ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бејат
Имена и околоности погибије 28 Срба из села Лакишевине код Мостара, који су погинули у Првом свјетском рату (28. 6. 1914. -11. 11. 1918), Другом свјетском рату (6. 4. 1941. – 9. 5. 1945) и Одбрамбено-отаџбинском рату (3. 4. 1992. – 21. 11. 1995).
(ШУПЉЕГЛАВ – 13 погинулих)
ШУПЉЕГЛАВ (Симо) РИСТО
1882 – 1918.
Присилно мобилисан у Аустроугарску војску. На споменику у Српском православном гробљу Ортијеш уклесано је да је погинуо у Мађарској. Посмртни остаци нису пронађени. Ниједна фотографија, нажалост, није сачувана.
ШУПЉЕГЛАВ (Перо) МИЛАН
1914 – 15. 5. 1943.
Са зетом Иванишевић (Ђорђо) Милом (17. 8. 1911 – 16. 5. 1943), из Невесиња се преко Подвележа враћао у Лакишевине. Чобаница бошњачке националности их је примијетила и обавијестила усташе, које су их заробиле и брутално измасакрирале. Миланова сестра и Милина супруга Ковиљка (1911 – 2009), на коњу их је довела у Лакишевине и сахранила у Српском православном гробљу Ортијеш. Милан Шупљеглав преминуо је на лицу мјеста и на његовом споменику уклесано је да је погинуо 15. 5. 1943. године, док је на споменику Миле Иванишевића уклесано је да је погинуо 16. 5. 1943. године.
ШУПЉЕГЛАВ (Милан) МИРКО
1923 – 1943.
Био у партизанима. Погинуо у Билећи, у засједи коју су поставиле усташе. У билећком крају, усташе су биле искључиво бошњачке националности. Хрвата у том крају није било. Сахрањен је у Српском православном гробљу Ортијеш.
*
У суботу 30. 9. 1944. године на сеоском локатитету Старчине, од стране усташа стријељано је 9 Шупљеглава и 5 Иванишевића. Сви који су тог дана убијени сахрањени су у заједничку гробницу на мјесту стријељања. Гробница је у љетним мјесецима ратне 1992. године, ван борбених дејстава, намјерно оштећена од стране здружених снага: Хрватске војске, Хрватског вијећа обране Хрватске Републике Херцег – Босне (ХВО) и Хрватских обрамбених снага Хрватске странке права (ХОС). У том периоду рата, у редовима ХВО – а и ХОС – а, заједно са херцеговачким Хрватима, борили су се и херцеговачки Бошњаци.
Након завршетка рата, гробница је обновљена личним средствима господина Марић (Васо) Данила, рођеног 26. 8. 1938. године у селу Косор код Мостара. Данилова супруга Марић (отац Јово Шупљеглав) Даница, рођена 29. 10. 1941. године у Лакишевинама, изразила је жељу за обнављањем гробнице јер су међу стријељаним и сахрањеним у гробницу били и њен отац Шупљеглав (Бранко) Јово (1917 – 30. 9. 1944) и стриц Шупљеглав (Бранко) Божо (1924 – 30. 9. 1944).
Имена 9 убијених Шупљеглава, у суботу 30. 9. 1944. године:
ШУПЉЕГЛАВ (Бранко) БОЖО
1924 – 30. 9. 1944.
ШУПЉЕГЛАВ (Бранко) ЈОВО
1917 – 30. 9. 1944.
ШУПЉЕГЛАВ (Ђорђо) ЛАЗАР
1909 – 30. 9. 1944.
ШУПЉЕГЛАВ (Ђорђо) ЂОРЂО
1898 – 30. 9. 1944.
ШУПЉЕГЛАВ (Ђорђо) ВЛАДО
1920 – 30. 9. 1944.
ШУПЉЕГЛАВ (Ђорђо) РИСТО
1900 – 30. 9. 1944.
ШУПЉЕГЛАВ (Ђорђо) МАНОЈЛО
1898 – 30. 9. 1944.
ШУПЉЕГЛАВ (Јово) РИСТО
1900 – 30. 9. 1944.
и
ШУПЉЕГЛАВ (Илија) НИКОЛА
1912 – 30. 9. 1944.
ШУПЉЕГЛАВ (Милан) КРСТИЊА
1918 – 1944.
Након злочина, који се у Ортијешу и Лакишевинама догодио у суботу 30. 9. 1944. године, због страха од усташа, са познаником ромске националности, исламске вјероисповијести, кренула je према источној Херцеговини у нади да ће пронаћи спас. У Подвележу, насељеном искључиво бошњачким становништвом, познаник је преварио, злостављао и убио. Сaхрањена је у Српском православном гробљу Ортијеш.
