ПИШЕ: Сарадник портала Порекло др Горан Ж. Комар
Бококоторски залив, настао потапањем низа синклиналних депресија, био је пре десетак хиљада година, са тридесетак метара нижим морским нивоом него данас. У то време довршавано је последње велико ледено доба познато као Вирм. Узане алувијалне увале уз обалу, понеће геономично земљиште које ће пружити услов за заснивање насеља, као и виша флишна земљишта уз подножја орјенских, ловћенских и паштровских гора. На тај начин, образоване су две изразите паралелне линије сталних насеља у Боки, с тим, што су насеља брдске субрегије пружила својој планини и сезонска љетна станишта за издиг стоке и обезбеђивање допунске биљне производње. Велики потреси, својствени овом подручју, довели су до пропадања у море извjесних градова и дjелова древних обалских насеља као што су Столи у Кумбору, Покривeник у Ђеновићима, или стари илирски Рисан. Боки, поред залива, према успомени из млетачког доба, припада и предио старе паштровске општинске аутономије.
Најстарија пећинска станишта истраживана су у планинском гребену Радоштака код Херцег Новог и Спили код Пераста. Истакнуто је присуство оскудних налаза неолитске грнчарије у Врањају, мада се верује да су и у Спили и Врањају, током старијег неолита, боравиле заједнице израсле на аутохтоним мезолитским основама. У Врањају леже бројни налази који припадају енеолиту и бронзаном добу. У етничким прожимањима са придошлим сточарима мијењао се карактер станишта које је постало стално између 2000. и 1800. године, што показује обиље остатака јадранског типа Љубљанске и Цетинске културе. Пећина је напуштена нагло, током развијеног бронзаног доба[1].
Велики број поткапина у кречањачким гребенима и грбенастим пречагама у дубини масива Орјена садржи парчад грнчарије.
Грнчарија је расута по тјеменима и странама бокешких брда[2] (Видов врх) као и у пећинама у близини планинских села Херцег – Новог. Виђа се парчад амфора. Живот планине је најранији живот залива.
У вријеме формирања тзв. “јантарских путева“, са снажним развојем металургије бронзе, становници пећина излазе на темена бокешких брда, где граде насеља, а укопавање врше у гробне гомиле које су расуте свуда по Боки, мада у веома густом посејању у Луштици, Грбљу и северозападној Боки. У време индоевропеизације старог становништва на јадранској обали образује се широка културно – етничка заједница племена, коју ће, касније, грчки и римски писци назвати Илирима. Око 500. године пре Христа, у луци Buthoe пристају грчки трговачки бродови. У то време, ствара се илирска држава. У Боки се, могуће, граниче области Ардиејаца и Енхелејаца, али краљ Плеурат, око 250. године, влада и широким подручјима јужније од Боке. Када је Теута, амбициозна илирска владарка, запосела Крф и почела снажније ометање римске трговине на Јадрану, римска флота је отпочела рат с Илирима, а Теута ће се 228. године повући у Rhison (Рисан).
Антички писци свједоче о грчким колонијама на Јадрану, великом заливу Реје.[3] Грчки историчар Хекатеј (око 550-476) назива га Адријом. Грци су у то вријеме дошли у сусрет са Илирима, житељима веома широких балканских пространстава, међу којима су стварали своје трговинске емпорионе на обали.[4] Данас се вјерује да су такве тачке формиране у Ризону у Боки, Олцинијуму и Бутуи. Рисан од давнина бијаше луком и овдје је пронађено коринтског новца Дирахиона, Аполоније, и пеонског краља Лицеоса.[5]
Грчки писци су у легенду о Кадму уграђивали Рисан, као и Будву. Овај син феничанског краља Агенора пошао је у потрагу за својом несталом сестром Европом. Кадмо је стигао у Беотију и основао град Тебу, гдје се оженио Хармонијом, ћерком бога Ареса и Афродите. Историчар Херодот казује како су Аргивци прогнали Кадма из Тебе и како је он стигао у земљу Енхелејаца, у Рисански залив, гдје им се родио син Илириос.[6] Енхелејци су стајали у јужном дијелу Јадрана, око Боке, или, како кажу неки истраживачи “у сјеверозападном дијелу Боке Которске,” дакле у ономе дијелу залива гдје ће се касније формирати средњевјековна жупа Драчевица. Старији истраживачи су се чак окупирали питањем убикације Кадмовог гроба, али је, свакако, занимљиво да су антички писци и географи (Псеудо Скилакс, из 4. вијека, Аполоније Родоски, из 3. вијека) писали о гробу Кадма и Хармоније у Рисну и земљи Енхелејаца
Свакако, са 4. вијеком, напуштамо затамњену позорницу легендарних обавјештења о Боки. На једном крупнијем плану, на којем би се цртала извјеснија слика збивања, бијаше то доба сусретања грчких трговаца и њихове традиције и једног веома широко диспергованог народа који се, опет из грчкога наслијеђа, прозвао и именовао Илирима. Једно је сигурно: Илири су овдје, на јадранској обали и полеђу, чинили посве доминантни супстрат и то је посвједочио низ грчких и римских писаца. И име Илира могло је потећи из грчке тенденције заокружавања и огртања плаштом аутохтоне грчке митологије земаља и народа које су дотицали и који бијаше дјелотворним древним инструментом културног потчињавања грубе народносне и политичке снаге њихових сусједа. Илири су долазили у тијесне додире са Грцима. Њихов је новац, из колонија на обали, стизао у удаљене области Босне. Даорси су у 2. вијеку ковали свој новац са грчким натписима, као и краљ Балајос у Рисну[7].
Провале Келта почетком 4. вијека донијеле су сложенију дисперзију Илира, али њихова потискивања и присуство новог, келтског елемента неће избрисати њихово крупно присуство. Ипак, у Боки ће преостати сложена топонимија коју је исцрпније жељела изучавати акад. Ранка Куић. Кумбор код Новога, то је Источна Долина, Рисан, то је тврђава, Пераст, то је Господарева Окука [8].
Илирски поморци, наустрашиви и агресивни, чак и према римској трговини, довешће до сукоба 222. године који ће довести до првих озбиљнијих, мада дјелимичних, потчињавања Илира. Приморска илирска држава дошла је под римсу власт 168. године[9]. И дање, приближавајући се Христовом добу, у Боки се помињу Илири.
Тит Ливије (59. – 17.) помиње Агравоните, поред житеља Рисна и Улциња. Сл. Мијушковић их смјешта управо у гравитациони опсег каснијег града Новог[10]. Kaда су Млечани 1687. године узели Нови, у његове зидине су уградили натпис на коме се чита Acpivii[11].
С краја на крај новске територије водио је римски пут који је везивао Епидаурус (Ragusa Vechia) и Рисан. За вјеровати је да се пут пењао преко Пода и морињског села Буновићи. В. Ћоровић је цијенио значај краја као транзитне постаје, али је поменуо и налазе римске културе у Суторини: “У доба слободне Илирске Краљевине ово је био важан крај и с Рисном, нарочито згодним као заштитним пристаништем, средиште главне власти. Ту се 229. године пред победоносном римском војском склонила краљица Теута и за неко време нашла спас. Читав овај крај имао је значаја и у римско доба и развијао се приметно. Чак и у нашој Суторини, станичној колонији уз пут, нашло се остатака римске културе и њиховог промета“[12]. Приликом ископа на градњи жељезнице кроз Суторину, почетком 20. вијека наишло се на торзо Дијане.
Такође, У Кумбору, нађена је једна биста Домицијана. Недавно, приликом уређивања једне гробнице код цркве Светога Вознесенија Христовог у Мојдежу, ископани су очигледни остаци водовода. Наишло се, наиме, на ред плоча са жљебом и одговарајућим поклопницама везаним глином.
Крај цркве Светога Андрије у Кутима нађен је у сувомеђи један кипић Европе на бику који се чува у збирци Завичајног музеја у Херцег – Новоме.
Античких остатака на новскоме опсегу има на све стране. Уломака амфора има на сувоме, по бокешким брдима. На Калцу код Репаја, по пећинама у околини.
Од конца 3. вијека, започете су измјене у структури римске власти на територији Далмације и данашње Боке Которске. Крупним реформским захватима Диоклецијана (284-305) и Константина (306-337), а могуће је да је већ Диоклецијан 297. подјелио државу на четири префектуре, све су префектуре подјељене на дијацезе, а ове на провинције. У састав Илирика ушла је Мезија са шест провинција од којих је једна Превалис. Од половице 4. вијека располаже се са чврстим доказима о организовању црквених општина на територијалном досегу ове провинције. Једна значајна црквена организација овдје ће се успоставити послије Миланског едикта 313. године, у вријеме салонитанског епископа Прима. У средиштима провинција засниване су митрополије са подређеним суфраганима у градовима.
Управо је 4. вијек донио кључна разјашњења и утврђивања правилног система вјеровања током припрема и рада два васељенска сабора[13]. Први сабор је расправљао Аријеву јерес (Христос није истински Бог савјечан оцу него је било времена кад га није било). Зани-мљиво је да је Арије са сљедбеницима прогнан у Илирик, на подручје данашњег Балканског полуострва.
Превалис је од конца 4. вијека прикључен префектури Источног Илирика у којој је образована самостална црквена власт са средиштем у Солуну. У вријеме Теодосија (379-395), уздигла се солунска црква до пуне самосталности. У то доба владаше епископ Ахолије.
