњувца, које одваја мост на Коњувачкој Реци, оно узводено је добило име Горње Коњувце а оно низводно – Доње Коњувце.
Воде.
Коз Горње Коњувце протиче Коњувачка или Мала Река. У селу има бунара а постоји и извор у Петканин Рид.
Постанак села и прошлост.
Први писани траг о Горњем Коњувцу оставио нам је Фон Хан у свом путопису од Београда до Солуна, у коме каже да је Горње Коњувц 1858. године имало 17 арбанашких кућа, што није тачно, јер се у Горњем Коњувцу за време Турака постојале и две српске куће, од којих воде порекло два рода данас настањена у овом селу.
Земље и шуме.
Атар Горњег Коњувца велики је 639 хектара. Од ове површине оранице и баште захватају 440, воћњаци 24, виноггради 16, ливаде 37, пашњаци 27, шума 71 док је неплодно 27 ара.
Земља носи ове називе: Петканин Рид, Плоче, Ливаде, Преко Реке, Под Село и Мала Река.
Порекло становништва.
Иако на доброј земљи (црна иловача), саобраћајници и поред текућице која не пресушује, Горње Коњувце је у постепеном опадању. Оно је 1953. године имало 99 домова са 571 становника док је у 1971. години село имало 119 домова са 425 становника.
Садашње становништво чине ови родови:
-Стојановићи су досељени из Власине.
-Игњатовићи су досељени за Власине.
-Грујићи су са Власине.
-Лепојевићи су са Власине.
-Јовићи су староседеоци.
-Младеновићи су староседеоци.
-Савићи су досељени са Власине.
-Савићи други су досељени из Црвене Јабуке.
-Игњатовићи други су досељени са Власине.
-Младеновићи други (Митка Бугарин) не знају за своје порекло.
-Радовановићи су са Власине.
-Радивојевићи су са Власине.
-Стојановићи други су са Власине.
-Петровићи други са са Власине.
-Пејићи су такође са Власине.
-Ивковићи су досељени са Власине.
-Илићи су досељени са Власине.
-Пејићи други су досељени са Власине.
Занимање становника.
Коњувчани сеју на својим ораницама пшеницу и кукуруз као главне културе у којима се јавља тржишни вишак у знатнијем износу. Кромпир саде само за домаће потребе. Баште су им мале као у већини пусторечких села. У њима узгајају поврће са сопствене потребе.
Од воћа највише има шљива врсте „шумадинка“. Пеку ракију који продају у Бојнику и Лесковцу.
Од стоке чувају само краве, по две по домаћинству. Имају нешто и оваца. Свиње чува свако домаћинство за своје потребе а тако исто и живину.
Земљорадњом и сточарством се баве само жене и старци. Млађи људи иду на рад по разним градовима Србије, нарочито у Београд, Лесковац и Ниш. Омладина се школује. У Горњем Коњувцу постоји основна школа за полазнике ђака и из Доњег Коњувца. Четвороразредна је и истурено одељење школе у Бојнику.
У Горњем Коњувцу је 1974. године било регистровано 11 занатских радњи: један колар, бомбонџија, качар, три столара и пет зидара-фасадера.
ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