*
(ИВАНИШЕВИЋ – 10 погинулих)
ИВАНИШЕВИЋ (Трипко) ТРИФКО
1885 – ?
Присилно мобилисан у Аустроугарску војску. Мјесто и година погибије ником нису познати. На споменику у Српском православном гробљу Ортијеш уклесана је година рођења. Посмртни остаци нису пронађени. Ниједна фотографија, нажалост, није сачувана.
ИВАНИШЕВИЋ (Трипко) ГРУЈО
? – ?
Погинуо у Аустроугарској војсци у коју је био присилно мобилисан. Година рођења, мјесто и година погибије ником нису познати. Посмртни остаци нису пронађени. У Српском православном гробљу Ортијеш није му подигнут споменик. Ниједна фотографија, нажалост, није сачувана.
ИВАНИШЕВИЋ (Ђорђо) МИЛЕ
17. 8. 1911 – 16. 5. 1943.
Са шуром Шупљеглав (Перо) Миланом (1914 – 15. 5. 1943), из Невесиња се преко Подвележа враћао у Лакишевине. Чобаница бошњачке националности их је примијетила и обавијестила усташе, које су их заробиле и брутално измасакрирале. Миланова сестра и Милина супруга Ковиљка (1911 – 2009), на коњу их је довела у Лакишевине и сахранила у Српском православном гробљу Ортијеш. Милан Шупљеглав преминуо је на лицу мјеста и на његовом споменику уклесано је да је погинуо 15. 5. 1943. године, док је на споменику Миле Иванишевића уклесано је да је погинуо 16. 5. 1943. године.
Имена 5 убијених Иванишевића, у суботу 30. 9. 1944. године:
ИВАНИШЕВИЋ (Марко) ДАНИЛО
1878 – 30. 9. 1944.
ИВАНИШЕВИЋ (Марко) ЂОРЂО
1876 – 30. 9. 1944.
ИВАНИШЕВИЋ (Ђорђо) ЧЕДОМИР
1919 – 30. 9. 1944.
ИВАНИШЕВИЋ (Трифко) ГОЈКО
1910 – 30. 9. 1944.
и
ИВАНИШЕВИЋ (Јово) РИСТО
1915 – 30. 9. 1944.
ИВАНИШЕВИЋ (Ђорђо) СПАСО
16. 9. 1921 – 6. 4. 1945.
Дана 6. 4. 1945. године, погинуо у партизанима у сарајевском насељу Блажуј (уклесано на споменику) у борби против Нијемаца и њихових сарадника, један дан прије партизанског ослобођења Сарајева. Сахрањен је у Српском православном гробљу Ортијеш.
ИВАНИШЕВИЋ (Данило) ДРАГАН
25. 12. 1955 – нестао 24. 4. 1992.
Драган Иванишевић
Дана 24. 4. 1992. године, на Велики Петак, присуствовао вјерском обреду служеном у Српској православној цркви Свете Тројице у насељу Бјелушине у Мостару, које се налази на лијевој обали ријеке Неретве, која је у том периоду рата била под контролом Југословенске народне армије, односно Срба. Послије завршетка вјерског обреда, отишао је у свој стан који се налазио на десној обали ријеке Неретве, која је била под контролом здржених снага: Хрватске војске, Хрватског вијећа обране Хрватске Републике Херцег – Босне (ХВО) и Хрватских обрамбених снага Хрватске странке права (ХОС), након чега је нестао. У том периоду рата, у редовима ХВО – а и ХОС – а, заједно са херцеговачким Хрватима борили су се и херцеговачки Бошњаци. Да ли су убице припадале некој војној формацији ником није познато. Један од убица исповидио се локалном римокатоличком свештенику, којем је описао начин убиства ватреним оружјем и саопштио на којој је локацији у селу Грабова Драга у општини Широки Бријег, камењем затрпано тијелo. Након завршетка рата, римокатолички свештеник дошао је у Требиње и пренио податке родитељима покојног Драгана који су након идентификације посмртне остатке пренијели у породичну гробницу у Српском православном гробљу Ортијеш. Да ли су поред грађана хрватске у убиству учествовали и грађани бошњачке националности, ником није познато. Да ли је Иванишевић (Данило) Драган убијен на дан нестанка или касније, такође ником није познато.
*
(БРАТИЋ – 2 погинулих)
Петко Братић
БРАТИЋ (Ђорђо) ПЕТКО
18. 11. 1950 – 14. 8. 1992.
Рођен у селу Улог у општини Калиновик. Дана 14. 8. 1992. године погинуо у Војсци Републике Српске у бункеру на брду Осмар изнад села Гојшина на требињском ратишту, у борби против Хрватске војске. Смрт је наступила као посљедица дејства непријатељске ручне бомбе. Сахрањен је у селу Батковићи у општини Невесиње. Постхумно је одликован Орденом Милана Тепића.
