Брајићи су једно од три племена (уз Маине и Поборе) на граници Боке и Старе Црне Горе, у брдима између Будве и Ловћена. Налазе се западно од Побора, а северном и источном страном граниче се са подручјем цетињским села Угњи и Врела. Јужно од Брајића су паштровска села Чучуци, Подбабац и Куљаче. Једним малим делом на југоистоку, подручје Брајића граничи се са Обзовицом, која је место скорије насељено (у 19. столећу) од љуботињских братстава, тако да, иако и природно доста издвојено од свог племена, чини подручје Љуботиња. У крајњем југоисточном углу, на Јабуци, налази се тромеђа Брајића, Паштровића и Црмничана Подгор).
Брајићи су кроз повест имали јасно одређене границе према другим племенима, али је било честих сукоба са Паштровићима и Црмничанима око планине.
Главно насеље у Брајићима су Мартиновићи (које се најчешће назива управо – Брајићи). Западно од Мартиновића је нешто издвојенија група кућа са Стојановићима као најбројнијим братством, а источно посебан заселак Угљешићи. Сва насеља се налазе на пространом платоу испод брда Космач. Раније су Брајићи били пространије насеље, тако да су југозападни делови били посебно село – Доњи Брајићи, који су у 16. столећу сматрани делом племенског подручја Маина.
Главна знаменитост по којој се препознаје данашње село Брајићи је тврђава Космач на истоименом брду, која доминира не само над Брајићима већ и широм околином. Тврђаву су подигли Аустријанци у периоду између 1841. и 1850. године, на граници са Црном Гором (према разграничењу из 1841. године). Данашњи изглед тврђаве је последња фаза фортификације из 1909. године. Тешке борбе око Космача вођене су током Бокељског устанка 1869. године[1]. Током Првог светског рата, након капитулације Црне Горе, а затим и ослобођењем Црне Горе и уједињењем у Краљевину СХС, тврђава је сасвим изгубила значај.
Космач некад (1909) и сад
Као и друга два племена у будванском залеђу, Брајићи су до 1422. године[2] били у саставу средњевековних србских држава (Србије, Босне, Зете), а од тада, па све до 1918. године под туђинском влашћу: млетачком, затим под турском у 16. и 17. столећу, па поново под Млетачком Републиком од 1647. године до њене пропасти 1797. године, затим на кратко, почетком 19. столећа, Наполеонове Француске, и од 1814. године Аустрије / Аустроугарске, све до ослобођења 1918. године. Брајићи су природно најближи Црној Гори, а и становништво је највећим делом настало од дошљака из Црне Горе, те су они сматрали продужетком Црне Горе према Приморју, без обзира на формалну страну власт. ТАко су се често одметали од власти и учествовали у заједничким акцијама с Црногорцима, нарочито у 16. и 17. столећу. Учесници су бокељских устанака, најпре против француске окупације 1813. године, као и 1869. године. У Другом светском рату, у лето 1941. године, село је претрепло тешка разарања од италијанских окупационих снага, којом приликом су све брајићке куће запаљене, као знак одмазде због Тринаестојулског устанка.
Најранији помен Брајића у облику презимена је у которском документу из 1448. године, када се помиње Радич Брајић из брда Ивана Црнојевића (Radicio Braich de montanea Joannis Cernovih). Исти Радич се у Повељи Ивана Црнојевића из наредне године помиње међу властелом: „от Браик: Радич Браик“.
У првом турском дефтеру за област Црне Горе, из 1521. године, Брајићи су уписани као село у Нахији Пјешивци, са махалама: Брајићи, Угљешићи и Гујановићи, са укупно 42 куће и баштине. Доњи Брајићи су уписани као махала села Маине, са 13 кућа. Прва тројица пописаних у овом дефтеру у селу Брајићи су Данко, Радко и Радосав Радичеви. Вероватно се ради о синовима поменутог властелина Радича Брајића. Према редоследу уписа, вероватно је Данко био брајићки главар. 1599. године кнез Брајића је Вуксан, тако („кнез Вуксан“) уписан у једном которском документу, али не може се утврдити нека евентуална веза између њега и поменуте тројице синова Радичевих.
