Данас, на празник Сабора србских светитеља:
(извод из путописног ауторског текста „Богиња љепоте“, 2007. године)
…Пешачећи по Калуђерским Барама, на једној бандери стоји окачена ручно цртана мапа која намернику показује како стићи до Манастира србских светитеља. Тамо где је сад речени манастир, скит Манастира Рача, некада су биле испоснице рачанске – Манастирски станови, где су се рачански калуђери повлачили ради молитве. Манастир Рача није много удаљен од Станова, око шест километара, али их дели једна стрма страна Таре. Рача је доле, у удолини, на неких 300 метара надморске висине, а Станови су на висоравни, око 1000 метара високо. Зато тих шест километара значи око три сата тешког хода уз камениту четинарима обраслу страну Таре, па су Станови заиста представљали мирно и одвојено место за калуђерско подвизавање. Нарочито у она давна времена кад је у Рачи знало бити и по стотину и више калуђера, па је постојала потреба за повременим бегом из општежића у самоћу. Испосничке ћелије горе у тарској шуми биле су тада права пустиња за рачанске калуђере.
Данас Манастирски станови и нису тако пустињачко место као некада када су ту долазили у своје испоснице рачански калуђери. На последње куће Калуђерских бара надовезује се ергела коња, чија ограда се граничи са манастирском. А у Манастиру на први поглед нема никога. Да се ми поклонимо у цркви, ако је откључано, па после да тражимо људе. Црквена врата отворена. Али, кад крочисмо унутра, видимо да то уопште није црква, већ конак. Само ходници, степениште и неке собе у приземљу и на спрату. Какав је то манастир без храма Божјег!? У пространом дворишту, осим конака, стоји још и нова зградица у којој су мала капела са гориоником за свеће и продавница црквених шаствија, и мало даље једна трошна кућица, као неки дрвљаник или остава. Из те неугледне избе из димњака дими.
И не само што дими, него мирише свеж купус!
Чика Марко, висок мршав шездесетогодишњак, прави динарац продорног погледа и орловског носа као усађеног у дугуљасто кошчато лице, разрешава нам мистерију манастирског храма. Он и те како постоји, али је необичне архитектуре, па зато није тамо где би се могло очекивати. Као турски освајачи некада, тако и комунистички начелници у другој половини 20. века, нису Србима дозвољавали да подижу нове храмове. Могао се обновити храм тамо где је некада раније био, уз дозволу власти, али подићи нови – не. Код Турака се, додуше, све могло постићи ако се добро подмити неки њихов главешина, какав паша, бег или ага. Комунисти су били много тврђи, јер је ту било много оних идеолошки задојених и доследних. Но, у неко доба, и међу њима се запатила стара људска бољка – мито. Свашта се могло завршити ако се добро подмити прави човек. Ипак, са црквеним стварима било је мало теже, с обзиром да је религија одавно оглашена „опијумом“ за неуку светину, као нешто конзервативно и антиреволуционарно. Комуниста који би био прокажен за шуровање са клиром лако би могао остати краћи за главу, да се изразим јакобински. Зато се није смело шалити с тим стварима. Узалуд је тадашњи игуман рачански Хаџи-Хрисостом Пајић убеђивао надлежне у Бајиној Башти да је и пре на Манастирским становима постојала капела, те да он сада само жели да је обнови. И док би се код турског паше све завршило са једним источњачки одмереним „јок“, савремени баштански општинари су се, ради задовољења привида законитости, довијали у својим образложењима одбијајућих одлука: те не постоји друштвени интерес, те није у складу са урбанистичким планом, те нарушила би се природна целина околиша, и тако даље. Било је то средином 1970-их година. Замишљам мудрог оца Хрисостома, златоустог именом и смиреног у молитви, како се обраћа свом и нашем Творцу, молбом да му да добро расуђивање и светлост ума, да успе прескочити све бирократске препреке и да подигне храм на славу Господњу. И услиши га Владика, и доби смерни и смирени игуман повељу владарску – решење грађевинског секретаријата општинске управе, да може обновити манастирску зграду за потребе одмора и опоравка болесних калуђера, на оном месту где