ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић
Побори су бокешко племе у брдској области између Ловћена и Будванског залива. Са севера и истока, поборско подручје се граничи са Старом Црном Гором, и то племенима Цетиње (Конаци – Бјелоши, Очинићи, Угне, Врела) и Његуши (Мајстори, Мирац, Чавори). Западно од Побора је Горњи Грбаљ (кнежина Љубановићи), а на југ и југоисток Маине и Брајићи, односно подручје Будве.
Подручје Побора се спушта правцем северозапад – југоисток, од ловћенскох падина, преко врхова Коловир, Коложуњ, Мураковица, Пашина Главица, Комарда.
Побори се деле на Горње и Доње Поборе. Ова два краја раздвојена су дугачким брдом Ђурђевац које се протеже правцем север – југ. Села су већином братствена. У Горњим Поборима села су: Кнежевићи, Бевење, Ђаконовићи, Чармаци и Шумарев Дуб, а у Доњим Поборима: Каписоде, Зечево Село, Боришевица, Вукаш До, Крапина, Сребрне Плоче и Бијеле Траве. Област Побора није претрпела много измена кроз повест, осим што су изгубили један део горске области према Његушима (Коложуњ), који су мало по мало до половине 19. столећа сасвим продали својим суседима из Мирца и Чавора.
На подручју Побора налази се Манастир Стањевићи посвећен Светој Тројици[1], као и остаци тврђаве Ђурђевац[2] на истоименом брду изнад Манастира. На врху Ђурђевца су данас остаци цркве из прве половине 15. столећа, посвећене Светом Георгију, која је била у саставу тврђаве и најстарија је поборска црква.
Манастир Стањевићи
Подручје Побора је до 1422. године било у саставу средњевековних србских држава (Србије, Босне, Зете), а од тада, па наредних готово пет столећа Побори су под туђинском влашћу: млетачком, затим под турском у 16. и 17. столећу, па поново под Млетачком Републиком од 1647. године до њене пропасти 1797. године, затим на кратко, почетком 19. столећа, Наполеонове Француске, и од 1814. године Аустрије / Аустроугарске, све до ослобођења 1918. године. С обзиром на свој природни положај и добру везу са Црном Гором, Побори су се често одметали од власти и учествовали у заједничким акцијама с Црногорцима, нарочито у 16. и 17. столећу. Учесници су бокељских устанака, најпре против француске окупације 1813. године, као и 1869. године, када су поборски устаници заузели Стањевиће, који су у време аустроугарске власти били претворени у тврђаву[3].
Најранији помен Побора је у которским документима, и то у облику презимена, је из 1333. године (Јуније Побор – Junius Poborre), а затим и две године касније (Нико Побор – Nico Poborre). У то време, Побори су били део племена Његуша (вероватно као село братственог типа), као и крајем 15. столећа, када је у Повељи Ивана Црнојевића (1489. године) међу представницима Његуша наведен и Петар Поборовић. Крајем 15. столећа, у једном црнојевићком документу Побори се помињу као село: „међа БелошЬ, БаицЬ и ПоборЬ“. Током 16. столећа има више помена Побора у которским документима, и то у облику коју указује да се ради о насељу (de Pobori), као и помен села Стањевића (de Stagnevichi) 1588. године.
У Земљишнику Скадарске области, сачињеном 1416/17. године од стране млетачких власти, на неколико места помиње се „побуњеник“ Димитрије Побор (don Dimitri Pobori revelo)[4]. Осим њега, као становник Купелника пописан је и Никола Побор (Nicola Pobora). Могућу недоумицу да ли се ради о бокељским Поборима отклања списак досељника у Скадарском крају са њиховим ранијим боравиштем. За овог јединог (тада још увек присутног) Побора (Николу) стоји назнака да је из Побора код Котора (ex Pobori ad Catarum). Непознато је којим послом су Димитрије и Никола Побори живели у Скадру, односно Купелнику, поприлично далеко од своје матице, почетком 15. столећа.
У првом турском дефтеру за област Црне Горе, из 1521. године, Побори су уписани као самостално насеље у Нахији Пјешивци, независно од Његуша. Село обухвата засеоке – махале братствених назива: Петровићи, Остојићи, Божичевићи, Стањевићи, Мирачевићи, Пописиловићи и Висковићи, са укупно 63 дома и пет баштина. Петровићи су главна махала, односно средиште некадашњег јединственог села Побора. У Петровићима су сеоски старешина и следећи по реду домаћин уписани са презименом Побор (старешина је Ст(ј)епоје, а следећи, вероватно његов брат – Радоња). У дефтеру налазимо Срдана Радковог у махали Пописиловић, који се помиње и у которском документу осам година касније (1529), као Средан Радев[5].