Према дефтеру из 1523. године, Брајићи су у Нахији Цетиње, а махале су исте као и две године раније. У Брајићима има 34 куће, а у Доњим Брајићима (поново у саставу Маина) свега 6 кућа, а има и празних баштина, што говори о исељавању у претходне две године. Радисав Грубачев из Доњих Брајића је уписан као кнез Маина, док се кнез Брајића не наводи изричито.
Током 16. столећа има више помена појединаца из Брајића у которској документацији. Били су то трговци и знатлије који су закључивали уговоре, куповали и продавали робу, задуживали се и обављали друге послове у правном промету.
У свом опису Скадарског санџака 1614. године за потребе Млетачке Републике, которски племић Маријан Болица у Брајићима налази 60 кућа, са 150 војника под командом Ђура Вулетина.
У свим поменутим изворима од краја 15, па до 17. столећа, ономастика у Брајићима је искључиво словенска (србска).
Прота Саво Накићеновић је, прикупљајући податке за свој рад „Бока“, почетком 20. столећа у Брајићима нашао 125 кућа (са укупно 736 становника). Данас су Брајићи насеље у Општини Будва, а 2003. године у њему је пописано 30 становника.
Панорама Брајића
Братства у Брајићима[3]:
Сам племенски назив је настао од некадашњег презимена. Поменуто је да је главар Брајића и властелин из времена Ивана Црнојевића, Радић, забележен са презименом Брајић. Ту треба додати и његове синове, пописане 1521. године, који су, сигурно, такође носили то презиме. Оно се касније више не јавља, па би се могло закључити да се братство Брајићи или разродило на различита презимена, или иселило или изумрло. Вероватно се ради о свему наведеном. Поред Брајића, у дефтерима са почетка 16. столећа, имамо уписане махале са братственим називима – Угљешићи и Гујановићи. Очито су у питању презимена родова од којих је засновано село. Село Угљешићи постоји и данас, док на Гујановиће (ако су турски пописивачи уопште исоравно забележили назив) у самом племену не постоји сећање. Према дефтеру из 1521. године, у Угљешићима би требало да је главар Стјепан Радосавов, а уписан је и сам Радосав, син Угљешин (1523. године као – Угљешић). Дакле, родоначелник Угљешића је био Угљеша који је живео у 15. столећу. Домаћини преостале три куће (Вукоман Вучићев, Дабижив Вучков и Радич(ко) Иванов) су можда Угљешини унуци. Братства која данас насељавају Угљешиће су ту досељена у 16. и 17. столећу. Али, није немогуће да два старија братства, Поповићи и Иванчевићи, потичу управо од Угљешића.
За Поповиће у Угљешићима се зна само да су давно (према ономе што је забележио Накићеновић, почетком 15. столећа) из Црне Горе. Иванчевићи у Угљешићима су дошли у исто то доба из Црне Горе[4], али која им је била само успутна станица, на путу из Пипера. Иванчевићи су сродни са пиперским Ближњанима, а то су родови – Иванчевићи, Лазаревићи и Поповићи[5].
Приметно је да постоји талас досељеника са краја средњег века из области Пипера у Црну гору (нарочито у Ријечку нахију) и Боку, па тако налазимо братства са предањем да су из Пипера у Паштровићима, Поборима, Брајићима.Вероватно је у питању старије становништво из области Пипера – Лужани, који су, што због угрожености од Турака, што под притиском дошљака Брђана из Доње Зете.