је некада био санаторијум за лечење плућних болести[1]. Комунистима је било битно да се не подиже црква, све остало је могло проћи. У главном пројекту, на који општина даје сагласност, на спрату зграде П+1, налази се нешто дужа просторија која је обележена као соба за заједничке делатности. На спољњем делу зграде, у продужетку ове просторије, предвиђен је полукружни балкон, који сасвим нарушава архитектонски изглед обичне правоугаоне грађевине без икаквих избочина осим те једне. Но, лепота архитектуре у овој причи није била од значаја ни за једну страну. Комунисти би прихватили и много рогобатнију грађевину, само да није у питању црква. А идеја игумана Хрисостома постала је јасна кад је изградња завршена, и зграда добила употребну дозволу: балкон је одмах зазидан, преградни зид и врата балкона скинути, па је тако од оне дугуљасте заједничке собе и балкона добијена јединствена просторија. У полукружну сада зазидану избочину на спрату, на источној страни фасаде, унети су Часна трпеза и литургијске утвари и сасуди, и тако је балкон претворен у олтар. Постављен је дрвени иконостас као преграда између олтара и брода новог храма. Отац Хрисостом је био чист пред властима. У главном пројекту она велика просторија била је предвиђена за заједничке делатности, а Света Литургија и остала богослужења, где се сабере цело браство, то свакако јесу. Рушење балконске преграде и постављање иконостаса рачуна се као унутрашњи рад, и за то није потребна никаква дозвола. Притом, претварањем заједничке просторије у цркву није одступљено од основне идеје подизања зграде, јер је у питању објекат за одмор и опоравак болесних калуђера. Сви смо ми болесни, и телом свако на свој начин, а нарочито духовно, – душе су нам запрљане свакаквим прљавштинама. Па, ни најревноснији калуђер није без неке мрље. Одмор и опоравак су потпуни само кад се лече и тело и душа. Ту на Манастирским становима, на тело благотворно делује чист планински ваздух и пешачење стрмим стазама кроз густу четинарску шуму. А душу лечи служба Господу. Једино што су надлежни могли замерити Хрисостому било је зазиђивање балкона. Како је то измена спољашњег видљивог дела објекта, за такве подухвате тражи се дозвола органа који је издао дозволу. Но, нека прво они доле реше све оне зазидане и застакљене балконе и терасе на стамбеним зградама по Бајиној Башти, па нек после брину за нарушену архитектуру усред тарске шуме! Тако је то разрешио игуман рачански, отац Хрисостом, нек му подари Господ вечни помен у Царству Своме. Црква Сабора Српских светитеља довршена је и освештана 1975. године, за време жичког владике Василија Костића.
Фотографија из конака Скита Сабора србских светитеља
Обиђосмо црквицу на спрату, поклонисмо се србским светитељима, приказаним скупно на лепој старој икони у чијем средишту је Свети Симеон Мироточиви, уз десну му руку Свети равноапостолни Сава, па около сви свети Немањићи, па архиепископи и епископи и средњевековни и каснији преподобни и богоносни оци наши, и свети изданци владарских лоза Лазареве и Бранковића и Петровића, па мученици србски из разних времена, свете мајке србске, и закључно са владикама и мученицима 20. века. Једна ниска духовних драгуља, „ђердан од мерџана“, како написа Свети владика Николај Велимировић, која светли на Небесној Литургији.
Икона Сабора србских светитеља
Чика Марко нас поведе у ону своју кућицу, да попијемо по врућ чај. Унутра миришу дрва која горе у „смедеревцу“, и купус који се горе крчка. Баш је приставио себи ручак и сео да чита „Молитве на језеру“ владике Николаја, кад нас угледа кроз прозорчић. Марко је из Бајине Баште, старином Ерцеговац, по струци је машински инжењер, али је већи део свог вијека радио као грађанско лице при војсци. Сад је у пензији, и од игумана рачанског добио је благослов да продаје свеће, иконе, крстиће и манастирски мед и ракију посетиоцима скита. Уједно је и кустос, говори о прошлости Раче и овога краја уопште. У Манастир србских светитеља, иначе, понекад наврати неко од калуђера из Раче, али најчешће су они доле у главном манастиру по неком послушању.
