Порекло становништва села Бунуша (Горња и Доња), Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Село Бунуша се налази на источним падинама побрђа, које чине западни оквир равни реке Ветернице на даљини око 17 километара од Лесковца и на километар западно од Бунушког Чифлука. Језерске наслаге и хумус који чине повшину брежуљака су дебели и плодни, па се земљиште може користити са пољопривредне културе.
Име села.
Не зна се како је настало име овог села, али се нагађа да је неки пастир Влах, потомак поромањеног становништва, по имену Бун, својим именом дао име овом насељу – Бун-Бунуша.
Воде.
Бунуша нема текућице. Ветерница је удаљена преко километар а речица Ботуња је ближа, али она лети пресушује. У атару овог села још два водотока; Брза Вода, је заправо јарак у који сливају воде са бунушких поља и речица Липовац, чије вода не иде у правцу села већ се улива у Сушицу. Бунушани су своје потребе за водом решили копањем бунара.
Постанак села и прошлост.
Српски средњовековни извори не помињу село Бунушу, па постојећа вероватноћа да се ово село заселило касније, али ипак у доба срске средњовековне државе. Хан помиње Бунушу и наводи да је она 1858. годинеимала 40 кућа. Бунуша је после ослобођења од Турака имало 117 пореских глава и спадало међу највећа села у Поречју.
И Бунуша је з авреме Турака била подвлашћено село а његов господар био је моћни Арбанас из Барја Исат (Исмет), који је имао титулу бега, па се звао Исат-бег.
После ослобођења од Турака, Бунуша је, каогосподарски село, плаћала аграрни дуг. Имање неколицине инсолвентних дужника овог села је свој дуг изммиривала продајом земље на лицитиацији а као купац се често појављивао свештеник из Бунушког Чифлука, поп Гавра, па је тако, купујући имања презадужених мештана, створио велики посед од око 300-400 дулума.
Земље и шуме.
Земљиште овог атара описано је код описа села Бунушког Чифлука, јер се замља ових села води код Геодетске управе у Лесковцу као једна катастарска општина, мада су села међусобно одвојена.
Порекло становништва.
Село Бунуша је састављено од два дела – Горње и Доње Бунуше. Од 1930. године ова сва села су оформљена као две засебне сеоске зајднице. Међутим, атар им је остао заједнички. Код пописа становништва 1959. године се не појављују као засебне насеобине Бунушки Чифлук, нити Горња и Доња Бунуша, већ као једно насеље, као што је катастарска општина – и то Бунуша.
Код истраживања родова, ишло се засебно по сеоским насељима, како Бунушки Чифлук тако Горњу и Доњу Бунушу.
Тако у Горњој Бунуши живе ови родови:
Староседеоци:
-Бандини, Пешини, Мачкини, Андрејевци-Чворци, Багателци, Ранџини, Јањини-Златанци, Здравковци, Врачарови-Врачарци, Јузунци, Цакини-Степановци, Митановци, Клаткини, Чворови, Миленкови, Ћосини, Благојеви, Црнкини, Ванчини, Миличајкини, Митрови, Јовкини, Крстини, Стајкови, Станкови и Сугарчови.
-Кованцици су из Цекавице.
-Стулчини су из Тулова.
-Качарови су из околине Крушевца.
У Доњој Бунуши живе ови родови:
Староседеоци:
-Митровићи, Спасићи, Тодоровићи, Илићи-Стевановићи, Ђокићи-Милошеви, Вељковићи, Тончићи, Петровићи, Димитрије-Мичко Андрејевић, Јовићи, Кравајчини и Павловићи.
-Милосављевићи су из Големог Села – Пољница.
-Стевановићи-Качарови су из Крушевиице – Пољаница.
-Станоје Јовановић-Арнауче је из Горине.
Занимање становника.
Главно занимање је земљорадња. Сеју све врсте жита. Конопљу врло мало. Сточарство је стајско. Свака кућа има по две краве за вучу и млеко. Пашићне свиње за пордају а утовљене кориисте за своје потребе. Оваца је мало. Раније је било много оваца и коза.
Раде у фабрици у Вучју. Куће које имају раднике у фабрици су у бољем материјалном положају и поред тога што имају мање земље.
ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