У дефтеру из 1523. године, стање у Поборима се није много променило, осим што је извршено правилније подручно преустројство у Црној Гори, по којем већи део Катунске нахије сада припада Нахији Цетиње, а ту су улазили и Побори. Осим тога, сада је село Станковићи, које је две године раније уписано као самостално насеље, – махала Побора. Укупно је кућа у Поборима 56 и 19 баштина, од којих је део напуштених. 1521. године, када се броју кућа у Поборима (63) дода 14 кућа у Станковићима, добија се укупно 77 кућа, док 1523. године број кућа износи 56 (48 + 8 у Станковићима). Напуштена имања, као и значајно смањење број кућа, у размаку од две године, указују на масовно исељавање, свакако у правцу млетачког подручја у Приморју. Као старешина Побора сада је уписан Радоња Побор, а пописан је и Ст(ј)епан и његови синови.
У свом опису Скадарског санџака 1614. године за потребе Млетачке Републике, которски племић Маријан Болица у Поборима налази 50 кућа, са 130 војника под командом Вука Миљкова.
Прота Саво Накићеновић је, прикупљајући податке за свој рад „Бока“, почетком 20. столећа у Поборима нашао 53 куће, и то 38 у Доњим и 15 у Горњим Поборима. Данас, према попису у Црној Гори из 2003. године, Побори су насеље (које обухвата сва поборска села) у Општини Будва, са 29 становника, од чега више од половине старијих од 60 година.
Заштитником племена Побора сматра се Свети Јован Крститељ, којег славе готови сви родови у Поборима (осим Шумара и Вулетића). По племенском договору, како би се могли узајамно обилазити, Горњи Побори славе Светог Јована „зимског“ (Сабор, 7/20. јануара), а Доњи Побори Светој Јована „јесењег“ (Зачеће, 6. октобра / 23. септембра).
Братства у Поборима:
Побори су били средњевековно братство по којем је названо главно насеље у њиховом подручју, а касније и цело племе које се развило од досељеника из различитих раздобља. Од братства Побора до данас није остао ни један род у Поборима. Једини род за који се зна да су старинци у Поборима пре 15. столећа су Дојчевићи[6], који су изумрли. Огранак Дојчевића (дакле, вероватно, изворних Побора) је братство са презименом Шумар, које живи у Горњим Поборима. Славе Свету Петку.
Горњи Побори
Стањевићи су старо поборско братство, по којем се још око прве четврти 16. столећа (наведени турски дефтери) зове један заселак у Поборима, а уобичајио се и назив за Манастир Свете Тројице. Ово указује на старину Стањевића у овом крају, или, можда да се истовремено населио неки бројнији род по којем је село прозвано. Према братственом предању, Стањевићи су у Поборе дошли „из Скадра“ у 15. столећу. Данас у самим Поборима нема више никог презименом Стањевић, јер се већина временом иселила, а два рода у Будви – Стањевићи и Савовићи потичу од поборских Стањевића. Према предању паштровских Дабковића, они потичу од Новака Црнца, који се из матичног лужанског братства у области Пипера иселио крајем 15. столећа (што се поклапа са јачањем Пипера, али и немирних времена успостављања турске власти). Од Новаковог потомка Дабка потиче паштровско „племе“ Дабковићи[7], а истог порекла су и неки родови у „племену“ Режевићи[8], као и Стањевићи и Савовићи у Будви, који потичу од Станка (Стања) Андрије Црнца. Према овом предању, поборски Стањевићи би били потомци досељених Црнаца из Пипера. Потомци Стањевића у Поборима су Каписоде у Доњим Поборима, и њихов огранак Шканате[9] који су предигли за Горње Поборе. Истог порекла су и Божовићи у Доњим Поборима. Шканате и Божовићи славе Светог Јована „зимског“, а Каписоде Светог Јована „јесењег“.
Ваља напоменути да и у Ластви код Тивта (на Врмцу) постоји презиме Шканата (или Шканатић), и то два рода наводно сасвим различитог порекла: Шканате из Доње Ластве су пореклом из Старе Црне Горе, а за Шканате у Горњој Ластви кажу да су пореклом из Грчке.
Према подацима које су навели Миљанићи у раду наведеном о литератури, поборски Шумари се доводе у везу с Дабковићима из Паштровића. Уколико би ово било тачно, онда би и Шумари (Дојчевићи) били црначког порекла, па би се могло закључити или да су Побори у ствари од лужанских Црнаца, или да су досељени Црнци потпуно истиснули старији слој становништва, праве Поборе.
У једном документу из 1493. године, којим будвански кнез Алвизо Лонго предаје у посед одређене непокретности кефалији Новаку, а у име Ђурђа Црнојевића, помиње се Радоња Црнац у Котлима код Будве. На крају, није ли Ђурђев кефалија Новак управо – Новак Црнац?