Марко нема много лепих речи за војску. Односно за доскорашњи наш војни врх који памти док је још радио, а то није било тако давно. Тада је у војсци царевало безбожништво, па и није могло бити другачије, него зло. Памти Тита и његове генерале. Помиње њихова банчења у Титовој вили и „Оморици“, колико се ту народног новца расипало. Сав се нарогушио чика Марко причајући о њима, па се онда прене, сети се где је, сети се да је Велики пост, сети се да су комунистички генерали и њихова звезда петокрака прошлост, а да је испред нас једина звезда водиља Она Која сија из Царства Небеског, и да не сме падати у гнев. Па поче да нам прича о историји Манастира Рача.
Манастир Рача
Манастир Христовог Вазнесења, познатији као Рача, налази се у долини истоимене реке, која секући Тару својим кањоном овде успорава ток како улази у низину, да би се улила у Дрину у Бајиној Башти, у крају који се зове Павуље. На пола километра од Манастира су последње куће села Рача, по коме је прозван и Манастир, а које је у Средњем веку било манастирски прњавор. Село је у та стара времена било удаљеније, а Манастир увученији у мир густе шуме, ушушкан испод стрмих северних обронака Таре. Од скита Сабора Српских светитеља на Манастирским становима до Раче има тек око шест километара низ планинску страну, али пешачење том кратком деоницом може да потраје сатима, јер је пут шумском стазом веома тежак. Ако би се са планинске стазе која се спушта ка Рачи, после првог километра скренуло лево, избило би се на Градину, где су пронађени остаци старовековног утврђења. Следећи километар води кроз густу шуму око врха Крстача (где има медведа), који је добио име по крсту који тамо вековима, па и данас стоји. На северној страни Крстаче, на Рачи, тамо где она излази из кањона у нешто мирнији ток, налази се скит Светога Ђорђа. Данас је то мала испосница усред шуме, на месту које се назива Бања, због врела Лађевац из којег вода жестоко куља и улива се у Рачу. Поред испоснице стоје темељи некадашње цркве посвећене Светом великомученику Ђорђу. Уз њу био је калуђерски конак, где су Рачани у 17. веку у планинском миру уз молитвену тишину и жубор воде преписивали старе књиге. Од цркве су остали темељи, од конака није остало ништа – однети у вихору злих времена…
Манастир је засновао србски краљ Драгутин, не зна се поуздано када, али око 1280. године, свакако док је још био краљ Срба. Повредивши ногу при паду са коња, Драгутин остаде сакат, те 1282, после само шест година владавине, препусти престо брату Милутину. Неке поседе Драгутин је у споразуму са братом задржао себи, и томе придодао још и доста земље коју је добио у мираз, као зет угарског краља, те је тако запосео добар посед (Срем, Мачву, делове источе Босне, Дендру, Београд, Колубару, Подриње, Стари Влах), који је назвао Сремска краљевина. У његовим границама остала су два лепа манастира, два мезимца Драгутинова и његове жене Катарине: његова задужбина Рача и њена Манастир Троноша, који су били у заједници (осим њих, краљ Драгутин је ктитор и Манастира Светога Ахилија у Ариљу, са предивном црквом зиданом у рашком стилу, у којој се налазе две чувене фреске: „плавог анђела“ и самог краља – ктитора). Краљ Драгутин био је изузетно побожан, а још више је то постао после несрећног пада с коња који га је обогаљио за цео живот. Сам је говорио да се тада освестио, и да му је одмах било јасно да је то праведна казна за оно што је учинио 1276. године, кад је свргнуо свог оца Уроша са престола. Зато је хтео остатак овоземног живота што више окајати тај грех. Чинио је то на неки свој испоснички начин, сасвим