Крупне промјене у држави које је кренуо Константин, а које су свој зачетак нашле у једноме едикту Галерија, под Диоклецијаном, а наставак у Миланском или Никомедијском едикту из 313. године, који није пружио примат хришћанској вјери, већ је чини равноправном, донијеће снажну теолошку дјелатност хришћана, почеће се подизати цркве, а Никејски сабор ће сузбити Арија који је порицао консупстанцијалност Пресветих Лица. У Његово вријеме хришћанство израста у повлашћену вјеру. Ипак, када је у Константинопољу подизао цркве обнављао је и паганска светилишта. Прегнуће подизања Новога Рима обиљежиће почетак једне нове медитеранске цивилизације која ће понијети име византијска и у њеноме једанаестовјековном одољевању наши ће крајеви наћи своје мјесто и значај и то кроз преплитање утицаја старобалканске предисторијске традиције и срастајућег оквира византијског хришћанства.
У којој мјери су Готи дотакли Боку код њихових продора кроз Далмацију, док их 535. године није потиснуо Јустинијан I, није нам познато, али судећи по њиховом учвршћивању на мјесту града Оногошта, свакако су обухватили и залив. Са њиховим нестанком у ове крајеве продиру Словени. Управо за то доба веже се древнија традиција Христове Цркве. Али, такође, и јасна свједочења о етничком конгломерату који је изнио прва свијетла нове вјере, а који се одликовао састављањем словенских придошлица са романско – илирским становништвом о којему ће говорити велики број презимена херцеговачке колијевке наших приморских владика. И у новским селима, као и по Херцеговини, помињу се Матаруге (Убли).
Током 5. вијека отпочео је снажни развој монаштва, као и у вријеме Илира Јустинијана који је завео велике реформе (518-610). Из тога доба преостали су трагови првих базилика раширени у дубини динарског планинског била, као и на обали. У Бијелој су пронађени пиластри који показују постојање веће црквене зграде у 5. или 6. вијеку[14], а Рисан бијаше у 6. вијеку мјестом резидирања епископа Севастијана. На таквим тачкама, образована су прва расадничка средишта хришћанства.
Управо у 6. и 7. вијеку, како обавјештава византијски суверен Константин Порфирогенит у своме примарном дјелу “De administrando imperio,” почеће кроз балканска врата народа пристизати аварске и словенске скупине. Старији српски историчари забацивали су овај спис који и нема карактер историографског дјела, таман онолико колико му је вриједности и пажње даривала наша новија историографија.[15] О нaшем народу у та затамњена времена сачувало се свакојаких свједочења, међу којима се цјеловитошћу и добронамјерношћу, издваја Tactica Лава Филозофа. Он говори о гостопримљивом свијету и описује његове обичаје и вјеровања.[16]
На територији Боке није се уочило знатнијих трагова продора ових придошлица, нити у вријеме њихове експанзије, нити из доба када би придошло словенско становништво већ чврсто стајало у Боки. Грађа о двовалентној аварско-словенској колонизацији одвише је оскудна. Недостају гробља, епиграфски споменички подаци. Но, у Каменоме, на предјелу Влајовина (Витковића њива), стајала је крај остатака цркве Светога Георгија, укључене у најстарију млетачку земљишну књигу новску (провидура Ђероламо Корнера, 1690/93), некропола. Овакве некрополе са изразито грубим гробним конструкцијама лежале су и на Јаковини у Пријевору (Суторина) и у Шћепан гори у Сушћепану. Оне би могле носити старије средњевјековне укопе драчевићких Срба.[17]
У средишту бокешког залива изграђен је током 5. – 6. вијека манастир на Превлаци од чијих је грађевина сачуван дио конака са ходником на јужној страни цркве рановитантијског доба, рушен у освит 7. вијека. Темељна обнова стигла би у 9. вијеку[18].
Вријеме снажног културног и просвјетног подизања приморja које је ипак очитовано и градњом раскошних црквених грађевина (Свети Архиђакон Стефан – Сушћепан, Свети Апостол Тома – Кути), било је и вријеме првих продора словенске писмености. Константин Ћирил и брат му Метод, у доба патријарха Фотија, кренуше велику мисију и обиграше непрегледне земље од Хазара, Моравске и Рима.
Онако како извјештава Константин Порфирогенит, два се народа, Срби и Хрвати, населише на обали Јадрана а гранична линија бијаше Цетина. Један стари далматински историчар који је живио у 17. вијеку, Јоhаnn Lucius, написао је и око 1662. издао историју далматинског и хрватског краљевства. Касније, овај писац издаде и латински писану прошлост Трогира и у њему показа како су Хрвати населили дио Далмације који се простире између Истре и Цетине, а Срби даље, наниже, до Драча.[19] Исто тако, барски надбискуп, Пераштанин Андрија Змајевић, казује у своме Љетопису из 1671. године, како Срби станују јужно од Цетине која дјели Србе од Хрвата.[20] Заиста, Цетина је древни мргин и тачка раздјела два народа и то су посведочили сви хрватски испитивачи старинске историје Далмације. Бока се тако нашла у дубини приморске земље коју се настанили Срби.
Током 9. вијека приморски Срби ће доћи у додир са једном великом и нарастајућом снагом која ће током осам вијекова обгрљавати Јадран – Млетачком републиком.
У 10. вијеку византијски темат Далмација обухваташе и Котор. У Рисну живљаху већином Срби. У томе вијеку поче се успостављати чвршћа спрега српских области за владе великог жупана Часлава (931-960). Послије њега, одвоји се Босна и Приморје, а Дукља бијаше најјужнија српска област. Њеним главним градом бијаше Скадар а српске столујуће владаре Византијци називаху “кнезовима Далматинаца.” Тако их назива и Ана Комнина.[21]
Бока је запамтила једно тешко пустошење за бугарског владара Самуила. Он је опустошио Котор и Рисан. У освит 11. вијека, тако казује Барски родослов, Самуило одведе дукљанског кнеза Владимира у Преспу, а кћер му Косара ослободи кнеза и дође с њим у Дукљу. Самуило му поврати драчку земљу и Котор. Када је Самуилов синовац погубио Владимира на вратима преспанске цркве, 1015. године, диже се требињски жупан Драгомир да поврати српско земљиште. У часу када се жупан приближио Котору, његова се властела привидно подложи а у првоме згодном часу вребаше прилику да погуби Драгомира. Тако се, према предању, и догоди на Отоку Светога Гаврила у Кртолима.
Драчевица је у то вријеме стајала под управом требињског жупана, сина Драгомировог, Стефана Војислава. За његове владавине, избила је побуна у Дукљи и Требињу против Грка. Стефан је ратовао са Византијом и Срби су под Баром задобили једну сјајну побједу 1043. године.[22]
Војислављев син Михаило (1051-1081) изнова је својој држави придружио Рашку. Он се прозва краљем 1077. године, а његов насљедник краљ Бодин припоји и Босну, па се, као у вријеме великог жупана Часлава све српске земље нађоше на окупу. Овдје ћемо још поменути Градихну који уздржа мир у земљи, а њега наслиједи Радослав који под окриљем Византије управљаше српским Поморјем. Он је сједио у Котору и по томе је 1159. године примио титулу “Kнез которски” (Conte di Cattaro).[23]
У Драчевици, у то вријеме, стајале су мање, али раскошне израде цркве. У 10. или 11. вијек може се смјестити црква Светога Архиђакона Стефана у селу Сушћепан, на једној главици са које се погледу простире новски залив. Са старога звоника цркве скинуте су, и у цркву премјештене, парапетне плоче са старог олтара са представом грифона, које су са њима сличним, раширеним по Далмацији у вријеме успона дукљанске државе, свједочиле о високим дометима бокешке културе овога периода. Старе црквене грађевине леже и у Кутима и такође носе остатке својих раскошних обличја.
Још док је Радослав управљао земљом, а бијаше то до 1170., диже се у Рашкој велики жупан Деса, а за њим Првослав (1168-1169), син Завидин, а брат Мирославу, Страцимиру и Стефану Немањи. За нас су веома занимљиви, и за нашу народну историју потицајни подаци које о Немањићима пружа дубровачки калуђер, Мауро Орбини у “Краљевству Словена.” Он казује како је цар Манојло Комнин поставио Десу за великога жупана у Рашкој земљи, и то прецизно, 1163. године. Овај учени писац вјерује да је Деса владао у Хуму до Котора и у Горњој Зети. Даље се каже да је овај владар сахрањен у манастиру Светога Петра. Говорило се, такође, и о повељама кнеза Десе којим је, наводно, даривао Мљет манастиру Свете Марије на Монте Гаргану, средишту учених Венедиктинаца (1151). Иако су овдје у питању кривотворине, како је преовладавајуће мишљење, ипак оне говоре за његово присуство у Захумљу, и за нас овакава обавјештења носе важност и у погледу доцнијег везивања и наслањања на венедиктинску традицију у приморју владара из ове куће. Немањићка прегнућа у њиховом државно-црквеном концентрату који је створио Свети Отац Сава, неће рушити и затирати затечене тачке Венедиктинаца већ ће на њима створити своју органску надградњу. Ипак, раздвајање заснивано на археолошким резултатима је сасвим неопходно због олаког инсталисања венедиктинског реда увијек и свугдје, и тамо гдје не стоје трагови овога реда. У последње вријеме, открива се античка утемељеност цркве Светога Павла у Петропавловском манастиру у Пољу код Требиња, а ово је средиште могло обухватати Драчевицу.