Каснији досељеници:
У 16. столећу из других делова Старе Црне Горе у Поборе су дошли преци следећих братстава:
Ђаконовићи и Кнежевићи (Горњи Побори), истог порекла, славе Светог Јована „зимског“,
Прибиловићи (Доњи Побори) славе Светог Јована „зимског“,
Брајићи[10] (Доњи Побори), из суседних Брајића од тамошњих Стојановића, славе Светог Јована „јесењег“,
Вулетићи (Доњи Побори), славе Аранђеловдан.
Постоји мишљење[11] да поборски Стањевићи потичу од властеоске куће Стањевића с краја 12. и почетка 13. столећа, од којих су били двојица кефалија истог имена – Никола Стањевић, из два различита раздобља. Први је Никола, кефалија Цара Душана из друге половине 14. столећа, а други Никола Павлов Стањевић, зет Стефана Црнојевића из 15. столећа. Неки аутори Стањевиће повезују с Немањићима. Према овом мишљењу поборска братства Зеци, Каписоде, Шканате, Божовићи, Прибиловићи, Вулетићи, Ивановићи, а уз њих и бјелички Кузмани, којих има у Поборима – сви су истог порекла, од Стањевића[12].
У 17. столећу, из Љешанске нахије су се доселили преци најбројнијег поборског братства Зец (Доњи Побори), славе Светог Јована „јесењег“. Према другој верзији, Љешанска нахија им је била само привремено станиште, а потичу из Шћепан-њиве код Спужа. Уколико би овај податак био тачан, и Зеци би се могли евентуално довести у везу са Лужанима, који су се масовно исељавали у то доба под притиском Бјелопавлића.
Зечево Село
Око прве четврти 19. столећа доселио се један Шофран[13] из Црне Горе (Горњи Побори), славе Светог Јована „зимског“. Није јасно има ли поборски Шофран везе с Шовранима / Шофранима из суседног Грбља (село Шишић), или с Шофранцима из Цеклина, који су род у оквиру братства цеклинских Горњака.
Крајем 19. столећа, један Кузман[14] из Бјелица се доселио на тазбину код Зеца у Доње Поборе, славе Светог Јована „јесењег“[15]. Мало након њега, такође на тазбину код Каписода у Доње Поборе, доселио се један Ивановић из Грбља (село Шишић), славе Светог Јована „јесењег“, а раније су славили Мратиндан.
Исељена поборска братства:
Након ослобођења Никшића од турске власти, 1878. године, Књажевина Црна Гора је у Никшић и околину населила један број Црногораца. Тада се и један број породица из Побора (у то време под аустријском влашћу) пријавио да пређе у Црну Гору и насели на ослобођеном подручју код Никшића. Тада су се сасвим из Побора иселила два стара рода – Бевење[16] и Чармаци[17], а исељеника је било и из свих других поборских братстава. Побори су, заједно с његушким Кустудијама, били насељени у село Глибавац код Никшића. Међутим, већ након прве зиме, ненавикнути на оштру херцеговачку климу, Побори су се спаковали да се враћају кући. Њихова делегација је, 1887. године, отишла код књаза Николе, да га умоле да их настани негде друго, где ће им живот бити лакши, или да се врате у свој завичај, под окриље Аустрије. Тада им је књаз понудио да се населе у новоослобођени Улцињ, што су Побори прихватили. Тако да у Улцињу (Метеризи) постоји већа колонија Побора, у којој су заступљена сва поборска братства.
Један део Каписода из ове групе, тада је добио дозволу да се насели на Цетињу, где и данас њихови потомци живе (на Груди). Осим њих, на Цетињу (Доњи Крај) има и поборских Зеца, од једног досељеног крајем 17. столећа. Поборских Зеца има одсељених у Грбљу (Пелиново), славе Светог Јована „зимског“.
Поборски род Савичића сасвим се иселио у Будву где их и данас има.
У суседном Грбљу живи братство Побор, досељено почетком 16. столећа (они би могли бити потомци изворних Побора), славе Никољдан.
Ђаконовићи у Паштровићима (Режевићи) су од поборских, досељени због крви у 17. столећу.