БРАТИЋ (Милинко) СЛАВКО
20. 7. 1947 – 3. 6. 1995.
Славко Братић
Рођен у селу Плочник у општини Калиновик. Дана 3. 6. 1995. године погинуо у Војсци Републике Српске на локалитету Света гора у Подвележу приликом извршавања ратног задатка извиђања положаја бошњачке Армије Републике Босне и Херцеговине. Смрт је наступила као посљедица дејства непријатељског снајпера. Сахрањен је у Невесињу. Постхумно је одликован Медаљом заслуга за народ.
*
(ЗИРОЈЕВИЋ – 1 погинули)
ЗИРОЈЕВИЋ (Светко) ДРАГАН
24. 8. 1961 – 23. 7. 1995.
Драган Зиројевић
Рођен у селу Плочник у општини Калиновик. Дана 23. 7. 1995. године у специјалној јединици Министарства унутрашњих послова Републике Српске погинуо на брду Крагујевац у општини Трново на борбеном задатку чији је циљ био враћање заузете територије од стране бошњачке Армије Републике Босне и Херцеговине. Сахрањен је у Невесињу. За живота је одликован Оредном Карађорђеве звијезде и Орденом Милоша Обилића. Постхумно је одликован Оредном Карађорђеве звијезде трећег реда.
*
(ЈЕРЕМИЋ – 1 погинули)
ЈЕРЕМИЋ (Срето) НЕНАД
17. 2. 1973 – 9. 7. 1992.
Ненад Јеремић
Рођен у селу Сливља у општини Гацко. Дана 9. 7. 1992. године погинуо у Војсци Републике Српске на локалитету Мерџан глава у Подвележу у борби против здружених снага: Хрватске војске, Хрватског вијећа обране Хрватске Републике Херцег – Босне (ХВО), Хрватских обрамбених снага Хрватске странке права (ХОС) и бошњачке Армије Републике Босне и Херцеговине. Смрт је наступила као посљедица дејства непријатељске гранате. Сахрањен је у родним Сливљима. Постхумно је одликован Медаљом за храброст.
*
(ШАКОТА – 1 погинули)
ШАКОТА (Храбрен) НИКОЛА
21. 2. 1963 – 29. 6. 1992.
Никола Шакота
Рођен у Мостару, поријеклом из села Козице у општини Столац. Дана 29. 6. 1992. године погинуо у Војсци Републике Српске на локалитету Патковићи у Подвележу у борби против здружених снага: Хрватске војске, Хрватског вијећа обране Хрватске Републике Херцег – Босне (ХВО), Хрватских обрамбених снага Хрватске странке права (ХОС) и бошњачке Армије Републике Босне и Херцеговине. Смрт је наступила као посљедица дејства непријатељске ручне бомбе. Сахрањен је у Невесињу. Постхумно је одликован Орденом Његоша трећег реда.
*
СУБОТА 30. 9. 1944. ГОДИНЕ, НАЈТРАГИЧНИЈИ ДАН У ИСТОРИЈИ СРБА ИЗ СЕЛА ЛАКИШЕВИНЕ КОД МОСТАРА
У суботу 30. 9. 1944. године, усташе су према Лакишевинама и сусједном селу Ортијеш кренуле из правца сусједних села: Буна, Гнојнице и Драчевице са циљем да ликвидирају све мушкарце старије од 15 година. Мушкарце из Лакишевина планирали су да ликвидирају на сеоском локалитету Старчине у Лакишевинама, а мушкарце из Ортијеша на сеоским локалитетима: Дековача и Луке, на обали ријеке Неретве у Ортијешу. План везан за извршење овог злочина био је усаглашен на састанцима одржаним на Буни и у Ортијешу у дијелу села гдје живе Бошњаци.
Пошто су Лакишевине знатно мање од Ортијеша, тамошње људе су лакше похватали и одвели их на сеоски локалитет Старчине гдје су стријељали укупно 14 људи: 9 Шупљеглава и 5 Иванишевића.
Стријељање су преживјели: ШУПЉЕГЛАВ (Бошко) ДУШАН (10. 11. 1887 – 26. 4. 1967), ШУПЉЕГЛАВ (Ђорђо) МИЛАН (22. 9. 1888 – 3. 9. 1975) и ШУПЉЕГЛАВ (Перо) АЛЕКСА (12. 3. 1926 – 27. 10. 1999). Када су усташе завршиле стријељање, рањени су остали лежећи као да су мртви. Чули су о чему усташе међусобно разговарају. Преживјеле су излијечили италијански љекари. Након завршетка рата, о злочину који су преживјели, нису свједочили пред надлежним судом.