необичан за оновремене владаре. Остало је забележено да је испод раскошне краљевске одежде, уз голо тело носио рите које је скинуо са тела неког умрлог просјака на кога је негде наишао (а овога је достојно сахранио, обукавши га у своју скупоцену одећу) и појас од уплетене сламе, који му се био до крви усекао у тело. У обући је увек имао по неколико оштрих каменчића који су га повређивали при ходу, толико да су му некад стопала била сва крвава. Понекад би се облачио у хаљину скрпљену од оштре кудељне вреће, и тако полуодевен и бос, сам излазио ван двора, проводећи по целу ноћ са бескућницима, губавцима, или каквом другом слаботињом, а некад би одлазио на гробље, и ноћ пробдио у некој свеже ископаној раци… Иначе би ноћи проводио у молитви, а најлепше би се осећао одлазећи у манастире и разговарајући са калуђерима. У слободно време у двору би сам израђивао разне богослужбене сасуде и поклањао их својим манастирима и црквама. А много је и проповедао, нарочито међу богумилима којих је тада било доста с оне стране Дрине, и у његовој краљевини. И дао му је Господ мудрости и смирења, остао је Драгутин упамћен као речити хришћанин, па је, милошћу Божјом и трудом својим, многе заблуделе повратио правој вери. Драгутин није желео да се све то рашчује, али такви детаљи се брзо сазнају. Већина је Драгутина сматрала лудим. Није се гневио то чувши. Напротив, био је радостан што га светина сматра таквим. Од Бога отпала светина од јуродивости види сумашедство, а јуродиви су они најчистије вере, они који одбацују добра овога света и углед у очима људи, зарад љубави Божје. Драгутин је најприје оставио србски краљевски престо, у златним данима Српске државе. Послије је оставио и своју Сремску краљевину. Повукао се у свој замак у Дебрцу, и коначно, већ болестан, примио монашки постриг, као монах Теоктист.
Свети краљ Драгутин
Док је још био србски краљ, Драгутин, последњи владар из лозе Немањића који је столовао у Расу, често је боравио у Ђурђевим Ступовима, манастиру у Расу, на самом изворишту државе Немањића, и био велики заљубљеник у овај манастир. У време његове владавине изведени су обимни радови на манастиру. Једну кулу у манастирским зидинама претворио је у капелу. У њој је и сахрањен 1316. године по представљењу Господу. Гробницу су у 18. веку опљачкали Турци. Али, део моштију је сачуван и налази се у Рачи.
Пре и после Драгутина, Тару су од свог доласка у ове крајеве држали србски жупани, па тако, као саставним делом своје државе овде су владали и сви Немањићи, почев од Стефана Немање, који је 1180. ове крајеве припојио својој држави наследивши их од свог брата жупана Страцимира. После смрти Душана Силног, почиње дробљење његове моћне државе, још за живота последњег Немањића, цара мученика Уроша Нејаког. Тарски крај улази у састав земаља Војислава Војиновића, па после њега узима их чувени одметник Никола Алтомановић, који је век провео у завади и рату са свим околним велможима. Непријатељи су му дошли главе 1373, и тада су победници – кнез Лазар и босански бан Твртко I Котроманић, међу собом поделили ратни плен. Тада је и Тара ушла у састав Лазареве државе. Током 15. века, после Лазаревића и Бранковића, успостављањем турске власти на Балкану, тарски крај ће бити једна од кнежина племићке куће Бакића. Док су Турци успешно ратовали по Средњој Европи, Срби су живели сасвим подношљиво, у неким стварима прост народ је био мање оптерећен него ли под сопственом средњевековном властелом. По пољима и котлинама која окружују Тару, ширила су се села, чији планинци су јâвили бројна стада по богатим тарским пашњацима.