Предио Боке лежи тада у саставу Травуније. Византијски хроничар Георгије Кедрин указује да су Византијци приморске владаре помињали са титулом “Кнез Срба” или “Првак Срба” (Ho ton Serbon arhon). Jосип Ђелчић тврди да су Котор и Пераст градили засебне општине са сопственом владом, засебним статутом и апсолутном аутономијом, док је крај гдје сада Херцег Нови стоји био на ивици малих брдских држава.
Тек, дакле, послије вишеструког успостављања великих српских држава дођоше још знатнија прегнућа светородне династије Немањића. Ђ. Стратимировић је забиљежио предање о њиховом поријеклу из Луке код Требиња. Као родоначелник владарске лозе помиње се кнез Деса који би владао Хумом, Травунијом и Дукљом у првој половини 12. вијека. Фалсификати мљетских повеља у настојању да прикажу права на посезање за широким просторима у залеђу, обилато се служе његовим именом.
Kнез Мирослав долазио је у сукобе са спљетском надбискупијом, а 1180 – 1181. одбио је да прими папиног легата. Ка херцеговини и Боки папаски утицај настојао се у то вријеме ширити само путем маџарског оружја. Но, свакако св. Сава на стону заснова епископију за коју врерујем да је обично обухватала и Нови и знатне дјелове Боке кроз дуге периоде историје. Повеља Уроша I коју је издао хумској епископији у Стону, Богородичној цркви, говори о томе довољно а већ тим поводом јављала су се мишљења о присуству утицајних патарена у приморју.
Крупан раст српска држава доживљава у вријеме Уроша I, најмлађег сина Стефана Првовјенчаног који је носио титулу краља српске и поморске земље (1243-1276). Њега свргну син му Драгутин у савезу са маџарским краљем Ладиславом. Драгутин је поморске земље уступио мајци Јелени са великом славом и она је овим крајевима управљала од 1276. до 1309. Данило Други помиње потпору коју је пружила црквама у Србији. Краљица је помагала и фрањевачки ред у Боки, а 1288. оградише се њихови самостани у Улцињу и Скадру. И када је Драгутин уступио престо млађем брату Мирославу, краљица Јелена је остала да управља приморјем. Српско Поморје наслиједи унук Јеленин и Драгутинов старији син Стефан који је управљао само пет година (1309-1314). Када се упокојио Милутин, Стефан је устоличен за краља Србије (1322-1331), а његов син Душан проглашен је за очевог савладаоца.
Ако је нешто од стамбених кућа древних времена сачувано у опсегу Драчевице, тада су то куће у планинском предјелу Крушевица. Древне куће у западној подгорини масива Орјена грађене од изузетно крупног тесаника. Каткада, два до четири реда чине читав зид. Пољице (У Клисуре), Вучји до. Југозападна подгорина масива.
Завјетне цркве на гори, каткад уз гробне гомиле.
Некрополе стећака у опсегу Херцег – Новог. Класични биљези средњег вијека. Никољ до – данас Малта у Суторини. Лобер, Суторина.
Стара апсида цркве Полагање Ризе Пресвете Богородице у Бијелској Вали носи натпис на грчком језику у средњој ниши испод Христоса – агнеца: Честити Хришћанин Данило Епископ. Хумски владика Данило изабран је за епископа 1318. године, мада се овдје може радити и о којем другом владици. Црква у Вали имала је у 14. вијеку значај епископске катедралне цркве.
Нови град у Драчевици само се упиње да заживи и отпочне свој историјски живот на мору, да прекорачи море, јер само се дужином оваквог искорака мјери успјешност његова делања. Све до великог вијека Срба, 18., неће се Нови град везати за обалу чврстим везама извозног “eмпориона”, него ће таворити ометан од најближих сусједа, устрашених за своје монополске положаје. На средокраћи доброг пута уз обалу, он ће се, задуго, само укључивати у туђу знатнију и организовану трговину, како легализованом размјеном добара, и разашиљањем богатства свога широког херцеговачког полеђа, али и одважним задирањем у предмете монопола трговачких средишта свога сусједства кријумчарењем соли, на примјер, те скидањем понеког товара са дубровачких каравана који путоваху далеко, ка Србији и Босни.
У Драчевици, још за немањићке државе, стајаше неколико властелинских родова. Темељна обавјештења доноси Михаило Динић. У вријеме када је Дубровник настојао на проширњу својих посједа у овоме дијелу Боке, помињани су драчевићки, захумски властелини (1333.: Stanislauus Milgostich de Dracevica homo de Pulico). Пуљкови синови бијаху Грубач и Никола. Сасвим је могуће да је овај Пуљко стајао у драчевићком селу Камено. Ако дозволимо да је могао достићи дубљу старост, могао би се овај посједник помињати и 1372. године. У которским нотарским књигама, ово село се помиње 1335. године, у вези давања стоке которских грађана на чување у Каменоме. Такође, Мокрине у сљедећој години. Извјесни Грбач био је жупан Конавала седамдесетих година 14. вијека, постављен од краља Твртка.
У Драчевици, посједе су држали захумски Паштројевићи. Познат је Николица из дубровачког залеђа којега је Душан Силни упућивао у Дубровник по поклад код Мароја Гучетића 1335. Са почетка 15. вијека истакнути члан овога рода бијаше Алекса који је имао своје људе у Сушћепану. Овај Алекса долазио је у Дубровник августа 1421. као посланик босанског краља. М. Динић вјерује да су Паштровићи (Паштројевићи) били домаћи у Драчевици у Светоме Стефану под влашћу Сандаља Хранића. Кнез Алекса је био значајан човјек и посједовао је извршну моћ у крупним питањима односа Сандаља и Дубровника
Такође, још са почетка 14. вијека, бијаше жупан у Драчевици Стефан.
Из доба старога Херцега зна се за војводу Гојка Сладановића, кнеза Вука, затим Радича и Николу Тутормића, кнеза Владоја и Радича Поповића, Радича Вукчића и Ђалка Дабиживовића из Мокрина. У Драчевици су властелини били и Медошевићи. Од ове лозе био је жупан Радивој.
Концем 14. вијека овдје су живјели и Познановићи који су се истакли као спретни трговци. У 1397. години кнез Павле Раденовић дао је Дубровнику слободу трговања сољу у својим областима и тада је међу свједоцима из Приморја био Вукосав Познановић. Био је у пријатељским односима са Дубровником. Његови људи узимали су на почетку 15. вијека у Дубровчана стоку на припашу.
Вјероватно је да су у Драчевици, на предјелу Мојдежа стајали и јужнохерцеговачки Миокусовићи, јер један одломак Мојдежа носи име по овоме загранку Љубибратића – Куделиновића. Милкус, брат Радоње, Мрђе и Јунка засновао је посебну лозу Куделиновића који се по њему прозваше Милкусовући. Милкус се помиње 1391. Ново покољење Милкусовића бијаху Вукосав Прибиловић и Богета, те Вукац Ђурђевић. Богета и Вукосав били су господари села Бијеле у 15. вијеку.
Међу драчевићком властелом помињу се и Вијековићи и баш по томе роду именује се село Камено у турскоме дефтеру из 1540.
У 15. вијеку, овдје су стајали и Поповићи који се по старини вежу уз Мојдеж и Ратишевину.
Уз село Светога Николе (Пријевор – Малта) вежу се Војтановићи (1419).
Читави опсег Драчевице обиљежили су стећци, али двије најпотпуније сачуване некрополе леже у Суторини, гдје готово да нема села без стећака. Црква Св. Јована и сакрални прстен око Оштре, Св. Ђорђа у Ченићу, Св. Илије у Жвињама.
У доба млетачко-ђеновешког рата Прејасна Република ће искорачити ка динарској страни Јадрана, све у настојању да прегази и опкорачи Адрију која је одувијек била тијесна поморској републици у њеноме непознавању физичких граница што је доносила њена главна дјелатност: пловидба. Пизанијева млетачка флота стигла је 1378. у узани Которски залив и започела невиђено пустошење града. Ово бијаше час тешког угрожавања слободе малога града који је уживао високе привилегије српских краљева који су дефинисали и растеретили његов дистрикт. Да ли су мошти из столне цркве овом приликом спашаване и ношене на Твртково подручје, можда негдје у просторном опсегу бокешког залива, не може се сигурно рећи. У планинском селу Мокрине, у његовом одломку Црљено брдо, и данас се чува предање о моштима Св. Трифона које су чуване у завјетној цркви Св. Пророка Илије. Овај се одломак, као село, помиње у дубровачким листинама 14. вијека. Узнемирени Которани позваше Твртка I у помоћ. Но, прије него је овај кренуо какву озбиљнију акцију, млетачка флота је поражена 7. маја 1379. године код Поле. Твртку је из више разлога измакао протекторат на Котором, но у то доба он започе промишљати могућности отварања једне слободне луке на Јадрану.
