ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Бранко Тодоровић
Пре тачно педесет година у издању Словачког института из Братиславе, изашла је књига ученог свештеника Михајла Лацка, под називом „Унија у Ужгороду“. У нашој стручној јавности то дело остало је незапажено до данашњих дана. А одатле заправо почиње размотавање једног српског повесног клупка, дугог пуних пет векова…
О чему се дакле ради?
Михајло Лацко у свом делу „Унија у Ужгороду“ пише на тему једне од црквених унија које су се током средине XVII века покушавале спровести на простору угарских земаља, између Римокатоличке цркве и различитих православних епархија.
Његова тема је конкретно Ужгородска унија из 1646. године коју потписује 63 православна свештеника са подручја Мукачевске епархије у граду Ужгороду (мађ. Ungvár), на североистоку тадашње, Турцима још увек на свим фронтовима притиснуте Угарске.
Оно што је на почетку важно истаћи, јесте чињеница да су у терминологији седаманестог века сви православни хришћани византијско-словенског обреда на североистоку Краљевине Угарске називани су рутенима, а да су у етничком смислу обухватали Русине, Влахе или Румуне, Раце или Србе, Словене или Словаке, па чак и Немце. [1]
Овај податак Лацко наводи већ на првој страници свог дела, и на самом почетку нас обавештава да на простору далеког североистока Угарске, тј. у Поткарпатју, у првој половини XVII века постоји и заједница Раца или Срба.
Тај податак није случајно поменут још на првој страни, јер ће се Лакцо више пута враћати на Србе, на крају посвећујући им и посебно поглавље (XI, The Union of Rascians or Serbians of Upper Hungary), у коме говори о њиховој дугој прошлости на овом простору, те њиховом активном учешћу у стварању ове уније. [2]
Кроз ове ретке, заправо се први пут упознајемо са дугом историјом српског народа на том простору.
XV век
Прве сеобе Срба у дубину Краљевине Угарске бележимо већ почетком XV века, и то непосредно након ослобођења Стефана Лазаревића (1377-1427) од турскога вазалства 1402. године, када од ромејског цара добија титулу деспота, а крајем следеће или почетком 1404. године, признавајући угарског краља за сизерена, добија и поседе широм Краљевине Угарске.
На те поседе, деспот Стефан Лазаревић насељава и поставља своје људе, који заједно са њим стижу из Србије, а међу којима има од оних обичних сељака и трговаца, до градских стража и деспотових чиновника, који ће сви заједно створити основу будућих српских заједница на простору Краљевине Угарске, а о чему детаљно пише словачка историчарка Квета Кучерова у свом делу „Хрвати и Срби у Средњој Европи“. [3]
До 1411. године, деспот Стефан Лазаревић имао је своје поседе широм Срема, а суседну Торонталску жупанију добија целу у посед (као и титулу жупана). Поред ових поседа, добија још и господарства у Сатмарској жупанији, а недуго затим и прве поседе у Бихарској и Саболачкој жупанији (све три на далеком североистоку Угарске). [4]
Већ тада имамо први забележен пример употребе назва Рац као презимена, па тако у једном документу из 1411. године помиње се извесна Илона, удовица Деметра Раца, пореклом из Токаја (града у Поткарпатју, чувеног по добрим винима, и у оно време), која дарује свој виноград павлинима. [5]
Управо ће Саболачка жупанија бити једна од првих тачака у дубини Угарске коју ће населити Срби током XV века, а који су у те делове Горње Земље дошли долином реке Тисе, као део оног народа који се притиснут недаћама кренуо из Српске деспотовине, а кога је само током XV века у Краљевину Угарску прешло између 50.000 и 150.000 људи, о чему сведочи и немали број сачуваних српских топонима. [6]
Овоме у прилог говори и податак да је 1417. године у Угарској живео и деспотов управник у Арадској жупанији Брајан Перетић, који се речене године помиње у контексту опсаде града Шербана (Арадска жупанија). [7]
Говорећи о тим првим масовним пробојима Срба на север Угарске током XV века, Лацко каже да су они који су продужили даље на север, на крају стигли и у области насељене Русинима, те населили и чувене градове Ужгород и Мукачево. [8]
Тамо их нису дочекали само Русини, већ и Срби који су дошли нешто раније у та места, јер су оба града били поседи две генерације српских деспота, прво деспота Стефана Лазаревића, а након његове смрти и деспота Ђурађа Бранковића. [9]
Занимљив је детаљ кога се укратко дотакао Љубивоје Церовић у свом делу „Срби у Украјини“, да се на месту мукачевског кастелана у неколико наврата између 1424-1430. године помиње име Николе Раца, чије презиме више него очигледно подсећа на његово рашко, односно српско порекло. [10]
За историју Срба на овом простору током XV века, важно је још поменути и дело русинског историчара Александра Мицјука „Нариси з соціально-господарської історії Підкарпатської Руси“, у коме се наводи да су у другој четвртини XV века, притиснути Турцима, босански и македонски Срби (Раци), да би потом под вођством деспота Стефана Лазаревића и Ђурађа Бранковића, населили и поднебље Мукачева. Овоме додаје белешке Бидермана, који помиње насељавање Срба на простору Бесермења и Дорога од деспота Ђурађа Бранковића, те податак да су за време краља Матије Корвина Срби населили и Мараморош, и долину реке Тересве. [11]
Наведено Мицјуково дело нам тако даје и значајне податке о геогафском пореклу оних који су се током XV века насељавали на ове просторе далеког североистока Краљевине Угарске, али и просторе на које су се населили, пре свега оне који спадају у географски област Поткарпатја.