Мали број усташа одговарао је пред надлежним судом, али нису одговарали сви који су били одговорни за овај злочин. Они који су осуђени, нису добили одговарајуће казне.
Поред усташа Бошњака из Ортијеша и Хрвата и Бошњака из сусједних села: Буна, Гнојнице и Драчевице, у злочину над Србима из Лакишевина и сусједног села Ортијеш, учествовали су и усташки екстремисти хрватске и бошњачке националности из других дијелова Херцеговине.
Посебно треба да се истакне да су поједини Хрвати с Буне и поједини Бошњаци из Ортијеша, ризикујући сопствене животе, упозоравали Србе да ће се злочин десити. Већина Срба им није вјеровала јер су сматрали да ни за шта нису криви. Поједине усташе, међу којима су биле и поједине комшије Бошњаци из Ортијеша, нису дозволили да се убијају српске жене. Дио мушкараца који се спасио, озбиљно је схватио упозорења појединих Хрвата с Буне и појединих Бошњака из Ортијеша, па је побјегао из Лакишевина, дио је имао срећу да тај дан не буде у Лакишевинама, а дио се вјешто сакрио и имао срећу да их усташе не пронађу. У Ортијешу, на Задружном дому, била је подигнута спомен – плоча на којој нису била уклесана имена свих погинулих Срба из Лакишевина и Ортијеша, већ само једног броја. На тој спомен – плочи била су уклесана имена Срба из Лакишевина који уопште нису живјели у Лакишевинама, већ у Мостару, а водили су поријекло из Лакишевина. Дом је у љетним мјесецима ратне 1992. године миниран од стране здружених снага: Хрватске војске, Хрватског вијећа обране Хрватске Републике Херцег – Босне (ХВО) и Хрватских обрамбених снага Хрватске странке права (ХОС). У том периоду Одбрамбено – отаџбинског рата (3. 4. 1992 – 21. 11. 1995), заједно са херцеговачким Хрватима, у редовима ХВО – а и ХОС – а, борили су се и херцеговачки Бошњаци. На мјесту гдје је прије рата био Дом, данас је приватна кућа грађанина хрватске националности.
Године 2016. средствима Владе Републике Српске на новој локацији, поред Српског православног гробља Ортијеш, изграђен је нови дом, који носи назив Друштвени дом.
У љетним мјесецима ратне 1992. године запаљене су све српске куће у Лакишевинама. У кућама су изгориле све фотографије погинулих Срба из Лакишевина у Другом свјетском рату (6. 4. 1941 – 9. 5. 1945).
Лакишевине, које су се некад звале Селишта, вијековима су биле у саставу Ортијеша. Након Другог свјетског рата (6. 4. 1941 – 9. 5. 1945) постале су засебно село.
На уступљеним подацима, моралној, логистичкој подршци и стрпљењу, аутор срдачно захваљује свим Србима из села Ортијеш код Мостара и свим потомцима погинулих Срба из села Лакишевине код Мостара, чији су чланови породица погинули у: Првом свјетском рату (28. 6. 1914 – 11. 11. 1918), Другом свјетском рату (6. 4. 1941 – 9. 5. 1945) и Одбрамбено – отаџбинском рату (3. 4. 1992 – 21. 11. 1995).
Аутор је сарадник Портала Небојша Бејат, рођен 26. 7. 1976. године у Мостару. Небојшин отац Милан рођен је 14. 2. 1947. године у селу Доњи Поплат у општини Столац, удаљеном око 40 км југоисточно од Мостара, а мајка Василија, кћерка Медан (Никола) Михајла (1907 – 13. 5. 1971), рођена је 21. 4. 1950. године у Ортијешу. Прије Одбрамбено – отаџбинског рата (3. 4. 1992 – 21. 11. 1995) сваки викенд и сваки љетни и зимски школски распуст проводио је у Ортијешу код свог ујака Медан (Михајло) Милована (22. 11. 1941 – 13. 2. 1997) и његове супруге Медан (отац Данило Радан) Видосаве, рођене 22. 6. 1941. године у селу Жиљево код Невесиња. У Ортијешу је провео најсрећније тренутке дјетињства што га је мотивисало да истраживачким радом, дође до података везаних за погинуле Србе из села Лакишевине код Мостара, који су погинули у: Првом свјетском рату (28. 6. 1914 – 11. 11. 1918), Другом свјетском рату (6. 4. 1941 – 9. 5. 1945) и Одбрамбено – отаџбинском рату (3. 4. 1992 – 21. 11. 1995).
Мај 2018. године
