Порекло становништва села Брњаре, општина Бујановац – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“ насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Храм Светог оца Николаја
Положај села.
Куће овог села су по доловима и по благим странама у сливу Брњарке, десне притоке Кленичке Реке.
Воде.
Мештани користе воду за пиће водом са извора и бунара. На атару око села познати су извор Бреотике и бунар звани Грчки.
Земље и шуме.
Њиве и паша налазе се на потесима званим: Длаги Дол, Лисинци, Кукаавица, Стајка Падина, Турски Рид, Врани Дол, Дојкин Дол, Вукова Бара, Слатина, Ловачки Дол, Селиште и Грчка Крушка.
Тип села.
Брњаре је село разбијеног типа. Дели се на махале, има их девет, које носе родовска имена. Свака махала развила се деобом становника од једне куће.
Брњаре је 1951. године имало 48 домаћинстава.
Постанак села, старине и прошлост.
На долинској равни крај Брњарке је место Селиште. Ту је некада лежало старо српско село. Касније је „због турског насиља село запустело“. Пошто као узрок наводе насиље то је могло бити крајем XVII или у XVIII веку када су се таква насиља почела догађати у целој области. На селишту ископавају се земљани ћупови – „врчеви“.
Насеље на Селишту је имало цркву, данас у рушевинама. Црквина лежи код садашње основне школе. Стање црквених рушевина је такво да се готово види какава је била основа цркве, колике су јој димензије и како је грађена. Црква је имала положај исток-запад, дужина износи 7,5 а ширина 3,5 метра. Очувани зидови, источни и северни, високи су до крова. За израду зидова употребљаван је камен, споља малтерисан. У зидинама се налазе дрвене стеге, неке и данас очуване. Стање живописа је сасвим рђаво. На улазу у цркву познају се фреске Св. Николе те се због тога верује да је црква била посвећена поменутом свецу – Св. Никола летњи. Остале фреске и словенски натписи су веома оштећени.
Гробље од некадашњег села постоји поред црквине. Покрај овог гробља налази се и данашње гробље.
Садашње Брњаре није много старо. Становништво је из познијег времена. Када су се досељавале прве породице земља је била „пустелија“; досељеници су заузимали колико је коме требало. Као оснивачи рачунају се четири куће данашњег рода Белајкинци. После њих дошли су преци осталих родова.
За време Турака већи део сељака имао је своју земљу. Једино крајем XIX века овде су постојала два мала два чифлика; један грчки други турски. Власник првог чифлика Таша (син Коста) живео је у Грчкој; до 1908. године он је овде имао земљу и једног сељака, заступника. Поменуте године та је земља продата. Власник другог чифлика био је Асан. Он је 1878. до 1903. године живео у Брњару; потом је земљу напустио и одселио се у Прешево.
Сеоска слава је Спасовдан. Тада се „свети масло“ код порушене цркве.
Порекло становништва.
Брњаре су населили српски становници из Горње Пчиње, околине Прешева и околине Куманова.
Родови су:
-Белајкинци, Никољдан, су оснивачи села. Своје порекло не знају. У Брњару су мењали махале три пута; најпре су били на вишем земљишту, потом сишли ниже а сада се налазе на најнижем месту.
-Стевановци и Маринци, Св. Врачи, сзу раније чинили једна род. Пореклом су из Трнаве код Прешева. Из поменутог села иселили због турског или арбанашког зулума.
-Цакарци, Аранђеловдан, су се доселили из неког села у Горњој Пчињи.
-Гајинци, Аранђеловдан, су се доселили из неког села у околини Куманова.
-Калчинци и Царици, Св. Петка, су раније били један род. Доселили су е из неког села у Горњој Пчињи. Кумство имају и данас и пчињском селу Бераву.
-Раманци, Аранђеловдан, су досељени из села Рамна код Куманова.
-Гарејци, Аранђеловдан, досељени су из неког села у Горњој Пчињи.
Исељеници.
-Маринци живе у Спанчевцу. Грана су од данашњих родова Стевановци и Маринци.
-Станимировци живе у Букуревцу код Прешева.
ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“ насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