XVI век
Шеснаести век иза себе није оставио већи број података о Србима, јер то је и време кад цела Угарска бива до грла притиснута Турцима, али рецимо неки значајнији топоними из тог времена сведоче о и даљем присуству Срба на том простору.
Можда је најзанимљивије писмо веротавно најинтересантније српске личности XVI века, цара Јована Ненада, који 1526. године обраћа цару Фердинанду из Кошица, [12] које се налазе недалеко од Ужгорода, што би могла бити корисна информација, како за даље одгонетање порекла ове загонетне личности, тако и за разумевање друштвених прилика на северу Угарске, првенствено када су у питању остаци српске властеле је током XV и XVI века тамо нашла своје уточиште.
Михајло Лацко за овај век од важних инфорамција за Србе, издваја документ из 1572. године, у коме је остало забележено да је у центру Хајду-дорошке жупаније, граду Дорогу, од седамдесет породица четрдесет осам било српских, те да је данашњи град Хајду-Бесермењ тада носио назив Рац-Бесермењ (Rác-Böszörmény) или Српски Бесермењ, по његовим становницима Србима. [13]
Ово није и једини град у то време који носи префикс Српски-, једно време га носио и сам Дорог (Rácz-Dorog), као и Ујфехерто (Rácz Uj Fejértó), који и данас у својој немачкој верзији (нем. Ratzfert) чува овај префикс. [14]
Поред Ујфехерта, и нека мања места из овог периода сачувала су до данас свој српски предзнак, иако тамо већ одавно нема Срба. Тако су у околини Ужгорода до данас опстала имена двају села, Великих и Малих Рашковица (мађ. Kis-Ráska, Nagy Ráska), која указују на порекло њиховог становништва из времена настанка њихових назива.
XVII век
Након релативно бледих обриса у XVI веку, Срби ће у XVII век ући у много приметнијем светлу, а у ком ће између осталог оставити и неколико значајних историјских личности.
Седамнаести век, пратимо ли изворе, већ 1604. године помиње у једном документу Србе, заједно са осталим народима који се налазе под јуриздикцијом епископа мукачевског Сергија, иначе влашког монаха, који је у Мукачево дошао из манастира Тишмане у Трансилванији, за кога пише да га је 1373. године основао свети ава Никомидије (+1400), рођак кнеза Лазара од Србије (1372-1389). [15]
На овај извор надовезује се и један војни из 1616. године, у ком се помиње извесни делија Сава (мађ. deli Szawa), под чијом се командом налазе пописани војници, а међу којима се налази и четворица војника који носе презиме Рац (Rácz Imre, Rácz Jankula, Rácz Gábor, Rácz István), све на простору Хајду-дорошке жупаније. [16]
Ипак, оно по чему је за ову тему XVII век најважнији, јесте склапање уније православних са римокатолицима. Тај подухват од стране Конгрегације за пропаганду вере, а преко јегарског бискупа Липаја, инициран је још 1613-1614. године, у време епископа Петронијуса и Сергија, а наставиће се преко вероватно још једног епископа Петронијуса и Јована Грегоровича, и тако све до Василија Тарасовича који ће учинити кључни корак ка унији.
Премда овај период припрема и првих покушаја склапања уније за нашу тему није од већег значаја, ипак важно је поменути да у њему као десна рука епископа Василија Тарасовича учествује Радивоје Маринић, кога овај намешта за викарног епископа за сав простор преко Тисе, а кога Маринић срчано брани пред судом док је овај у притвору 1641. године.
