Кричи – трагом изгубљеног племена (први дио)

Према предањима која су доста жива на подручју Дробњака и Потарја, на том подручју некада је живјело племе Крича. Успомена на ово племе сачувана је прије свега кроз дробњачку традицију о сукобима њиховог племена са затеченим Кричима, али се Кричи почевши од XIII вијека помињу и у историјским изворима.

Кричима су се бавили сви аутори који су писали о историјату дробњачког племена, а посебно Андрија Лубурић који се први детаљније дотакао кричког питања, додуше углавном кроз дробњачку традицију. Озбиљније радове о Кричима написали су Петар Влаховић, Александар Лома и Гордана Томовић и ти радови, уз народна предања, представљају полазну основу за изучавање овог давно изгубљеног племена.

Кричи у народним предањима

• Предања која је забиљежио Андрија Лубурић у Дробњацима

Након продора српских племена са подручја данашње Босне на подручје данашње Херцеговине, они су се сукобили са Матаругама, старијим слојем становништва. У традицији је остало забиљежено да је Матаруге предводио Сумор и да су се након једне велике битке на подручју данашњег Невесиња повукли према данашњој Фочи, након чега су се преци Дробњака са осталим српским племенима населили на подручје Никшићког поља.

Дио Матаруга који се након поменуте битке на подручју данашњег Невесиња и Суморове погибије повукао према данашњој Фочи и груписао око ријеке Таре назван је Кричима, а област коју су насељавали названа је Кричком. Простирали су се између данашње Фоче и данашњег Колашина (Лубурић преноси предање које је забиљежио Нићифор Дучић, по коме је читава област Колашина називана Кричком и да су на њеном челу биле војводе Кричковићи), док је језгро било на подручју данашњих Пљеваља. Само име добили су од Срба, којима је њихов говор личио на кричање.

Дробњачка традиција биљежи да су они са Кричима дошли у сукоб одмах по досељавању у Дробњак. У првом сукобу Кричи су их потукли, па је склопљен мир по коме је ћерка дробњачког кнеза Косорића удата за сина кричког војводе Калоке. Након три године Дробњаци су изазвали нови сукоб тако што је дробњачки војвода, слијепи и стари Лапац Косовчић, на превару просуо дроб Калокином сину (једна од двије верзије о постанку дробњачког имена, говори да су због тога околна племена Новљане назвали Дробњацима из поруге) који је са женом и синчићем кренуо у тазбину, а самог Лапца убио је Крич који је био у пратњи Калокиног сина и његове породице. Дошло је до крваве битке у Буковичкој гори, гдје су Дробњаци уз помоћ околних српских племена потукли Криче и том приликом је погинуо крички војвода Калока. Борбе су настављене све док Кричи нису потиснути преко ријеке Таре.

Гроб кричког војводе Калоке на планини Ивици (фотографисао Марио Јегдић)

Према предању, након погибије Калокиног сина, његова жена (која је била од Косорића) је са синчићем прешла у Дробњаке, гдје се од њега развило братство Гуска. Ово братство изумрло је са Јевтом Гуском, који је умро 1875. године у Дробњацима. На основу прича у Дробњацима, Гуске су се и изгледом разликовале од Дробњака (црномањасти, ситни растом, здепасти, зелених очију, дебелих усана).

•  Предања забиљежена у Кричку

Према ријечима људи из Кричка који су рођени крајем XIX вијека, Кричи су били бројно племе, а Матаруге само братство у оквиру Крича. У прилог овоме наводе то што су Матаруге бројно и територијално мањи и да су само периферни крај ранијег Кричка (у ширем смислу).

Кричи у историјским изворима

Први помен Крича датира из средине XIII вијека (око 1260. године). Тада се у лимској повељи краља Стефана Уроша I, којом се даривају посједи цркви Светог Петра на Лиму, приликом одређивања граница села Простјеније (Прошћење) помиње и предио Кричан, сјеверно од Прошћења. Тадашњи Кричан одговара данашњем локалитету Крције у селу Добриловина.

Око 1300. године јавља се лично име Кричан, а нешто касније помиње се исто име у околини Штипа (Македонија). Године 1348. цар Стефан Урош IV Душан даровао је село Кричани у околини Солуна (Македонија) манастиру Хиландар.

У периоду 1280-1330. године помиње се у Котору породица Cricichi или de Criзсо.

Увидом у дубровачке изворе видимо да су људи из Кричка, заједно са Бањанима, Дробњацима и Матаругама пословали са Дубровником, учествовали у споровима, а често и отимали стоку Дубровчанима. Тако 1318-1319. године имамо помене Бранислава Крича (Crichic, Cricichovich), а 1453. помен браће Добрије и Ђурађа Ненадића из Кричка (de Crizche).

Након пада највећег дијела Херцеговине под Турке, Кричи су пописани 1477. године као влашка нахија Кричка, са 5 џемата, 247 кућа и попом. На челима џемата били су кнез Јаросав (син Куте), Никола (син Кричка), Радич (син Боготе), Раденко (син Божидара) и Добривој (син Ненаде). Осим словенских имена, међу Кричима су била присутна и влашка имена од којих је најупечатљивије управо име Кричка. Примјетно је да се помиње поп Борић, као и један муслиман, Скендер (син Оливера).

У наредном периоду на челу нахије Кричка налазили су се Бранислав Кричка и Алија Кричка.

Крајем XIX вијека под област Кричак рачунало се 15 села и 15 засеока југоисточно од Пљеваља (између ријеке Таре на западу, планина Стожер и Црни врх на истоку, села Потпећа на сјеверу и села Премћана и Прошћења на југу), гдје је живјело измјешано православно и муслиманско становништво. Међутим, нико од тадашњих становника није имао предање о поријеклу од самих Крича.

Извори и литература:

1. П. Влаховић, Кричи и зачеци њиховог етничког раслојавања, Гласник етнографског музеја 33, Београд 1970
2. A. Aličić, Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, Orijentalni institut u Sarajevu, Sarajevo 1985
3. А. Лома, Кричани, Ономатолошки прилози X, Београд 1989
4. А. Лубурић, Дробњаци – племе у Херцеговини, Београд 1930
5. Г. Томовић, Кричани и Кричак, Гласник завичајног музеја 4, Пљевља 2005

Кричи – трагом изгубљеног племена (други дио): http://www.poreklo.rs/2017/10/06/krici-tragom-izgubljenog-plemena-drugi-dio/

АУТОР: Петар Демић, сарадник портала Порекло