У јесен 1381., он ће почети да гради једно насеље у жупи Драчевици. Гдје је у јесен 1381. боравио Твртко, гдје је, у којем насељу међу свим драчевићким насељима боравио босански краљ, не можемо рећи. Да ли је Твртко зачео свој град негдје у Суторини, како би могла сугерисати нека дубровачка документа, или мало даље од обале, око насеља Св. Стефана, Сушћепана, не знамо. Сигурна убикација Твртковог града, уколико је то био сасвим нови град, није још увијек могућа. Константин Јирeчек обавјештава о Драчевици: “Драчевица, звала се област око Новог до у 15. в. Тамошњи жупани спомињу се често у дубровачким архивалијама. Један дио ове жупе зове се, и звао се у средњем вијеку Суторина или Субторина. Град Нови на морској обали (castrum Nouum Sutorine), Нови (град) у Драчевице основао је тек Стефан Твртко, краљ босански, у 1382. години. Пријашњи град жупе стајао је можда код данашњег села Драчевице…”
У документима која је цитирао М. Динић, препознајемо име села Пресјека које фигурира као важни одломак Кута Дужни смо сада указати и како се пуно касније оперише са појмом Новога града. У једноме документу из 1589. Турци су приликом једне расправе позвали свједоке “из града Старога Новог и из града Новог” У овоме селу лежи црква Св. Апостола Томе у којој је ископан дио олтарске преграде из средњега вијека, раскошне израде, која, међу предроманичком црквеном декоративном пластиком нема премца у читавоме опсегу јужног Јадрана. Село Пресјека у млетачка времена помињано је као “Богљеновићи“.
Из свега изнијетог може се установити да су у Драчевици могла у доба Стефана Твртка I стајати два градска насеља, једно које је Твртко наслиједио, највјероватније у Суторини. Са његовим насљедницима, почеће израстање Новога града који је, можда, и сам краљ зачео на мјесту данашњег Новога и око којега ће се отимати Ајаз-паша у зиму 1481. године. У Босни, догађаји теку својим вазда непредвидљивим током. Мало послије упокојења угарскога краља Лајоша Великог, 2. децембра 1382., издаде краљ Твртко једну повељу у мостарском Бишћу о оснивању новога града. Он у повељи зазива Св. Стефана, Архиђакона, а наслања се на своје “свете родитеље” српску господу. Твртко је овај град назвао именом Св. Стефана. Свакако, град Дубровник оштро се и великом упорношћу супротстављао оснивању новог града у Боки Которској. Ваља се подсјетити ваздашње жеље Дубровника да својој територији прикључи Драчевицу, но то се могло помишљати тек када је град Светога Влаха ушао у Конавле. Такође, мора се поменути да све до коначне продаје Конавала Дубровнику, на прелому 15. вијека, овај крај лежи у дубокој сјени драчевићке властеле која је држала читаву област Требиња и Драчевице. Грубача из рода Волкашевића краљ је именовао за свога прокуратора кад је из Драчевице, Конавала и Требиња протјерао Балшиће. Дакле, Конавли и Драчевица потпадају под једну административну територију у доба оснивања новога града. Забиљежено је случајева сељења знаменитијих родова на ову и ону страну. М. Динић помиње властелинске фамилије Дабижића и Медошевића из прве половице 15. вијека у Драчевици. У часу када Сандаљ Хранић продаје свој дио Конавала Дубровнику, Медошевићи прелазе из Конавала у Драчевицу. Б. Храбак се у својему раду о Новоме у доба босанско-херцеговачке управе ослања на казивање Константина Јиречека који ипак фиксира неко хипотетичко средиште у ближем суторинском полеђу као неки условни урбани агломерат, па говори и о његовом статусу у вријеме оснивања новога града.
Први истакнути члан фамилије Хранића-Косача бијаше Твртков војвода Влатко Вуковић који се истакао у сукобу са Турцима крај Билеће. Нема сумње да је он градио темељ за будући успон његове фамилије која ће, ето, досегнути највишу власт у Босни, но која никада неће, са свом уградњом у државност босанску својих чланова окупљених у непрекидно династичко управљање овом српском земљом, изнаћи начина за онако крупне државничке замахе какво је остварио Твртко I Котроманић. Сигурно се зна да су области Влаткове биле негдје близу Дубровника и да су баш те области чиниле језгру око које ће се сабирати земље каснијег Херцега од Св. Саве. Нема разлога да не вјерујемо да је баштину његову чинила и Драчевица. Влатка је наслиједио синовац му Сандаљ Хранић (1392-1435). Он је члан династије Косача који ће успјети у проширењу граница своје земље.
У размирицама и отимањима српских великаша, Нови је постао високим предметом занимања, нарочито током 1435. године. За Нови, бијаше то важна година. У вријеме Стефановог учвршћивања, овај се владар сударио са Радославом Павловићем, сином значајног кнеза Павла. У Драчевици је било присталица и једног и другог. Концем марта из Драчевице су обавјештавали Дубровчане о опасности која пријети Конавлима. Радослав је вршио утицај у новскоме крају не би ли се докопао овога предјела. То све путем Требињаца и Влаха Риђана у смјеру уједињења њиховог са присталицама из Новога[24]. Напоредо са Радославом делала је и которска властела. Но, Стефан је нашао савезника у Дубровнику. Наравно, са указивањем главне опасности, препознаване у Венецији, Дубровчани су чинили све да помогну одбијању опасног сусједа. Сачувана су писма новскога кастелана Дубровнику. Он је описао положај града, а у овој преписци посредовао је конавоски кнез. И Стефан се путем истога канала јављао кастелану Новога. Ово је писмо Дубровник опрезно задржавао чекајући да се развиде прилике у граду. Стефанове присталице у Новоме бијаху Вукац Гојтановић и Пеларг Богуновић.
Са своје стране, Котор је гледао да се домогне Новога. Кнез, Лоренцо Витури писао је у Венецију како новски кастелан жели да град преда Венецији. Говорио је о наклоности житеља венецијанској влади и которској општини. Но, Сенат је превасходно гледао да Нови не доспије у руке Дубровнику. Одлучено је да кнез преда новском кастелану хиљаду дуката. Све је било безуспјешно. Град је припао Стефану.
Желећи да се осамостали и своје предјеле раздвоји од Босне, Стефан се у јесен 1448. прогласио Херцегом Светога Саве (dux Sancti Sabbae). Бијаше то оквиром Захумља или Херцеговине. У томе снажењу и осамостаљивању, он се окренуо Новоме у којему је изнова успоставио сланице.
У његово вријеме, доста је вјероватно, обновљена је савинска светоуспенска црква, како би казивале фреске готскога стила које Војислав Ђурић приписује которском сликару Ловру Добричевићу.
Стефан продужава тренд проширивања и увећавања босанских посједа. Драчевица, сада са Рисном, улазила је у његову државу. Тако је читава обала од Рисна до Омиша припала овом Косачи. Наравно, без дубровачке обале. Овај је босански владар узео 1448. титулу “Херцег”, па ће се земље којима је управљао прозвати Херцеговином. Нови замах у градњи Новога града везује се баш уз име овога Косаче.
У средини вијека Стефан се суочио са великим тешкоћама које је изазивао Дубровник. Република је још 1419., од Сандаља купила дио Конавала од Витаљине до Сокола. Други дио, коначно је откупљен од Радослава Павловића 1427[25]. Но, 1451. дошло је до рата између Стефана и Дубровника. И тада је Стефан тврдио да Конавли нису продани него заложени[26]. Султан се заложио за одржавање старих граница и да се Дубровнику плати дио ратне штете. Мир је склопљен без резултата, 10. априла 1454. Уговор о миру потписао је дубровачки кнез са властелом и послао га Стефану у Нови. Проглашење мира је и обављено у Новоме на свечани начин. Бијаху ту оба Стефанова сина и виђенија властела. Стефан се заклео на крст и Јеванђеље да неће прекршити мир, изузев ако би то била султанова воља. Заклели су се сви присутни, а затим писар Радивој Добришевић начини повељу по Стефановим упутама која је онда овјерена печатом[27].
Познато је да је Стефанов син Владислав 1462. побјегао Турцима, али је Стефан успио у санирању посљедица пруживши сину дио својих земаља. Мир са Турцима склопио је 1464. Остао је господарем Новога и Турцима плаћао високи порез. Мало раније, угарски краљ Матија Корвин преговарао је са Стефаном не би ли му препустио Нови, а да би Угарска њему препустила неке хрватске предјеле. Корвин је слао и угарске одреде које је захумски владар одбио.
