Порекло становништва насеља Ђинђуша, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ђинђуша се налази делимично на југоисточнимм падинама сплета брежуљака, који у овом делу Лесковачке Котлине раздвајау пусторечку раван од јабланичког басена, а делимично у алувијалној равни Пусте Реке на месту где она прави велики лук, оставља источни правац свога тока и узима курс у правцу севера. Кроз село пролази асфалтирани пут Лесковца и Бојника, удаљено од Лесковца 16 километара а од седишта комуне Бојника 6 километара.
Тип села.
Ђинђуша се село збијеног типа и има шест махала: Мурђину на северу, Шопску на југу, Белијарску уз поток на југу, Вележанску према гробљу и Пањевачку и Бердујску ка западу.
Име села.
По легенди која је у народу учувана, Ђинђуши је име ддао Турчин на чијем се спахилуку ово село налазило. Наиме, Турчин се подсмевао српским женама што су се разним минђушама-ђинђувама китиле, па је по ђинђувама селу наденуо ово име.
Воде.
Село Ђинђуша је засељено на обали Пусте Реке. То је главна текућица поред села и кроз цео пусторечки басен. Осим ове реке, кроз село и његов атар теку воде ових потока: Самкин Забел, Ибрин Поток и Липарски или Шипски Поток.
Благодарући притиску Пусте Реке изданске воде су близу па свака кућа има бунар дубине 10-15 метара. У новије време поједина домаћинства путем хидрофора уводе воду у кућу.
У атару овог села има неколико кладенаца од којих су најважнији: У Липар, Мацина Арница и Смакин Забел.
Земље и шуме.
Земљиште Ђинђуше, нарочито оне у долини Пусте Реке, спада у најплоднија земљишта овог региона. У равници су њиве и ливаде а на косама брежуљака виногради и забрани.
Земља носи ове називе: Голица, Зука, Сорце, Мало Поље, Преко Поток, Црне Крушке или Црквишта, Трешевине, Лапотински Пут, Попов Забел, Липар, По Страни, Ибраимов Поток, Лозјарски Брег, Арница или Мецине Арнице, Мичине Арнице, Пертатско, Каменита Чука, Чаир, Оџине Њиве, Ограђе, Шип, Пореске Главе, Стрељаник, Ајдинов Забел или Мирчин Брег и Коваљиште.
Постанак села и прошлост.
Положај села Ђинђуша је могао бити погодан из давнина за човека и његово обитавање; то су питоми брежуљци, шуме иливаде, слатке воде у реци, потоцима и барама. Било је обилате паше на све стране и дивљачи, у водама много риба, барских птица. Због тога се овде настанио човек праисторије од којих се сачувао траг не масту званом Сорце, оном повијарцу у правцу Лапотинца, који се благо спушта према Пустој Реци. Пронађени су фрагменти керамике винчанско-плочничког карактера а уз то и кременог оруђа. Очигледно је овде била несеобина из млађем каменог доба.
Овако погодно место за ловачки и сточарски народ, какви су били Словени, привукао је наше ране претке, па су се они у Ђинђуши настанили што доказују трагови по називима земљишта – Мецина и Мирчина Арница.
У пољу, западно од села, у правцу Придворице, уочи Првог балканског рата, откопани су темељи апсиде православне цркве, код које је на западној страни пронађен некадашњи бунар. На Велики Петак народ долази и водом из бунара пере очи, верујући да је она лековита.
Албанци су крајем XVIII века дошли у Ђинђушу, затечене породице су претворили у своје чифчије, све до ослобођења до 1878. године, а забележено је 1884. године у Ђинђуши 12 кућа.
Порекло становништва.
Ђинђуша данас броји око 200 домова и спада у напреднија села Пусте Реке, чије се становништво не расељава.
Становништво овог села чине следећи родови:
-Бардуљци су из Бардуља код Љуборађе, досељени 1890. године.
-Џобањци су из Бошњака, били су аргати Албанаца, па се после 1878. населили наземљу својих читлук-сахибија.