Но, живот у Манастиру Рача замро је у оно време кад су Турци, након смрти деспота Стефана Лазаревића, у првом удару опустошили Србију, и није се опорављао све до 1557. године, када је обновљена србска Патриаршија у Пећи. Наредних стотину и више година, оживеће скит рачански у брду повише главног манастира, Свети Ђорђе у Бањи, и постати познато средиште калуђера преписивача старих црквених књига, коју су засновали монаси из запустелог Манастира Рујно код Ужица. Остаће забележени чувени изванредни калиграфи Христифор, Ћирјак, Симеон, Теодор, Силвестар, Прохор, Арсеније, Исак, Јосиф и други преписивачи. Сви су свом имену додавали и одредницу „Рачанин“. Тај додатак имену наставиће да постоји и после 1690. године, кад је Рача опет запустела. Очекујући неминовну одмазду Турака због пристајања Срба уз аустријску војску у претходном великом рату, народ се масовно иселио на север. Избегли рачански калуђери, као и други, најпре су се настанили у Светом Андрији, селу у Мађарској у које се слило море српских избеглица, а касније су добили грамату бечког цара и србског патриарха да се спусте на Фрушку гору, која је по мировном споразуму у Карловцима остала Аустрији као неки гранични бедем. И као што су чувени Раваничани обновили Манастир Врдник, у њега унели мошти Светог мученика кнеза Лазара и свој нови дом назвали Новом Раваницом, тако су Рачани добили два запустела манастира – Беочин, који им је постао главно седиште и Реметицу на јужној страни Фрушке горе код Јазка, коју је још краљ Драгутин и подигао као метох Раче[2], па се може рећи да су Рачани „дошли на своје“. У Беочину настављају свој рад. И иако су тамо пристизали нови калуђери, који Рачу никада нису ни видели, сви они који су изданци ове не само преписивачке, него у ово време већ и књижевне школе, усвојили су назив Рачанин и додавали га свом калуђерском имену. Из овог доба, чувени су били Кипријан Рачанин и његов ученик Јеротеј, који је написао први србски путопис са свог „путешествија к граду Јерусалиму“ 1704/5. године.
Покољење правих Рачана је изумрло, прошло је читаво столеће. И док су у Беочину живели и стварали „Рачани“ који никада нису крочили јужно од Саве и Дунава, 1795. године троношки јеромонах Мелентије Стефановић, у повратку са поклоњења у Јерусалиму, после којег је имену додао предложак „хаџи“, пун благодати добијене на јеванђелским местима, отишао је право у Цариград, код васељенског патриарха. Убедио га је, према свом договору са игуманима обновљених манастира – Хаџи-Рувимом Нешковићем из Боговађе и архимандритом Стефаном Јовановићем из Троноше (који је Мелентија снабдео довољном количином новца) да од турског цара издејствује дозволу да се обнови Манастир Рача. Турске главаре је, најчешће, било могуће у штошта убедити и издејствовати свакакве дозволе, ако се добро потплате. Тако је било и сада. Хаџи-Мелентије је најбрже што је могао дојурио до Раче са ферманом, одмах је послао људе да пређу Дрину и доведу најбоље осаћанске мајсторе. За само годину дана, Рача је подигнута из пепела. Хаџи-Мелентије је добио чин архимандрита и постављен је за игумана обновљеног манастира подно Таре.
Но, то је трајало кратко, тек 17 година. Онда је и по трећи пут Рача опљачкана и запаљена. Када су србски устаници, издани од свих, кренули да се повлаче на север, а турске трупе докрајчивале већ урушену Србију Црног Ђорђија, Рача се, по свом положају одмах поред граничне Дрине, међу првима нашла на удару. Нарочито јер су муслимани страшно мрзели одважног Хаџи-Мелентија (остала је она чувена реченица из народне песме, кад дахија Мехмед-ага Фочић кроз зубе изговара где им нема мирног сна док, између осталих, „не погуби аџи-Мелентија“ и „не запали Рачу украј Дрине“). Братство се на време склонило из Манастира, у сремски манастир Фенек, а једини који нису отишли, већ су сачекали Турке, прижељкујући мученичку смрт Христа ради, били су двојица калуђера, Исаија и Игњатије. Сребренички Турци су их затекли како служе Свету Литургију, и посекли их поред Часне трпезе. Манастир, и цркву и конаке, су по’арали и запалили. Колико је безбожничког гњева било у њима, говоре и записи онога времена, где се каже да су храм не само запалили, него су га рушили докле год је имало шта да се руши. Хтели су за свагда да затру траг овом гнезду вере православне. Али, ни њихово није потрајало. Што су Турци и њихови балкански истоверници већу мржњу показивали и што су бешње уништавали све србско, то је било све јасније да су та мржња и тај бес показатељи њихове немоћи да зауставе полагано распадање њиховог царства и страх за своју судбину кад се оно сасвим уруши. Тако је и било. Још и пре хатишерифа којим је Србији дата аутономија, књаз Милош је, вештом дипломатијом по којој је остао упамћен, успео добити за Србе разне повластице, па тако и обнову цркава које је турска војска у налету 1813. године срушила. У том рабошу била је и Рача.