Он ће у вањској политици потражити потпоре у Отоманској империји, све до часа када почетком шесте деценије 15. вијека Турци почну веома озбиљно улазити у Херцеговину. Одлучујући корак они ће начинити у љето 1465. када акцијама руководи босански санџак Иса-бег. За нашу радњу важно је да се тада биљеже велики покрети становништва Босне и Херцеговине ка приморју. Сво новско полеђе Херцеговине, укључујући Попово и Зупце, пашће за живота Херцегова у турске руке. Одмах послије Иса-бегове акције у септембру 1465., стиже вијест да је и сам град Нови угрожен. Венеција у страху да Нови не падне у руке Турцима, али и усљед бојазни од угарског краља, поможе Новоме једном галијом. Овом приликом Херцег је сачувао Нови. Упокојио се у Новоме 22. маја 1466. Гдје је сахрањен, у часу када је његова држава већ увелике стијешњена – не зна се. Градио је цркве. Вјеровало се у Боки да је саградио и једну велику цркву на Горњем градском тргу у Староме граду[28]. Ваља, свакако, водити рачуна о живопису Мале савинске цркве са фрескама готскога стила, који је приписан дубровачком сликару Ловру Добричевићу, а који је радио у средини 15. вијека. Проф. Ђурић је вјеровао да би ктитор Мале Светоуспенске цркве могао бити управо Херцег Стефан Вукчић.[29]
Када је Мехмед II Освајач ријешио да докрајчи Албанију и тврди Скадар који бијаше мјесто за распростирање млетачког утицаја у Зети, он се ријеши на одлучни корак 1479. Послије Скадра дошао је ред на Жабљак и Иван Црнојевић се склони у Италију. Послије упокојења старога Херцега, који је био у оштрој завади са најстаријим сином Владиславом, мало по мало, подићи ће се, као стварни му насљедник, средњи син Влатко. Владислав је тражио потпоре од Млетака и република га је 1466. именовала као “capitaneus genealis”, њених цјелокупних снага на динарској страни Јадрана. Такође, немирног Владислава помоћи ће напуљски краљ Феранте. Он је у јулу упутио своје емисаре, међу којима Дубровчанина Бенка Котруљевића, који ће, када стиже у Херцеговину, агитовати у име краља како султан жели да се ороди са краљем напуљским, те да је спреман дати му у мираз Босну. У међувремену, напуљски краљ затражио је од херцегових синова њихову резиденцију град Нови[30]. Нови му бијаше тако важан да је, наводно, за њега био спреман дати четири своја града.
И Венеција дознаје, преко својих регионалних власти, али и удовице старог Херцега која сједаше у Новоме, о намјерама краља Феранта, па ће неодложно из албанских вода пребацити своје три галије да се нађу под Новим “ради сигурности и очувања Новог и других поменутих мјеста”. И забринути кнез Котора упутиће гласника са вјеровним писмима и сугестијом насљедницима Херцеговим да чувају “сопствена мјеста и очевину”.[31]
Владислав, којега је подржавао напуљски краљ, држао је и за живота очева доста респективну територију, укључујући дубровачко залеђе. Но, његове баштине никада нису обухватиле Нови и Драчевицу. Сматра се да Влатко којега подупираше Венеција, у то доба није ни боравио у Новом, већ негдје у западној Херцеговини. Када је наговјестио премјештај, вицекнез и Мало вијеће дубровачко добили су инструкције да упуте једнога властелина да га причека код Пељешца. Иначе, још увијек, Дубровник Влатка неће титулисати као “херцега”. У вријеме Влатковог одсуства, у Новоме је сједао гост Радин Бутковић, особа од нарочитог повјерења старога Херцега. Овај српски свештеник пресуђивао је у грађанским споровима, како се види, сасвим сигурно, у јулу 1466. Како је нови Херцег Влатко ступио на власт, нове немире у његовој земљи изазваће поново Угари. Сам Херцег, суочиће се са озбиљним тешкоћама око подизања депозита његова оца који се чувао у Дубровнику. Угарска је у својем потраживању из Херцегове заоставштине забранила да се било шта исплаћује. Овај акт о секвестру, којима започињу озбиљне тешкоће новога Херцега око депозита, изазваће код њега формирање одређеног генералног вањско-политичког курса и несумњиво оставити снажан печат. Овај насљедник старога Херцега, је још за очева живота ратовао са Турцима у Херцеговини, највише средњој и источној. У марту 1468. отпочеће озбиљни сукоби, а почетком маја, турски војвода Ахмет биће спроведен у новски затвор. У општем ратном метежу у залеђу, биљеже се ускакања Новљана у Конавле и Жупу те ситније отимачине.
Град Нови је у то вријеме, а посигурно се зна 1467. године, ангажовао јавнога биљежника – Јована из Напуља. Дознало се о томе благодарећи труду Ђира Трухелке који је у Дубровнику пронашао документ из октобра 1493. У питању је парница поводом захтијева Ђурђа Брајановића, синовца помињанога госта Радина Бутковића који је тражио да му се исплати дио легата из стричеве опоруке. Епитроп Радиновог тестамента је већ умро па је Ђурађ трађио да се именује његов син Налко. Ова је, међутим, пружио доказе да је његов отац исплатио Радиновим насљедницима све, у потпуности, одређено опоруком. Каже се да судије видјеше “ошче видјеше књигу иномичку писану од руке Јо(в)ана од Напуље вјернога иномика новскога у љета Христовјех писана 1467 индициона 15 а на 25 дни жуна мјесеца“. Нови је заиста ангажовао класичног нотара спреманог у Италији који је вршио дужност новскога канцелара[32]. Ђ. Бубало у објашњавању поријекла овог нотара Јована истиче прихватање врховне власти напуљског краља Алфонса од Старога Херцега још 1443. године. Могуће је да је у вријеме мисије Алфонсовог сина Феранта у средини љета 1466. који се са Влатком срео у Сплиту, дошло до додира са Јованом. Овај нотар јавља се са првом исправом тек мало раније[33].
У оквиру политике зближавања са Херцегом, пред нарастајућом турском опасношћу, Дубровник 1472. доноси одлуку о помоћи Херцегу код изградње једне цркве у Херцег Новом. У мају су одређени официјали за градњу цркве у Новоме коју је Република Св. Влаха подизала сопственим новцем. Стјепан Градић, Никола Рањина и Паладин Гундулић. Када је августа 1472. Херцег тражио доградњу цркве, Дубровник је изашао у сусрет са 1500 перпера. У марту 1474. начињена је у Конавлима кречана, а Michaglius Гојковић се обавезао да ће за цркву која се подиже “sub Noui” испећи креч и допремити га у Нови. Планирано је да се угради десет миљара камена са по двадесет угловњака на сваки миљар. Клесари су познати: Радић Остојић, Радивој Богосалић, Никола Марковић, Ђурађ Вукојевић. Они су начинили уговор “да ће за цркву – de la chiesa de Sancta Stephano sotto Noui”, обавити посао квалитетно као на Св. Себастијану у Дубровнику.
Црква Св. Стефана чијом посветом херцег Влатко потенцира двије ствари, најприје вјерност немањићкој традицији одабирањем немањићког заштитника, и друго, продужавање великог новског насљеђа које је уско и специфично везано уз предио Драчевице који можемо са свом сигурношћу гледати као мјесто убикације старог урбаног језгра новскога: Суторину. Црква Св. Стефана коју Херцег Влатко подиже “под Новим” највјероватније је лежала између данашње парохијалне католичке цркве Св. Јеронима и бившег капуцинског самостана Св. Франа, подигнутих концем 17. вијека. Овдје ћемо се само кратко задржати да истакнемо двије чињенице: темељи цркве, и то доста велике цркве леже тик уз зграду парохијалне католичке цркве Св. Јеронима коју у Новоме подиже Ђероламо Корнер послије освојења Новога, и друго, ова је црква грађена на остацима једног сакралног ансамбла грађевина које припадаху српској цркви Св. Стефана. У овој књизи ми ћемо пружити потпун доказ да је на овоме мјесту лежало велико и одлично очувано гробље ове цркве све до половице 18. вијека. Венеција је током друге половине 18. вијека настојала на уклањању гробаља из ужих градских језгара у Боки, какав је случај и са которском црквом Св. Луке.
У јануару 1479. Влатко ће изгубити потпору у Венецији која склапа мир са Отоманском државом. У то доба Турци стварају веома амбициозне планове за прекорачење Отранта и овладавање Апенинским полуострвом. Папа Сиксто IV склањао је новац из Богородичне цркве у Лорету, а краљ Феранте и Л. Медичи, господар Фиренце се измирише. У Италији завлада велика узнемиреност. Ипак, 3. маја 1481. изненада премину Султан Мехмед Други и у септембру напуљски краљ збаци Турке са Отранта у часу када су они већ начинили први корак на Апенинском полуострву.
Већ половином новембра Ајаз-паша је путовао ка Новоме са задатком да узме главни град Херцеговине. Одбрану Новога помогао је краљ Феранте са двије галије. Одбрана се темељила на двије тачке: Доњој тврђави за коју се вјерује да је лежала на мјесту данашње Форте Маре и Горњој тврђави која би могла бити на мјесту Канли-куле. Ајаз-паша је тражио помоћ од Дубровника у очекивању да ће помоћ Новоме стизати морем, но Дубровчани нису изашли у сусрет.
О отпору Новога дознаје се из писама дубровачког властелина Бара Лукаревића упућиваних на двор војводе од Фераре. Кампања око Новога довршена је концем јануара 1482. Херцег Влатко примио је у својој резиденцији, вјероватно негдје у Доњој тврђави, побједничког Ајаз-пашу.
На измаку 15. вијека Турска је повела рат против Венеције, а онда се разбуктао сукоб једне велике хришћанске лиге са Османлијама. Када су Французи продрли у Италију дошло је до градње савеза Шпаније, Млечана, папе и Милана, као и цара Максимилијана. И поред побједе лиге, Француска се тешко одрицала претензија према Италији, а Турска се умјешала у сукоб и ударила на млетачке посједе у Мореји. Када је освјежена млетачка флота почела наносили поразе Турцима током 1501. и 1502. године, турски гранични заповједници започели су са пустошењима млетачких баштина дуж обале Јадрана. Веома оштри судари забиљежени су у околини Новога, али и у дубини залива око Котора. Овакаве пријетње у ваздашњем настојању Венеције да растерети кретање кроз Боку, обиљежиће читави период османске власти у Горњој Боки. Венеција је увијек наступала као реметилачки фактор и око новских солана, и других солана у Боки, водиће се оштри спорови концем 15. вијека. Наиме, према уговору из 1485., Дубровник је носио искључиво право снабдијевања сољу турских тргова у Новоме, Рисну и Клеку, а то је погађало млетачке интересе. Због тога су они изграђивали Котор као снажно упориште не би ли преко њега освојили балканско тржиште[34]. У остварењу ових намјера Венеција је настојала да преузме солане у Боки, па је, поред осталог, кренула и питање новских солана у Суторини што је озбиљно угрожавало Дубровник. Ови су покушаји остали без успјеха и ова су се питања лагано пасивизовала.
