У дигиталној библиотеци портала Порекло између осталих вредних књига, налази се и студија Српска насеља у Русији, аутора Мите Костића. Књига је објављена давне 1923, а њен приказ урадио је сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
Овај рад је у главном прилог историјској етнографији српског народа и чини покушај да се у целини прикаже миграциона струја аустријских Срба у Русију, која је почев своје кретање за време Петра Великог основала у Јужној Русији прво српско војничко насеље, из кога се доласком нових миграција за царице Ане развио српски хусарски пук, а услед Хорватове и Шевићеве сеобе Срба из Поморишја и Потисја развила се војничка насеља Срба у Русији: „Нова Србија и „Славсносрбија”.
На тај начин се за време царице Ане из Угарске иселио велики број Срба у Русију, међу којима је било и чланова из најугледнијих српских породица, што на средину у којој су оне живеле није могло остати без утицаја и тако се међу народом предиспозиција за сеобу у Русију све више утврђивала.
Највиђеније личности, које су се за време царице Ане из редова српске милиције у Угарској у Русију одселиле биле су: Јован Стојанов, Стеван Витковић, Панић, Божић, Димитрије Перић и касније Петар Текелија. Сви су они доживели тамо најсјајније војничке каријере.
За време Петра Великог основано је прво насеље аустријских Срба у Русији, из кога се услед нових миграција за царице Ане Јовановне развио српски хусарски пук а сеобом већег броја српске милиције из Поморишја и Потисја: велике војничке колоније „Нова Србија” и „Славјаносербија”.
Сваком ко пређе у руску службу, обећава се том граматом војничка плата, затим „рациони и порциони новци“ по чину и служби, коју су добили од римског ћесара у последњем рату без икакве разлике. „Који од њих дође у у нашу империју и нашу службу са женом и децом, добиће за живот родне земље. Ако у већем броју дођу у нашу државу, наградиће се посебним царским привилегијама. Ко од Срба официра, каже се даље, доведе у службу нашу цео пук, добиће над њим пуковништво, а ко дође без оружја, добиће наше оружје и хусарску плату.“
Од тих досељеника је царица Ана 1727. образовала српски хусарски пук. Српска милиција у Поморишју и Потисју налазила се баш због укидања Моришке и Потишке Крајине у незадовољничком покрету, из кога се под вођством Јована Хорвата и Јована Шевића развио емиграциони покрет и сеоба у Русију, којом су и основана тамо српска насеља: Нова Србија и Славеносрбија.
Сеоба Срба из укинуте Моришке и Потишке Крајине у Русију под вођством пуковника Хорвата (1751.) и Шевића (1752.) и оснивање од њих српских насеља у Русији Нове Србије и Славеносрбије, догодила се у добу велике кризе, у којој се налазила спољна политика Аустрије.
Хорватову и Шевићеву сеобу Срба из Поморишја и Потисја у Русију изазвало је укидање Моришке и Потишке Крајине. Али она унутрашња узбуна која је Моришане и Потишане натерала на сеобу, састојала се из социјално-политичких, верских и нацијонално-политичких мотива.
Док је Темишварски Банат (између Мориша, Тисе и Дунава) био у рукама Турака, имала је Моришка и Потишка Крајина права на опстанак, у њиховим милитарским шанчевима, који су Банат у полукругу од обала Мориша у близини Ердеља до ушћа Тисе опкољавали, гледале су околне жупаније и своје обезбене позиције; али кад је после пожаревачког мира (1718.) Банат добила Аустрија и државне границе се помериле дубоко на Југ, нестало је разлога њихову даљем опстанку. Крајем прошлог века, јавља Бестужев царици, доселило се на позив Цара Леополда из турских области под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића око 60.000 Срба. Њима су дате привилегије, које су сви досадањи владари па и сама Марија Терезија потврдили. Срби су помогли Аустрији да ослободи многе мађарске и српске градове од Турака, да угуши побуну Мађара а и у последњем рату стекли су знатних заслуга. Но како су Мађари сада на двору задобили од свих других поданика већи утицај, почели су за одмазду да гоне Србе помоћу свог свештенства најпре верски, затим да раде на том да их царица изручи маџарској цивилној управи како би приграбили поседе многих богатих Срба кад ови постану државна коморска добра и Срби постану угарски поданици.
У свему су успели. Решено је да Срби који у укинутој Моришкој и Потишкој Крајини желе остати, постану угарски поданици, ко то неће, мора се иселити у Срем где и без тога има већ толико народа, да недостаје земље и за пређашње досељенике. На то су неки Срби одговорили да они под тим условима не могу ни на старим местима остати ни у Срем се преселити, него моле позивајући се на верне услуге ћесарском дому да дозволи да могу прећи у службу руске царице.