Ипак, прва унија ће бити склопљена управо под епископом Василијем Тарасовичем, током прве половине маја 1642. године, али против које ће се већ годину дана касније окренути и сам Василије Тарасович, одбијајући да се повуче са места епископа што је тражио Рим. У том одмеравању снага, Василије Тарасович се повлачи у град Кало, насељен претежно Србима, где је постојао јак отпор унији, али одакле је био и његов викар Радивој Маринић. [17]
Недуго затим, долази до нове иницијативе о склапању уније, а која ће бити склопљена 24. априла 1646. године. Ту унију ће склопити 63 свештеника Мукачевске епархије, и која ће како Лацко примећује бити изданак трулог семена, дакле нешто у почетку осуђено на неуспех. Ипак, за нас је овај догађај од значаја, јер се у њему помиње учешће српских епископа и свештеника са простора Мукачевске епархије. [18]
Ту пре свега спадају две значајне личности, тачније тројица српских црквених великодостојника, архиепископ Стефан Симоновић, који у то време има седиште у Алби Јулији, Сава, епископ бистрички, те будући епископ унијатске цркве у Ужгороду Петар Партенијус Петровић. [19]
Овај потоњи за тему је интересантнији, јер ће постати првим епископом унијатске цркве у Ужгороду, а о чијем пореклу се спекулише да је највероватније родом из околине Братиславе, из старе српске православне породице, у којој се како Лацко пише причало мешавином српског и словачког језика. [20]
Ипак, оно што је најзначајније у вези овог периода јесте тужна судбина оних Срба који су били поунијаћени, а који су како то примећује и сам Михајло Лацко, након прихватања уније прво постали Русинима, а касније заједно са Русинима били мађаризовани. На неки начин, губитком своје вере на народном језику и свом ћириличком писму, које су замењивали латински језик и латиничко писмо, Срби су губили свој идентитет и утапали се у друге народе. [21]
При том, не треба сметнути с ума чињеницу да се овим унијаћењима жестоко противише у то време други српски и молдавски епископи, у српском случају вероватно епископ јегарски и епископ марамошки, као најближи, док у молдавском случају вероватно митрополит бесарабијски, док је сама још непоунијаћена Мукачевска епархија у то време била је под јуриздикцијом Цариградске патријаршије.
Тај почетак благог топљења Срба на Североистоку Угарске, који ће крајем XVII века захватити и против-Хабзбуршки устанак Имра Текелије, убрзо ће надјачати догађаји који ће обележити овај век, а то је ослбођење Угарске од Турака, а затим и катастрофе Свете Лиге у Јужној Србији након смрти генерала Пиколоминија, када се војска Свете Лиге повлачи са простора јужно од Саве и Дунава, а што ће довести до велике сеобе Србе у Краљевину Угарску преко Саве и Дунава.
Правац сеобе који је ишао уз Дунав и Тису одвео је Србе све до Братиславе и Јегре, а део тих Срба сигурно је допрео и до Ужгорода и Мукачева, или у најмању руку врло брзо се повезао са овим градовима, посебно јер је у Јегри било седиште српског епископа.
XVIII век
Почетак осамнаестог века обележиће Ракоцијев устанак (1703-1711), који представља врло туробно време за Краљевину Угарску, али и за Србе који су се ставили на страну Хабзбурга, који су у овом случају били страна којој је претио пораз.
Не треба заборавити да је и устанак Имра Текелије тридесетак година раније такође био уперен против Хабзбурга. Тако да је српско сврставање на аустријску страну изазвало многа страха и патње Србима на простору Угарске, али и нове поделе међу њима самима, пошто је познато да су многи Срби били и у војсци Ференца Ракоција.
Управо на Мукачеву, 22. јуна 1711. године, Ференц Ракоци је доживео свој први пораз.