Трећи род у селу Угљешићи су Дабчевићи (или Дабковићи), од претка досељеног из Паштровића од племена Дабковића, такође старином из Пипера. О Дабковићима је писано у чланку о племену Побори: http://www.poreklo.rs/2017/03/28/pleme-pobori/
Велика већина братстава у Брајићима је досељена из Старе Црне Горе од „турског доба“, па у наредним столећима. Једино братство које би можда могло бити огранак старог браства Брајића су Мартиновићи у истоименом засеоку. Према братственом предању, они су ту досељени крајем 15. столећа „из Скадра“. Према другом, они су у Брајићима били још у 14. столећу. Трећа верзија везује брајићке Мартиновиће за њихове бајичке презимењаке који су огранак братства Орловића. За неко њихово сродство, осим претпоставки на основу истог презимена и географске близине Брајића и Цетиња, нема никакве друге потврде.
Из Црне Горе су у Брајиће досељени:
У 15. столећу: Прентовићи, Пљоште;
У 16. столећу: Јовичићи, Живановићи, Шћепанчевићи, Раичковићи; Стојановићи досељени у 16. столећу потичу од Војковића из Ћеклића[6]; Клаћи[7] су досељени из Бањана (Дубочке)[8];
У 17. столећу: Алексићи су од претка који се доселио 1621. године из његушких Залаза[9].
Братство Брајићи у Поборима је огранак брајићких Стојановића. Брајићких родова има насељених у Будви, Херцег-Новом и другде по Боки. У Црмници, у Буковику (племе Глухи До) раније је живело велико и знаменити братство Ђуровића, пореклом из Брајића[10], које је изумрло.
Сва братства у Брајићима славе Митровдан.
Литература (азбучним редом):
Вукмановић Јован – „Паштровићи“
Вукмановић Јован – „Црмница“
Ђурђев Бранислав и Хаџиосмановић Ламија – „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“
Ковијанић Ристо – „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“
Миљанићи Вукота и Аким – „Презимена у Црној Гори“
Накићеновић Сава – „Бока“
Радусиновић Павле – „Насеља Старе Црне Горе“
„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“
интернет странице:
Порекло
Википедија
Напомене:
[1] Том приликом, устаник из Брајића, Вукале Перов Стојановић, убио је команданта тврђаве, Фридриха Мерца.
[2] Маини, Побори и Брајићи су током целог средњег века сматрани делом Црне Горе. Након 1422. године и приласка Котора Млетачкој Републици, ове три кнежине су фактички биле под контролом Млетака, да би 1442. године ушле у састав Будванске општине, а самим тим и у бокељско подручје које се ставило под заштиту Млетачке Републике.
[3] Презимена братства и родова који су се истражили или сасвим иселили из Маина, дата су у италику.
[4] Могуће је да су Поповићи и Иванчевићи истог порекла.
[5] Рекло би се да је предање о вези са пиперским Иванчевићима настало на основу истоветног презимена које постоји у Пиперима и Брајићима. Ближњани – Лутовци, од којих порекло наводно изводе брајићки Иванчевићи, су знатно млађе братство од времена досељења њихових предака у Брајиће.
[6] Војковићи су најстарији слој становништва у Ћеклићима. Неке појединости указују да је њихово матично подручје било управо у побрђу измад Будве, одакле су се касније преселили у своју планину, данашње Ћеклиће. Отуд, није немогуће да су Стојановићи одувек у Брајићима и да представљају онај део Војковића који се није селио (или је сеоба била привремена) из матичне области. У оваквој конструкцији, могуће је да су стара братства Брајића и Ћеклића истог порекла. О Ћеклићима видети на: http://www.poreklo.rs/2015/12/05/pleme-ceklici/
[7] Једнина: Клаћ
[8] Један од Клаћа, могуће и родоначелник овог братства, помиње се у једном которском документу из 1599. године, као Алекса звани Клаћ (Chlách).
[9] О Залажанима видети у чланку о Његушима: http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/
[10] Могуће је да су они од старог братства Брајића.