Чим је Бестужев Хорвата известио да царица његову понуду прима, отпочео је он одмах међу оних 2200 српских породица које су се из Поморишја спустмле у Банат и налазиле се још у селидбеном покрету незнајући куда да крену, живахну акцију да их наговори на сеобу у Русију. Међу овим незадовољницима је његова пропаганда лепо успевала особито кад је раширио међу њих глас, да их у милитарском сталежу неће никако оставити. Нарочито су граничарски офицнри почели уз њега да пристају јер им је обећавао поред истог материјалног стања у Русији и један чин више него што су га у аустријској војсци имали.
На савременим географским картама Нове Србије видимо забележена имена готово свих српских шанчева из укинуте Моришке и Потишке крајине у Угарској, што нам даје један несумњив доказ више, да је то српско насеље у Русији основано од миграционе групе оних 2.200 српских граничарских породица, које су се због укидања Моришке и Потишке Крајине спустиле у Банат и већина од њих се одатле под вођством генерала Хорвата и Шевића одселила у Русију а мали део се задржао.
Из Моришке Крајине носе имена ови новонасељени шанчеви у Новој Србији: Чанад, Надлак, Семлак, Печка, Глоговац, Мандерлак Павлиш; из Потишке Крајине: Фелдвар, Сентомаш, Петрово Село, Сента, Кањижа, Мартонош, Бечеј. Сем тих шанчева постојала су, што се и на карти види, још места: Суботица, Панчево, Земун, Вараждин, Чонград, Вуковар, Дмитровица, Бешка, Вршац и Сланкамеи.
Нова Србија и Славеносрбија су због престанка занављања новим српским досељеницима и јаког прилива Малоруса у које су стари досељеници нагло тонули, све више губила свој првашњи српски карактер, а тиме и право на даљи опстанак. Стога су у Петрограду одлучили да оба српска насеља укину.
Хорват је у своме насељу завео управо тирански режим. Док је у осталом делу Нове Србије владало материјално благостање, дотле су се досељеници у Хорватовој непосредној околини налазили у очајном стању. Генералмајор Симеон Пишчевић нам је у својим мемоарима (који за историју српских насеља у Русији представљају извор првога реда) врло живописно описао тај страховити Хорватов режим, од кога је и он сам много препатио. Из бројних примера виднмо ту, да је Хорватова воља у Новој Србији била закон. Суров и до крајности дрзак није ни од чега презао, да постигне свој циљ. У „канцеларији новосрпског насеља“ у Новомиргороду је ствари сасвим произвољно решавао. Грамзивост му није имала граница. Већи део државног новца за издржазање насеља је за себе задржао тако, да су насељеници трпели оскудицу. Кад су досељеници из Србије и Црне Горе од којих је 1760. г. основао „новомиргородски гарнизон“ приморани глађу дошли да му се жале, приказао је он то као побуну и растерао их је картечом. Од породице свога рођеног брата отео је новац за продати иметак у Угарској. Све официре око себе имао је у рукама, јер их је материјално потчинио и помоћу својих интриганата увек гледао, да разбије солидарност међу њима.
Пошто су на тај начин многа Хорватова недела утврђена, лишен је указом од јула 1763. генералског чина и управе над Новом Србијом и прогнан је на север Русије у Вологду, где је 1780. г. умро. Имање му је распродано и дефицит од 64.999 р. проневереног државног новца намирен, а Нова Србија до даљег указа подчињена Војној Колегији.
Та Хорватова осуда пружала је довољно разлога, да се оба српска насеља преустроје. У ту сврху послате су тамо две комисије да стање проуче и поднесу предлог о реформи. Указом од 22. марта 1764. г. Нова Србија претворена је у „Новоросијску Губернију“ а 11. јуна (22. јула) т. г. је и Славеносрбија с утврђеном „Украјинском линијом“ названа „Екатеринска провинција новоросијске губерније“ и 1775. г. је додана Азовској губернији. Те исте године уништен је и табор запорошких козака, Сич, једним вештим маневром генералмајора Петра Текелије, који је као награду за то од царице Катарине добио велико имање у Витебској губернији.
Док се тако траг српским досељеницима у Русији сасвим изгубно, одржао се до данас један део старе топографске номенклатуре Нове Србије.
ИЗВОР: Мита Костић, „Српска насеља у Русији“, књига 14, уредио Јован Цвијић, Штампарија Родољуб, а. д. Кнез Михајлова улица број з, Београд, 1923. Приредио сарадник портала Порекло: Војислав Ананић