Од значајнијих догађаја током XVIII века је и успостава унијатске мукачевске епархије са седиштем у Ужгороду, чије је формирање као и изградњу нове саборне цркве подржала царица Марија Терезија 1777. године, а за првог унијатског владику у Ужгороду поставила Андрију Бачинскога (1731-1809), пореклом из сеоцета Бењатињи, у Ужгородској жупанији. [22]
У ово време живи и чувени грко-католички добротвор Димитрије Рац (1710-1782), по изворима пореклом Рутен, а по презимену, очигледно пореклом Србим, који је у то време са пуним овлашћењима управник породице Карољи. Остао је упамћен по цркви задужбини, коју је подигао у Кареји, и која је остала запамћена као једна од најлепших црквава тога времена. Тамо је и сахрањен, у гробници коју надвисује његов грб. [23]
XIX век
Последње српске трагове на подручју Ужгорода срећемо крајем XIX века, када се помиње име последњег српског пароха у Ужгороду, Светозара Бољарића (1874-1879), након кога седам година (1896) касније долази и до продаје српске православне цркве гркокатоличком епископу мукачевском, поред које ће касније бити начињен манастир, а у њега усељено василијанско братство, док ће 1912. године установљењем Хајду-дорошке епархије на место Мукачевске, доћи до раскидања и са литургијом на црквено-словенском језику, коју ће заменити службени мађарски језик. [24]
Према подацима из 1874. године, а који су публиковани у Шематизму Карловачке митрополије за 1905. годину, у Ужгороду/Унгвару је те године живело 3 Срба, није искључено да су то и били само свештеник и његова породица. [25] У време настанка шематизма, на позив Карловачке митрополије су достављени само основни подаци, тј. није одговорено на сва питања, иако је званично Ужгород и даље био делом Карловачке митрополије.
Продајом српске цркве у Ужгороду 1896. године, стављена је и званично тачка на српско бивствовање на простору Поткарпатја, а колико смо брзо заборавили на петовековно бивствовање Србе у Ужгороду, Мукачеву, и целом Поткарпатју, можда најбоље сведоче новински натписи из тридесетих година XX века, када је обновљена Мукачевско-прјашевска епархија, и то под јуриздикцијом Српске православне цркве (1920-1948), а у којима се не може наћи ниједног ретка о српској прошлости, иако се у тим крајевима активно обнављало православље под руководством српских епископа. [26]
ЗАКЉУЧАК
Османска освајања српских земаља у XIV и XV веку, померила су српске етничке границе ка северу, а у неким тренуцима ланци српских избегличких колонија протезали су се у правцу Тисе све до Поткарпатја. Логично је по природи ствари да те српске оазе нису могле дуже остати у непосредној вези са осталим, већински српским крајевима, али то ипак није био разлог да се сећање на њих до те мере запусти, да ми данас наспрам пет векова историје једног народа на једном простору, немамо написано ниједно пажње вредно научно или макар књижевно дело.
Поткарпатски Срби су својом снагом и мудрошћу, вековима успели да очувају свој српски језик, своју православну веру, и свој српски или рацки етнос у Поткарпатју, али и докле су год могли одржавали и везе са осталим Србима, расутим по свим крајевима ондашње Хабзбуршке монархије, практично све до две деценије пред њен нестанак, а свесрпско уједињење и пресељење десетина хиљада Срба из бивше Краљевине Угарске у нову заједничку државу Јужних Словена.
Историјска грађа стварана вековима, свакако је велика и чека на српске истраживаче, а добри гласови говоре да их има, и да знају куда су пошли. Колико ће бити дуг пут између њиховог упознавања, за наша поимања времена никада није предуго, али је ипак надати се да се догоде у нашем веку, уверени да упркос свему, ми данас сведочимо ренесансу подухвата који је пре једнога века предузео великан српске географије, др Јован Цвијић заједно са својим ученицима.
[1] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 17
[2] Наведено дело, стр. 156-160
[3] Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966, str. 81
[4] Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966, str. 79-80
[5] Jakab Rupp, Magyarország helyrajzi története, Pest, 1872, str. 331
[6] István Szabó, Ungarisches Volk, Budapest-Leipzig 1944, str. 52
[7] Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966, str. 80
[8] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 156
[9] Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966, str. 81
[10] Љубивоје Церовић, Срби у Украјини, Нови Сад, 2002
[11] János Csaplovics, Gemälde von Ungarn, Pesth, 1829, str. 196-197
[12] Monumenta hungariae historica: Magyar történelmi emlékek, Pest, 1857, str. 126
[13] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 156
[14] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 156
[15] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 55
[16] Edit Császár, A hajdúság kialakulása és fejlődése, Debrecen, 1932, str.27
[17] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 75-76
[18] Isto, str. 98
[19] Isto, str. 95
[20] Isto, str. 123
[21] Isto, str. 158
[22] О. В., О унији угарских Русина, Пастир, бр. 27, год. II., стр. 606
[23] Terdik Szilveszter, A nyíregyházi Jósa András Múzeum Évkönyve: Rácz Demeter, egy XVIII. századi görög katolikus mecénás, Nyíregyháza, 2007, 333-380
[24] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 156
[25] Српска православна Митрополија карловачка – по подацима од 1905. године, Карловци, 1910, стр. 352
[26]Д. Дожић, Ширење православља у Закарпатској Русији, Правда, бр. 10.367, год. XXIX, стр. 5