Хаџи-Мелентије, у Карађорђевом устанку војвода тарског краја, уопште није узео учешћа у Милошевом устанку 1815. године, све то време провео је у аустријском Срему, сањајући о дану кад ће се вратити у Рачу. Доживеће га, али га околности у Милошевој Србији неће усрећити.
Милош није волео Мелентија, знајући да је овај био срдачан пријатељ Црног Ђорђија. Зазирао је и од популарности коју је архимандрит уживао у народу. Но, жеља да се врати у своју светињу превагнула је, и Хаџи-Мелентије се 1816. године појавио у Милошевом топчидерском конаку, са молбом да му књаз одобри да обнови Рачу. Претворно радостан што види Мелентија, Милош се одмах сагласи са хаџијиним предлогом и изда „Објавленије“, које је било врхунац његовог цинизма. Објавленије о обнови Раче није донето са циљем да се угоди ни Богу ни архимандриту ни њиховом стаду, већ да Мелентија, десну Карађорђеву руку и омиљеног народног духовника и војсковођу, понизи и натера да просјачи по народу да би манастир обновио. Милош је дозволио обнову, али није за њу дао ни динара. Суштина Објавленија је да Милош обећава сваком Србину његовом поданику ослобођење од књажевског пореза уколико приложи, у раду или новцу, обнови Раче. Зато је обнова ишла споро…
Архимандрит Хаџи-Мелентије Стефановић упокојио се 1824. године, а подизање Раче преузима рујански господар, сердар Јован Мићић, вечити бунтовник из златиборског Мачката, који ће због побуне против Уставобранитеља свој живот окончати неславно, у тамници[3]. Мићић је ктитор и лепе цркве Светих апостола Петра и Павла у Сирогојну на Златибору. Иконостас у Рачи су најпре радили мајстори зоографи Лазовићи из црногорских Бјелопавлића (њихових иконостаса препознатљивог стила има и у другим храмовима Старог Влаха, Херцеговине и Црне Горе), но те иконе су раздељене околним црквама када је урађен нови иконостас, 1840. године, који је дело Георгија Бакаловића, а црква је коначно у целости довршена 1854. године, када је рад на осликавању фресака завршио најчувенији живописац свог времена, Димитрије Аврамовић. Богу хвала, храм отад више није рушен ни паљен, још двапут је опљачкан, од Немаца и Бугара у Другом рату, конаци су горели, али моћна црквена грађевина поносито стоји на узвишењу изнад реке Раче, ево већ 170 година. Храм је повелик, красе га сивкасто-жути и ружичасти зидови од сиге довожене из Перућца стрмим северним странама Таре. Једноставне је правоугаоне основе са проширеним певничким апсидама северно и јужно, а осмоугаоно високо и витко кубе, са купастим кровом који се оштро спушта, урађено је у влашком стилу, честом у Србији у оно време. Уз северни бок црквеног брода стоји масивна кула звоник, нешто нижа од врха кубета цркве. Све у свему, у целини са манастирским конаком и другим зградама, и високим зиданим бедемом који је опасује, Рача оставља моћан утисак на посматрача.