-Николинци су поркла као и Џобањци.
-Михајловићи-Накини су из Бошњака, као и Џобањци.
-Петровци су из Бошњака, као и Џобањци.
-Мицкови су из Брезовице – Власотнице.
-Илићи су староседеоци.
-Глишићи су из Лесковице код Љубеређе.
-Димитријевићи-Стојадинови су из Лесковице.
-Младеновићи су из Лесковице.
-Пиндаци су из Лесковице.
-Живкови су из Бошњаца засељени су одмах по одласку Турака.
-Раскови су из Лесковице.
-Ленкини су из Лесковице.
-Ђикићи су из Лесковице, досељени 1885. године.
-Милан Асановић, Ром, се доселио из Плавца.
-Дарковчани су из Дарковца.
-Антини су из Македоније, околина Велеса, досељени 1872. године.
-Бркинци су из Бошњака.
-Дангупци су из Бошњака.
-Симоновић Драгољуб је из Крчмира.
-Миланови-Ражани су из Плавца.
-Миленковци-Коларци су из Крчимира.
-Величковићи су из Лесковице – досељени из Љуборађе 1917. године.
-Цветковићи-Ацини су из Бошњака.
-Вељковићи-Синђини су из лапотинца, дошао 1929. као призетко.
-Илић Александар је из Миланова, призећен 1954. године.
-Митић Стојилко – Циле Мрвешки је староседелац, али га је мајка приликом преудаје водила у Мрвеш.
-Новкови-Чичкови (Чичко – чича са брковима) су из Орао Дола код велеса, досељени 1872/73. године.
-Петровићи-Станкови су из околине Велеса – Орао Дом досељени 1872. године.
-Дамњановић Борко је из Турековца, посињен у Ђинђуши.
-Златановићи-Баба Сикини су из Лапотинца.
-Вељковићи су из Бошњака.
-Митићи су из Црвене Јабуке.
-Стојковићи, од којих је Драгољуб качар, су из Црвене Јабуке.
-Миџарови су из Бошњака.
-Стојилковић Милорад је из Кукавице – Власотинце.
-Стошић Никола, призећен из Сувог Поља, веероватно је пореклом Врањанац.
-Здравковићи-Дунцини су староседеоци.
-Цветковић Драгутин-Стојнин је из Бошњака.
-Цветковић Владимир је из Бошњака.
-Здравковићи-Тошини су из Бошњака.
-Јовановићи-Бугарци су из околине Трна у Бугарској.
-Шавалци су из околне Прилепа.
-Мирчини су из села Лепче код Прилепа.
-Митровићи-Денчини су из Бошњака.
-Станковић (Љубомир)-Толини је призећен из Придворице.
-Станковић Илија је из Плоча.
-Здравковићи-Баба Ружини су из Бошњака.
-Величковићи-Брезовчани су из Брезовице.
-Ђорђевић (Тодор), поткивач, је из Клајића, призећен.
-Деда-Тошини су досељени из Лесковице код Љуберађе.
-Цветковић (Илија) је из Предејана, призећен.
-Татарци су досељени из Прекопчелице.
Занимање становништва.
Главно занимање је земљорадња. Сеју пшеницу и кукуруз, као главне усеве. Свако домаћинство чува у просеку по две краве, због чега су приморани да сеју детелину. Винограда имају 27 хектара, па су Ђинђушани, после Стубљанаца и Лапотичана, највећи произвођачи грожђа у Пустој Реци. Одлични су произвођачи бостана. Од пре две године узгајају јагоде. Од поврћа производе лук и паприку. Гаје и дуван.
Многи од њих су вешти зидари, па раде на грађевинама у Београду и Лесковцу. Имају и занатлија, и то: пет штрикерки, једног колара, два ковача, два кројача, једног столара, једног качара, двојицу тракториста и једног млинара.
Повезани у аутобусом са Бојником и Лесковцем.
Имају четвороразредну школу, истурено одељење у Бојнику.
ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