Око Новога у то вријеме није било мира. У једноме од окршаја, млетачке галије су топовима нанијели озбиљне губитке Турцима па су оштетили и солане у Суторини. Новски кадија је интервенисао на Порти тужећи Дубровчане како се не придржавају реда него продају своју со, како су хтијели да лише живота емина Мустафу када је пошао да запечати сокнице сланичкем те како су Дубровчани главни непријатељи Сулатанови и кривци за неуспјехе у рату. Дубровник је 12. новембра 1499. оштро опоменут[35]. Ово доба донилео је слику непрекидног сукобљавања Новога са Дубровником јер је Турска Новоме намјенила улогу живог привредног средишта које би снабдјевало сољу околне санџаке а извозити и сабирати намирнице и материјале неопходне Порти. Оваква улога је јако штетила Дубровнику. Кад је рат већ увелике трајао, трговци су почели заобилазити Нови јер се око њега водио низ сукоба и околина му је добарно опустошена. У преговирила вођеним у љето 1499. око продаје соли у Новоме, нису могли бити постигнути помаци и ово ће питање бити извором станих несугласица и сметњом привредном развоју краја. Спорови се ријешени одлучном интервенцијом Порте према Новљанима, а херцеговачком снаџак бегу Ахмед бегу Евреносовићу наређено је да спријечи Новљане и друге да робе и продају дубровачке поданике и оштећује дубровачке земље[36].
И Нови и Дубровник ушли су у поље мирнијег раста од склапања мира 1503. године, мада је и тај период оптерећен инцидентима које су изазивали појединци. Концем јануара 1503. године, стигла је једна озбиљнија акција за подизање и ојачавање турских утврђења у Боки, па је овдје дошао санџак бег Босне Ккендер паша и Мехмед бег Обреновић са већим јединицама. Према једноме извјештају которског провидура подизано је утврђење на Веригама. Влада је, такође, Новоме слала велике количине цигле и цријепа за обнову града.
Нова велика утврђивања започета су 1508. године када се херцеговачки санџак бег Мехмед бег Исабеговић вратио са малоазијског ратишта. Он се одмах упутио у Нови гдје је у прољеће започета обимна изградња утврђења. Порта је у град послала неколицину санџак бегова. Јака улога у овој градњи припала је Дубровнику. Тамо је одлазио Портин посланик Касум бег. Током марта 1509. у Нови је Дубровник упутио три брода да пребацују грађу из Неретве. Дубровник је придавао знатну важност овоме послу јер је именовао посебну комисију да надгледа набавку и пребацивање материјала. Овај посао текао је са прекидима да би био обновљен у прољеће 1511. године.
Сигурне вијести о требињском манастиру леже у једном савинском октоиху у којему је исписан запис Марка Требињца 31. марта 1509. године који помиње митрополита Висариона и архиепископа Јована[37]. Не налазим ни један разлог да се новска територија са бројним црквама не веже уз јурисдикцијско подручје требињског митрополита. Овдје су Турци затекли цркве, а могуће, барем једну, у опсегу старог града[38].
У почетку османлијске власти у Горњој Боки Нови се није одликовао знатнијом трговином. Град се дуго ослањао на снабдијевање преко Дубровника и његове флоте. Дешавало се да и Млечани довозе жито под Нови. Концем 15. вијека Дубровачка република је дозвољавала да се у Нови шаље зрнаста храна и снижавала је цијену житарицама за овај град[39]. У првим годинама 16. вијека храна је добављана из мјеста на западној обали Грчке, а након 1504. године, усмјераваће се на албанску обалу. На почетку 1512., Пераштани су спалили новско пристаниште[40].
Перашка флота је у то вријеме располагала са шездесет бродова од 100 до 800 стара носивости. Тада су Пераштани почели снажније допремање у Нови у оквиру дојељених им привилегија, а по дозволама које је издавао которски провидур. Читав залив зависио је од Новога. Никаква допрема у Котор није била могућа у тренуцима када су новски Турци запречавали пролаз. То се догодило 1523. године јер је у Новоме концентрисано много градитеља, радника и војника. У Котору се готово умирало од глади.
У љето 1518. херцеговачки санџакбег Касум паша започео је нове градње у Новоме, опет уз помоћ Дубровника. Влада Дубровника послала је у Нови осам мајстора зидара и шест тесара, али и нешто материјала. Њени су бродови и овога пута преносили дрвену грађу са Неретве. Ова је кампања трајала са прекидима све до конца 1519. године.
У једноме документу уз турског раздобља, 1519. године, помиње се манастир Савина, црква Св. Госпође и црква Св. Петке[41]. Посве је сигурно да је овдје у питању црква на Савини у предјелу Новог села која је, према предању, послије шпанске епизоде, припала Гонзагама, дуго носећи двојну посвету, а касније Св. Ана.
Најранији податак о цркви посвећеној пресветој Богородици у граду Новом доноси Олга Зиројевић наводећи цркву Свете Госпође која 1519. плаћа порез, и свакако, овакав податак донио би одмах помисао на манастирску цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице, када ова црква не би била раздвојена управо од манастира Савина. Осим тога, вијести које доноси О. Зиројевић казују о претварању цркве у џамију 1585. године[42]. Уколико узмемо ове податке као поуздане, они би били сасвим довољни за раздвајање двају цркава, манастирске, и ове у Новоме.
Присуство српских свештеника у нахији Драчевици у половини 16. вијека свједочи дефтер нахије из 1540. године[43]. Такође, 1565. године, издат је ферман православном митрополиту којим се забрањује да узима дажбине од католика Новског кадилука[44].
У Суторини је 1540. у селу Шћепошевићи, поменут поп Јован[45].
Чини се да би укупне прилике у Османској империји могле допустити постојање хришћанске цркве у Новоме. Овај најранији помен цркве пада у доба султана Селима I, освајача који је помјерао границе на истоку. Уколико значајно сузимо оквире збивања, у то доба је султан изашао из успјешне експедиције против двије здружене земље, Персијe и Египтa[46]. Годину прије помена цркве, султан стоји стабилно у престоници. У години помена цркве он гради огромну флоту[47]. Можда би било теже очекивати да ће побједничка турска флота Хајрудина Барбаросе, односно нова турска управа, дозволити да у граду опстане српска црква, али када се погледа дефтер нахије из 1540. тада је уочљива упадљива доминација хришћанског живља, а у склопу са полеђинским предјелом, сасвим изразита превага[48]. Kако је црква прошла у удару с копна почетком 1538[49]. сасвим је неизвјесно. Уколико би податак о претварању новске цркве у џамију био тачан, тада би тај догађај пао у вријеме слабљења средишње власти и веома анархичнога стања у овим крајевима, те веома оптерећујућим сударима са ускоцима. Опасност од удара какве хришћанске флоте била је присутна. Осим тога, црква би била претворена у џамију мало прије отварања Ејнеханове кризе и разматрања оставштине Херцеговића?[50] Коначно, конац вијека бијаше обиљежен великим ослободилачким покретом за партијарха Јована (Кантула) а Нови и његова околица имали су у тим збивањима јасну улогу[51]. Исто тако, и требињски манастир Тврдош као сједиште епископије, а није могуће замислити да је Црква у Новоме у то доба могла доћи у друге оквире. Наиме, владика Висарион је априла 1596. у Тврдошу потписао један акт којим се херцеговачки главари исказују оданим Аустрији прилазећи западним хришћанским собрањима под протекторатом римског бискупа[52]. Посредно, о животу градске цркве може говорити и ход требињског манастира који и поред тако видне улоге у устанцима против Турака опстаје и пружа низ готово згуснутих вијести кроз 17. вијек[53].
Херцеговачка митрополија хранила је своје сједиште у Милешеви који је под турском влашћу стајао од пада Босне 1463. године[54]. Уз већ добро познате вијести о милешевском митрополиту Давиду у доба старога Херцега Стефана и Херцега Влатка, из прве половине 16. вијека познати су митрополити изузетно угледне митрополије: Јован (1508, 1513), Марко (1524) Максим (1532) и Никанор (1547)[55]. Дакле, уколико би у Новоме опстајала оваква црква тада је поменута у доба митрополита Јована или Марка. Познати запис којим се 1509. помиње Марко Требињац по заповјести архијереја кир Висариона за преосвештенога архиепископа кир Јована, казује да је Требиње сједиште епископије[56]. Није јасно, уколико узимамо да су у првим деценијама турске власти подизане у Херцеговини манастири као задужбине народних првака, па тиме без великог оклијевања помињемо манастире у Попову, окрајним западним предјелима Херцеговине[57], да се не би једна тако важна политичка и економска тачка ове земље, као што је Нови у Драчевици[58], подизала у тој обнови која се одигравала и прије обнове Пећке патријаршије. Херцеговина је оживјела као једна од средишњих српских земаља. Неке градске цркве у дубини континента добијале су на значају[59]. Јован Цвијић је запажао да су Турци најчешће рушили само мале цркве, али су зазирали од великих цркава и манастира[60]. Наводи се обично мишљење Б. Ђурђева, који скреће пажњу на дефтер из 1523. из којега је развидно да су Цркви остајала имања која су раније даривали српски владари и великаши[61]. Уколико би заиста та црква 1585. била претварана у џамију, тада је тo баш у доба опадања снаге патријарха из рода Соколовића (Герасим се последњи пут помиње 1586) а тада се као нови старјешина наводи Саватије, раније митрополит Херцеговине[62].