Посвета на Октоиху који је 1846. руски цар Николај поклонио Манастиру Рача
Манастир Рача је и у новија времена расадник дивних калуђера: ту су духовне поуке стицали и у своје вријеме боравили у подтарском миру, између осталих, и патриарх србски господин Павле Стојчевић, дугогодишњи игуман студенички архимандрит Јулијан Кнежевић, па архимандрит Јован Радосављевић[4], игуман рачански архимандрит Платон Милојевић, па поменути Хаџи-Хрисостом Пајић, данашњи игуман архимандрит Сава Ристић…
У Рачи је једно критично време чувано Мирослављево јеванђеље, јединствен црквени јеванђелистар с краја 12. века, прва србска ћирилична књига, писана у Манастиру Светог Петра на Лиму (данас Петрова црква у Бијелом Пољу, на северу Црне Горе) на захтев тадашњег хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, – право благо србског народа. То красописом исписано јеванђеље украшено дивним вињетама (које показују јак романички утицај, типичан за србске земље оног времена), стајало је 400 година у хиландарској ризници, и тамо би можда и данас стајало да га случајно није открио један руски владика. Јеванђеље је од Хиландара откупио краљ Александар Обреновић. Колико је брзо схваћена његова вредност говори и чињеница да је Мирослављево јеванђеље чувано заједно са најзначајнијим државним документима и благом. За Јеванђеље су знали и Хитлерови Немци, а они су били марљиви скупљачи туђих вредности. Много значајних старина тада је отето Србском народу, некима се ни данас не зна траг, нешто је враћено. Обавештајна служба Wermachta чак је имала посебну јединицу чији је задатак био проналажење Мирослављевог јеванђеља. Али, Божја Промисао била је другачија. Као мошти Светог Саве и Светог кнеза Лазара раније, сачувано је Србима Мирослављево јеванђеље да се око њега окупе у тешка времена. После априлског слома 1941. године, кнез Павле Карађорђевић је највредније примерке из свог музеја разделио на чување на све стране, на безбедна места где че сачекати боља времена. Мирослављево јеванђеље једне ноћи се обрело у Манастиру Рача. Донели су га непознати људи у црном аутомобилу, пробудили игумана, архимандрита Платона Милојевића, и предали му га на чување. Исте ноћи, уз помоћ једног калуђера, отац Платон је подигао камени под у олтару Вазнесенске цркве, ископао рупу и похранио Јеванђеље на најбезбеднијем месту које чува сам Господ. Но, како увек буде у овом народу, неки мештани села Рача видели су аутомобил и људе који из њега излазе и у Манастир уносе ковчежић. Одмах су се рашириле приче о државном злату склоњеном у Рачу. Долазили су да га траже и партизани и четници. Партизани су њушкали по Манастиру, па одустали. Четници су били конкретнији. Верујући у њихову добронамерност, игуман им је отворено рекао шта је у Манастиру сакривено. Али, и четнички главари нису размишљали само о борби за слободу, већ и о свом материјалном обезбеђењу за црне дане; били су добро обавјештени да се Мирослављево јеванђење може добро утопити. Убрзо је дошао исти четнички официр, овога пута са писаним наређењем команданта Сарајевског корпуса Отачбинске војске, да му се Јеванђеље преда. И надарен мудрошћу Духом Светим, као и тридесет година касније његов наследник отац Хрисостом, архимадрит Платон ћутке окрену онај налог четничког команданта и на полеђини исписа да он има налог од много више власти да Јеванђеље мора остати у Манастиру. Није слагао. Савест му је налагала да се Јеванђеље чува ту где је. Сваку своју одлуку он доноси по савести. А за чисту и разбориту савест пре свега другог, замоли Бога да му за то ниспошље благодат Светога Духа. Био је то налог Господњи. Четници се после тога нису више појављивали у Рачи. Али, појавили су се Немци, који су за одмазду према бунтовном народу овога краја, опљачкали Манастир, одневши из њега све вредно што су нашли. Али, нису нашли баш све. Нашли би Бугари, две године касније, кад су банули у неком свом пљачкашком походу. Тада су однели из Манастира што се каже „све до последње кашике“. Прекопали су и храм и из њега покупили све што им је било занимљиво. Дизали су и подове и ровали по олтару. На крају, неки њихов официр хтео је и цркву запалити. Би, да се није ту затекла нека стара бака из рачанског села, која завапи да цркву не пале, па и они Бугари су православни! Јест, и они су православни, згледаше се Бугари, па одустадоше од паљења цркве. Али, тако су све опљачкали, да би нашли и Мирослављево јеванђеље, да оно није, Промишљу, однето буквално пар дана раније. Опет су дошли неки људи под окриљем ноћи, овај пут пешке, кроз тарску шуму, и однели ковчежић…
[1] Санаторијум је заснован од Манастира Рача 1920-их година, с благословом тадашњег игумана оца Захарије Милекића, и који се сматра зачетком тарског туризма. Лечилиште се састојало од три објекта са чак 60 лежајева. Убрзо су у објекте почели да прихватају и мирјане, јер калуђерима није било потребно толико места. Тако су, прије Другог светског рата, имућнији Ужичани и Београђани, који су имали каквих недаћа са плућима, возом стизали до железничке станице у Кремнима, где би их чекали људи из санаторијума са коњском запрегом. Остале су запамћене приче како су већ та два сата путовања запрегом од Кремана до Манастирских станова деловала благотворно на оболеле…
[2] Данас је то женски манастир Мала Ремета.