Литература (азбучним редом):
Вукмановић Јован – „Паштровићи“
Вукчевић Божидар – „Срби Склавоније и Скадра XV вијека и хиландарски посјед Каменица“
Ђурђев Бранислав и Хаџиосмановић Ламија – „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“
Ердељановић Јован – „Стара Црна Гора“
Ковијанић Ристо – „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“
Лукетић Мирослав – „Ђурђевац – средњовјековно утврђење Црнојевића“
Миљанићи Вукота и Аким – „Презимена у Црној Гори“
Накићеновић Сава – „Бока“
Радусиновић Павле – „Насеља Старе Црне Горе“
„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“
странице:
Митрополија црногоско-приморска
http://poborski.tripod.com/index.html
Напомене:
[1] Војвода деспота Стефана Лазаревића, Ђурађ Ђурашев Црнојевић (ђед Ивана Црнојевића), заповедник Грбља и Светомихољске метохије, подигао је крајем 14. столећа у Стањевићима дворац, а на брду Ђурђевцу војно утврђење са храмом посвећеним Светом Георгију. После Нуман-пашине поаре Цетиња, 1714. године, владика Данило Петровић се склања код Млетака, у Стањевиће, где од новца добијеног у Русији гради цркву Свете Тројице, а некадашњи двор Црнојевића претвара у манастирски конак. 1780. године, у Манастиру Стањевићи отворена је свештеничка школа којом је тада руководио влаадика Сава Петровић, а коју је похађао Свети Петар Цетињски. Ту је написан и први модерни црногорски законик – Законик обшчи црногорски и брдски, 1798. године. 1839. године, за неке противуслуге, владика Петар II Петровић је уступио Манастир аустријској власти у Боки. Аустријанци су искористили постојећи конак преуредивши га у касарну, око које је подигнуто утврђење. После Првог светског рата, објекат је напуштен. Обнова Манастира започела је тек 1994. године.
[2] Ђурђевац (назива се још и Стефаница, нејасно да ли као тврђава деспота Стефана, или по имену Ђурђевог сина Стефанице Црнојевића) је подигнут пре 1424. године и био је важно утврђење за контролу везе између Грбља и Црне Горе. Након што су Бокељи закључили са Млетачком Републиком уговор којим су се ставили под млетачку заштиту, нови господари Боке су захтевали од деспота Стефана да Ђурађ Црнојевић напусти тврђаву, с обзиром да се она налази на млетачкој територији. На крају, у Вучитрну је постигнут споразум између Ђурђа Бранковића и Млечана, да Ђурђевац буде разрушен, тако да га ни једна страна не би могла употребити против оних других. Ђурђевац је делимично разрушен 1435. године.
[3] Након што је Аустријанцима стигло појачање, они су Стањевиће опколили и после борбе успели да поврате тврђаву, након чега су уследиле репресалије против Побора.
[4] О овој квалификацији „побуњеник“, Божидар Вукчевић у раду наведеном у литертури пише: „Рекло би се да дон Димитрије, католик досељен из Побора, није био вољан да сарађује са Венецијом. У његову кућу се уселио и плаћа офит скадарски војник Nicola Pamaliot.“ Закључак да је Димитрије католик, Вукчевић вероватно доноси због оног „don“ које стоји уз Димитријево име. Осим „побуњеником“, аутори Земљишника на другим местима називају и „издајником“ (traditore).
[5] У документу се наводи захтев Средана и његове сестре Марице млетачкој власти да им исплате преостале плате за њиховог покојног брата Дамјана, који је умро као морнар на млетачкој галији.
[6] Накићеновић наводи и верзију – Докчевићи
[7] И то родови: Кажанегре, Куљаче, Кентере и Балићи у Паштровићима; Дабковићи и Франовићи су се сасвим иселили (поглавито у Америку), док су Маројевићи изумрли.
[8] Ђедовићи, Склендери и Радовићи у селу Дробнићи.
[9] Код Накићеновића – Шкањате
[10] Код Накићеновића – Браићи
[11] Божидар Вукчевић,
http://porekloorlovica.blogspot.rs/2007/04/bozo-vukcevic-o-orlovicima.html
[12] Ту спадају и родови из братства Орловића – бјелички Андрићи, Абрамовићи, Милићи, његушки Богдановићи, Бољевићи, Браићи, Бјелице, Вуковићи из Подгорице, Вукчевићи из Љешанске нахије, Газиводе, Дамјанци, Пуровићи, Попиводе, Поповићи из села Стањевића у Пиперима, Ћираковићи, итд. Међутим, досадашња генетска истраживања показују да међу овим родовима постоје најмање три јако далеке хаплогрупе, које указују да се не може говорити о некаквом заједничком пореклу из 12-13. столећа. Нажалост, ти резултати су део истраживања и научних радова у току, те још увек не могу бити изношени у јавност.
[13] Код Накићеновића – Шовран, а и иначе постоје два облика овог презимена.
[14] Код Накићеновића – Кузмановић
[15] О Кузманима видети на: http://www.poreklo.rs/2016/10/05/pleme-bjelice/
[16] код Накићеновића – Бевењић
[17] Код Накићеновића – Чалмак