Послије 1557. године, од обнове Пећке патријаршије, турске власти су одобравале искључиво обнављање оних цркава за које се могло доказати да су саграђене у вријеме прије отпочињања отоманске власти. Коначно, Мала Светоуспенска црква манастира Савине доживјела је своју обнову 1565. како свједочи натпис у цркви, помињући јеромонаха Пајсија[63], али и попа Вугдрага. И Д. Медаковић помиње податак из 1519. којим се раздвајају цркве Св. Госпође и Св. Петке и манастира Савина[64]. Нема, дакле, разлога да се и друга Богородичина црква у Новоме не одржава и обнавља, нарочито уколико би опстала као градска црква.
У години Мохачке битке, 1526., Порта је извела крупне промјене у структури финансијске управе босанског и херцеговачког санџака све у настојању да се скупи и недјелотворни систем упрости. Влада је, због велике корупције, вођење послова повјерила посебноме службенику – назору, а права новских кадија су јако сужена. Занимљиво је да ће средиште назора у почетку бити смјештено у Новоме, а 1530. пребачено је на ушће Неретве. Чим је сједиште назора измјештено било је јасно да Турска неће даље упирати да од Новога начини јаче привредно средиште[65].
Б. Храбак вјерује да су Турци, међу замашнијим работама, најприје подигли Канли кулу. Половином 16. вијека, радови теку врло интензивно. Тврђава Шпањола грађена је у вријеме владавине Сулејмана Законодавца (1520-1566).
Зна се посигурно да у часу заузимања Новога Турци нису располагали флотом. Али, од тога часа, од почетка османлијске управе у Новоме, они ће овдје градити бродове и то углавном фусте, мада неће бјежати и од градње већих бродова типа бригантина.
Негдје 1493. дознало се у Венецији, која је располагала тромим дипломатским апаратом, али озбиљном способношћу за напрегнуто проматрање сваке кретње опасног сусједа, о некаквој већој изградњи у Новоме. Иако се не зна тачно шта, било је руковођено са највишег нивоа, од Порте.
За Боку и околне земље велику важност носи Кипарски рат (1570 – 1573) у којем је Венеција склопила савез са Аустријом и Ватиканом (Лепантска лига) и у коме ће Венеција учинити прве организоване кораке на придобијању околних Срба из Херцеговине, Црне Горе и Боке. Нови је трпио и од куге која је током 1571. захватила и Котор. У љето те године Бока је видјела велику побједничку флоту Ферхат – паше која је узела Улцињ, Бар и Спич. Котор је изјавио да је спреман на отпор и паша је средином августа отпловио пут Котора. Наспрамни предио Луштице је у овоме рату тешко похаран и Луштица је, уз Љешевиће, признала турску власт.
У љето 1572. биљежи се један покушај Млечана за упад на територију Драчевице. Oвај покушај Венијера је пропао усљед лошега снабдијевања. Био је то повод да Турци на овој истуреној тачки Херцеговине појачавајућу тврђаве. Они градише тврђаву Врбањ на кумборском рту да не може ништа безбједно пловити кроз канал. Бијаше ограђена од крупнијих храстових греда, а њено се подизање везује уз име херцеговачког Хасан-бега. Вјерује се да је ова тврђава лежала на мјесту које и данас Кумборани називају “У Врбе”.
Пошто је Нови морао располагати могућношћу оправке бродова и изливања топова сигурно је у 16. вијеку стајао као добро брањен град. Султан Бајазит је још 1498. наређивао Дубровчанима да за потребе државе купују коситар и гвоздену жицу и да је шаљу склаву спахији Хамзи. О знатнијим градњама у граду не зна се ништа више. Но, овако ојачан град дочекао је велика и највећа отимања управо у 16. вијеку.
У освит 16. вијека Нови се обједињује са Поповом и Требињем у функцији војводе, а најчешће са Требињем. Богумил Храбак налази у дубровачким исправама да је то била само изузетна појава. Али, први такав случај биљежи се већ 1505. године, а 1519. као војвода Новога и Требиња помиње се извјесни Janus, па онда врло дуго и послије шпанске епизоде[66]. Oву улогу Б. Храбак назива “спојним војводом“ и она се прати кроз читави 16. вијек. Помиње и обичај у Херцеговини да нови санџак – бег има право да доведе новог новског војводу[67].
О важности Новога за Венецију и њену поморску привреду говори и то да се у првој години 16. вијека помишљало на освајање Новога. Которски провидур је предлагао да се са дванаест до четрнаест галија крене на Нови. Аndrea di Viviani ступио је са млетачке наве у преговоре са кнезом Новога, Рисна и дијела Херцеговине (могуће Зубаца јер и касније под влашћу Венеције у Драчевици, знамо за покушаје обједињавања народне регионалне власти на двијема територијама; Драчевице и Зубаца). Овај је кнез тражио поморску потпору за учешће херцеговачких Срба у ослобађању Новога.
У прољеће 1532., Турци су ужурбано припремали Нови за одбрану плашећи се флоте Ђеновљанина Андрије Дорије, а маја 1533., турском је упоришту пријетила шпанска флота. Заиста, 27.октобра 1538. Нови ће заузети удружени Шпанци и Млечани.
Турски адмирал Хајрудин Барбароса ударио је претходно и на Котор, но био је одбијен а о томе се сачувао један натпис:
DIE XV
AVGVSTI
MDXXXIX
TVRCHARVM
SLASSIS
REPVLSA FVIT[68]
У првој половини 16. вијека Турци су озбиљно запријетили унутрашњим областима Европе. Овај искорак везаће се уз име Сулејмана Величанственог (1520-1566). Турска се у то доба у ратовима растегла на двије стране, у Европу и Азију. У окршајима са Угарима Турци су узели Шабац, Сланкамен, Купиново и Београд. И то све у 1521.години.
И поред очигледне пријетње, Европа се тешко међусобно споразумјевала, као да није познала опасност. Тек када су се Турци сукобили са млетачким гарнизоном на Крфу, концем августа 1537., Венеција је започела дипломатске активности на успостављању савеза, па је у Риму 8. фебруара 1538. склопљен савез Венеције, њемачко-римског цара Карла Петог и папе Павла Трећег. Овај савез биће упамћен под именом Света лига и он ће играти важну улогу у историји Новога. Када је успостављена Света лига било је предвиђено да поморске снаге броје двјеста бродова од којих ће 36 опремити папа. Склопљен је споразум према којему ће Нови припасти Венецији.
Главни заповједник флоте, Андреа Дорија је, међутим, из нејасних разлога избјегао битку са турском флотом адмирала Хајредина Барбаросе. Када је 27. октобра 1538. узет Нови, то су учинили Шпанци. Венеција се оштро супроставила но није ништа друго могла постићи. Договор је прекршен. Сада је Крилати лав кренуо да запосједне другу важну тачку у Боки; град Рисан, и то му је пошло за руком. Mелфијски кнез Андреа Дорија потпомогнут млетачким и папским бродовима окружио је Нови, скупа са Јованом Сарментом, и данима беспоштедно из топова гађао на град. Успјело се да се отвори један већи пролом са топаљске стране и на најближој кули истакне застава. Потом се турска посада предала. Један дубровачки хроничар, Serafino Razzi, казује да је главни заповједник Новога побјегао у часу кад су зидине почеле попуштати. У јесен 1539., снажна шпанска посада узела је Горњи град и сукобљавала се са Млечанима[69]. У вези са овим догађајем, Марко Гримани, млетачки патријарх и папски легат у здруженој флоти, Андреа Дорија, Вицко Капели заповједник млетачке флоте и сам Феранте Гонзага, заповједник копнених снага Свете Марте, издали су под Новим у зиму 1538. исправу Јовану Сегони за заслуге показане против Турака и освојење Новога; дарују му земљу у Бијелој која је раније стајала у посједу кнеза Николе Ивановића. Овај окршај одјекнуо је широко и опјеван је од шпанских и талијанских пјесника.[70]
О једном замаху обнове живописа мале светоуспенске цркве у манастиру Савина говори и натпис изнад врата 1565. године који би могао свједочити о старјешини манастира јеромонаху Пајсију, али и попу Вадрагу[71].
И по други пут у 16. вијеку јавиће се ратна пријетња и Венеција ће се кретати око Новога који ће, ипак, остати недостижан. Турци су побјеђивали у рату. У великој снази они се 1571. појавише у Јадрану. Снажна флота одмах пође уз обалу и започе са опсједањем градова од Улциња навише. Сви обалски градови падаху један за другим. У Будву су Турци ушли без отпора. Котор се одупираше једну недељу (10-16. августа 1571.) но, тада, неочекивано, Перхат – паша нареди да флота напусти залив.