[3] Јован Мићић је родом из златиборског Рожанства, из куће досељених Пивљана. Био је Милошева десна рука од времена Другог устанка, и друга глава Србије, а и књажева ударна песница кад је затребало. Мићића се због тога народ углавном плашио. А плашили су га се и ужички Турци, за њих је био страх и трепет, гнев Божји… Уливао је страх у кости кад се појави са својим наоружаним момцима – бећарима, а никуд није мрдао без бар четрдесет њих. У свом конаку у Чејатини имао је сталну добро плаћену посаду којој је чување господара био једини посао. Био је прек, брз у одлучивању, понекад и брзоплет. Управљао је рујанском кнежином, што обухвата северни дио Златибора, Тару, Ужички крај и дијелове Соколске нахије. Своју област сматрао је за лични посед, бар се тако постављао. О његовом богатству распредале су се легенде… Сердар Јован и кремански пророк Милош Тарабић били су савременици. Војвода је пророка видео више пута и обично би га исмејавао и омаловажавао. Кад му је Милош у лице пророковао да ће од глади умрети, сердар се слатко исмејао. Он, силан и богат од глади да умре! И заиста, 1842. дошао је крај моћи сердара Јована. Неколико година пре, књаз Милош је отишао из Србије, а те године отеран је и књаз Михаило, а доведен од стране Уставобранитеља Карађорђев син Александар. Мићић је одмах, чувши ову вест, скупио велики одред својих бећара и добровољаца из рујанског краја, и из Ужица кренуо пут Крагујевца да брани Србију. После борбе, заробљен је и заточен у злогласној Гургусовачкој кули, затвору у данашњем Књажевцу. Био је заточен преко две године, у страшно лошим условима. Тамо је оболео и заиста умро од глади, у тамници, на Светог Стефана 1844. године. Кажу да је Милош, иначе познат по тврдоћи и каменом срцу, кад се вратио у Србију најпре отишао у Ариље, где је у порти цркве Светог Ахилија Мићић сахрањен, да обиће гроб свог пријатеља, и тамо заплакао као дете над мучном Мићићевом судбином.
[4] Архимадрит Јован, рођени Лелићанин, рођак епископа рашко-призренског владике Артемија, ученик је и духовно чедо Светог владике Николаја Велимировића, а пореклом су и далеки сродници. Аутор је мноштва духовних књига и учбеника за богословље, дугогодишњи професор Призренске богословије. Овај смирени калуђер и дивни човек, сада старина од осамдесет и нешто љета, остао је, такорећи, без дома када је Србија 1999. године изгубила Косово и Метохију, а народ предигао на север. Некако није могао да се уклопи ни у један манастир, међу нова млада покољења калуђера, сасвим другачија од оног узора којем га је учио Свети Николај. На крају, мир души и кутак за писање нових књига нашао је у Благовештењу, на брду изнад Овчар-бање, код игумана оца Георгија.
