ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Горан Ж. Комар
Овим чланком желим указати на дубоку погрешност два термина обично употребљена у научној литератури од времена када су започињала истраживања средњовјековних гробних споменика Босне и Херцеговине. То су термини: „антропоморфни“, употребљен за стећак у форми крста или клесану представу Крста на старом гробном споменику било ког облика (и ступови) и „крстача“, употребљен за стари споменик израђен у форми Крста. Ни један ни други термин нису правилни термини из разлога што немају утемељење у стварности и стварном писаном наслијеђу Балкана. Наука би се морала руководити начелом и критеријумом изворности, наслањањем своје терминологије на реално наслијеђе, а посебно би то морао бити случај када је у питању писано споменичко наслијеђе које је масовно присутно.
Нигдје, дакле, на старим Крстовима Босне и Херцеговине није могуће у епитафима видјети термин „крастача“ (или је то екстремно ријетко), већ искључиво Крст. Дакле, редовно стоји: „А СЕ КРСТ…“. На страну чињеница да је највећи број старих некропола Босне и Херцеговине напросто наткриљен Крстом израђеним у касном средњем вијеку и да су такви споменици апсолутно савремени претежитим дјеловима некропола састављеним од надгробних споменика типа сандука (и сљемењака) и плоча. Хајде да за примјер узмемо централну некрополу невесињског села Јасена која је наткриљена масивним Крстом вишим од три метра, или некрополу у селу Удора позиционирану на гробној гомили којом доминирају, или некрополу Радмиловић Дубрава код Билеће, или гробље села Петровићи у требињској Шуми… Коначно, најеклатантније: Радимља. Сви радимљански Крстови су једнаке старости као и радимљански сандуци и сљемењаци и о томе говори њихова декоративна пластика (ко је спреман да ступ из Згошће прогласи млађим од чувеног згошћанског сљемењака?).
С друге стране, бројне некрополе у Босни и Херцеговини формиране од споменика типа сандука и плоча носе на бројним споменицима клесане представе крста. У билећком селу Радмиловић Дубрава полегли споменик – Крст који свакако представља дио средњовјековног опуса овог гробља лежи у крајњем сјеверном ободу некрополе, а низ од четири Крста мањих димензија (гроб калуђера Глигорија) на западном ободу некрополе. Ови мањи споменици извјесно припадају периоду 16-17. вијека и по своме постанку су млађи у односу на средишњи дио знамените некрополе Радмиловић Дубрава (Бунчићи). Међутим, управо у централном дијелу некрополе лежи јако велик број споменика типа сандука и плоча чији је карактеристични биљег-представа Крст. Дакле, Крст се јавља у континуитету од најстаријих до најмлађих споменика некрополе Радмиловић Дубрава. У Радимљи (Војводини) на Батногама постоје три масивна Крста која захваљујући богатој декоративној пластици не могу бити одређена као млађи од високих елегантних сандука и сљемењака у том гробљу.
Средњовјековно гробље дабарског села Милавићи представља једно од највећих старих гробаља Босне и Херцеговине. Концентрација масивних старих споменика овога гробља лежи управо у западном дијелу, ближе црквини. Међутим, у источном дијелу гробља постоје двије старе и оштећене плоче са јасним представама Крста-Христоса на које бих овом приликом указао. Прва плоча лежи у крајњем источном ободу некрополе и има димензије: 1,63 х 0,80 х 0,30 m. Сама представа Христоса-Крста носи димензије: 1,45 х 0,70 m, запремајући тако готово читаву горњу плоху споменика. Други споменик се налази у источном дијелу некрополе, али ближе њеном средишту и има димензије: 1,92 х 0,83 х 0,42 m, док сама представа Христоса-Крста носи димензије: 1,06 х 0,64 m.
Посве је неприхватљива идеја која директно произилази и лежи у подлози термина „антропоморфни крст“ или „антропоморфни споменик“ да темељно религиозни, скромни средњовјековни човјек, на свој гробни споменик поставља крстолику фигуру покојника, то јест да сам себе представља Христосом-Крстом и тако нешто незамисливо је и у ери технологија. Дакле, да себе представља Ликом Христоса. На старим гробницима Босне и Херцеговине представљен је Христос Крст Фреска како се то јасно види на првом споменику у гробљу у Милавићима чији цртеж овдје пружам (слика десно). Представе Христоса доста су присутне на старим Крстовима у области Невесиња. Готово идентичне представе налазе се и на Крсту некрополе Пупош у Доњем Братачу, а слична на Крсту који стоји јужно од цркве Свете Петке у требињском селу Бихови.
Заиста је несхватљиво да наука није употребила и одомаћила макар компромисно синтагму „Христолики споменик“ када је већ била присутна осјетна интенција погрубљавања термина „Крст“ у нигдје на споменицима заступљену „крстачу“ и даље ка укидању и пренебрегавању Крста – симбола вјечног живота до проглашавања старих хришћанских гробаља Босне и Херцеговине наслијеђем јеретика о којима је речено да Крст пљују и обрћу наопако? За науку, било је довољно изговорити „Крст“. Необично је да литерарно наслијеђе 19. и 20. вијека у којем су дјеловали истраживачи-епиграфичари који су у натпису православне српске калуђерице Полихроније у Величанима у Попову исчитали термин „паганец“ и који су стара гробља ове земље доживљавали као производ неоманихејске јереси, до данас није доживјело неопходно терминолошко исчишћавање у високим научним установама нашега народа.
Човјек средњег вијека није себе стављао у средиште васељене. Он је своје гробнике обиљежио Христосом Крстом дајући им димензију вјечности, Човјека разграничивши у бескрају просторвремена. Он их је у највећем дијелу и створио у вријеме које је сљедовало дјелу косовског Светога Кнеза и његових живих сљедбеника, па ако хоћете и господара хумско-захумске и херцеговачке земље Косача.