Тек је негдје у то доба Света лига усагласила ставове, и до судара двије флоте дошло је 7. октобра 1571. У томе судару турско бродовље је претрпјело пораз. Живот је изгубио главни заповједник турске флоте Али-паша и то у судару својега брода са бродом Дон Хуана од Аустрије. Ова чувена битка се десила код Лепанта.
У тренутку када су Турци држали велики дио обале данашње Црне Горе, Венеција је пожељела да поврати изгубљени углед и заузме Нови. Угледни војни стручњаци, и међу њима конте Сара Мартиненго, налазили су да је такав подухват изводљив. Но, нису сви дијелили мишљење млетачких официра. Которски провидур Контарини је због неслагања са мишљењем високих ауторитета у млетачкој војсци смијењен.
На град се кренуло концем марта 1572. Турци су у надмоћности Млечана били потиснути унутар зидина. Но, млетачка акција је трпјела од извјесних слабости које су одлучиле исход. Јавило се неслагање међу официрима. По свему судећи врло велико колебање показао је которски провидур Саламон[72]. Допремање муниције и потрепштина није организовано на задовољавајући начин, и стигла је вијест да се појавила куга.
Старјешина морнаричких снага Venier је предложио да се опсада напусти што је и прихваћено и турски гарнизон је растерећен непосредне опасности а Отоманска имеприја још ће дуго уживати благодети посједовања важне тачке јадранске обале – Новога.
И поред млетачке неутралности у рату Порте и Рудолфа (1593 – 1606) ускоци су оштећивали и новски крај.
Средином маја 1609. у Нови је стигао херцеговачки санџак бег Ибрахим са наредбом да обнови тврђаву. Одавде, фустама, Новљани ометају пловидбу, пљачкају млетачко бродовље, а Венеција на Порти стално креће питање уништавња новских фуста. То није било лако извршити и у Новоме је увијек преостајао један мали број овох бродова[73]. 21. јуна 1624. похаран је пераст и новски Турци узели су учешћа придруживши се Тунижанима и Алжирцима.
Емин Новога и Рисна наредио је 1624. године Црногорцима и Грбљанима да со купују само у тим мјестима а не више у Котору, што је изазвало протест и писмо црногорског владике и главара которском провидуру[74]. Када су барбарески гусари 1624. похарали Пераст, свалиће Пераштани одговорност и на Новљане, будући су се неколике фусте, по повратку, накратко задржале у новској луци.
До 1632. године у Новоме се градио један бастион, а на прољеће је у граду боравио босански паша Мехмед по наговору аге Ибрахима Шабановића који је касније прешао у Улцињ, гусарио, па се вратио на новску територију гдје је , двије миље од града, оградио кулу и из ње пљачкао[75].
Прва половина 17. вијека обиљежена је заснивањем нарочите установе у крилу Римске цркве која је имала задатак да спроводи Унију. Посебно се истакао Трогиранин Франческо Леонардис чију је акцију у јесен 1642. године прекинуо српски патријарх Пајсије. Бока се нашла на удару црквених агената који су дјеловали на Луштици, у Паштровићима. Почетком вијека Кути код Новога трпе једну озбиљну похару ускока. Турци из Новога узнемиравају трговачку морнарицу бокешких градова у унутрашњем заливу. Етничку слику града Новог показују извјештаји католичких мисионара, бискупа и свештеника (1612, 1629)[76].
Првих година 17. вијека Нови оштећују ускоци и то јако тешко и 1603. и 1604. године. Године 1604. ударили су са сто барака на Нови.
Године 1624., турски заповједници Новога помогли су берберијским гусарима да тешко похарају Пераст, одведу мноштво народа и опљачкају манастире и цркву Св. Николе[77]. Када су барбарески гусари похарали Пераст, свалиће Пераштани одговорност и на Новљане, будући су се неколике фусте, по повратку, накратко задржале у новској луци.
На тлу Драчевице грађани Пераста посједују имања, они одржавају трговину са Турцима у Новоме, држе земљу под закупом, уз трећину за себе, а ступају и у друге пословне аранжмане. Провидур Брагадин савјетовао је капетана и суђе да се одрекну таквих послова. Млечанима си сметале тијесне везе за турском територијом и они су фигурали готово као турски поданици[78]. Можда ове чињенице објашњавају бројне догађаје који ће услиједити током Кандијског рата.
Новљани трпе од ускока и 1614. године одводе Србе из Новога.
Кандијски рат означиће почетак масовног укључивања Срба у ратне операције Венеције и трасиеање чврстог свезивања са овом државом које ће своје коначне резултате донијети у вијеку пропасти Републике Св. Марка. Већ 1645. херцеговачки прваци писали су которском провидуру Граденигу, а међу потписницима је поп Петар из Савине, глвари Пиве, Бањана, Мостара, Требиња, Гацка[79].
Toком 1647. године Л. Фосколо покуша узети Нови који је био добро брањем и на опрезу и тај покушај пропаде.
У Нови и околину у тој години стићи ће и куга чије ће кретање, изузетно детаљно, у извјештајима дубровачкој Влади, описивати Михо Кувељић. Овим извјештајима, мада углавном поименице помиње куће муслиманских домаћина, Кувељић помиње и српске “рашанске“ куће у околини, као што је кућа Бјелића.
Међутим, након једанаест дана опсаде, Фосколо 1649. године успије у узимању рисанске тврђаве. Активности Л. Фоскола донијеће једно крупно сазнање о гледишту никшићких и дробњачких првака на Нови и његов значај јер они непрестано своје учешће у рату условљавају узимањем Новога[80]. Такво расположење искористиће касније и Антонио Зено и сам владика херцеговачки Саватије Љубибратић који ће свој ослонац наћи у свим крајевима.
Новски манастир Савина могао је у то доба живјети са својом Светоуспенском црквом (Мала црква) и црквом Св. Саве.
У Савини се чува једна раскошна петохљебница израђена трошком монаха Евгенија, у Пожаревцу, од мајстора Нешка, 1652. године[81].
Током 1654. године санџак бег Херцеговине Ченгић стигао је у Нови одакле је писао Болици. Он је овластио Михаила Кувељу са Савине да му пише и доставља одговоре за Ченгића[82]. Током љета 1657. године догодио се турски удар на Котор уз помоћ Црногораца који су по Боки учинили велике штете. Касније, 28. августа, Бернардо је на Нови испалио 2000 ђулади. Генерални провидур је био огорчен на Црногорце, а са херцеговцима је успоставио додир који ће бити од значаја за даљи развој односа. Они су помогли Котор у вријеме опсаде. Међутим, у то вријеме, првидур дозвољава уништавање свих села код Новог[83].
Ратно вријеме донијело је тешке тужбе Дубровчана на Омер – агу Бегзадића, који је, раније држао добре везе са Дубровчанима. Међу новским агама нарочито се истицао Алага Шабановић. Марта 1655. групе пљачкаша из Боке похарале су и Требиње, а, као и обично, на турску територуију ушли су преко дубровачке. Осмог октобра 1658. Алага Шабановић и новски Турци учинили су у Жуби Дубровачкој недјела каква ови крајеви нису видјели[84].
1659. новски Турци су ударили на Росе, ма науспјешно.
До 1660. године значајни дио источне Херцеговине ставио се на страну Венеције.
Херцеговачки главари успостављају чвршће односе са Венецијанцима које осликавају писма Војина Магазиновића из Сливнице од 1661. године перашком капетану Вицку Мазаровићу.
Године 1661. Кути код Новога су страдали од Пераштана.
У Новоме, на западној капији, саграђена је кула 1667. године, и за њу се везује натпис на арапском: Oву јаку кулу, по наредби султана Mехмуда, подиже Мустафа ага, слуга царског дивана. То се догодило 1078. (1667)[85].
Новски Турци учествовали су 1670. године у удару на Рисан како у Љетопису свједочи Андрија Змајевић.
Нови, дакле, и те како дотиче Кандијски рат (1645 – 1669), вријеме метежа у свим околним земљама. Један стари српски Љетопис помиње у Боки епископа Максима у вријеме трајања овога рата (1653), а затим, послије њега, још двојицу, у вријеме одвијања Морејског рата. Нови, као турско упориште улази у визуру Венеције која са предузимљивим провидуром Антонијом Зеном креће трогодишњу акцију освајања овог тврдог града.
Током дугог низа година, све млетачке припреме за узимање Новога, које нису дале резултата, испуњене су надама Срба из горњих земаља за дјелотворно излажење на обалу, путем млетачке флоте, баш на овоме дијелу Боке. Коначне услове за то, створиће предузимљиви Антонио Зено, а тај велики догађај, отвориће пут херцеговачком митрололиту Саватију, који је у Новоме и раније боравио често, да нађе прилику за трајно учвршћавање свога народа и Цркве у овоме крају. Још у Кандијскоме рату, тако се обично сматра, учињени су први шири додири Венецијанаца са нашим динарским српским свијетом, а то све након успијеха у Далмацији генералнога провидура Леонарда Фоскола. Његови покрети учинили су да простор приморја постане врло привлачан Србима из залеђа који то свакако, у турској доминацији, не би могао постати. Казује се како је прве додире учино которски провидур Констанцо Пезаро, који је обавјестио генералнога провидура о спремности црногорских и херцеговачких Срба да приђу Венецији. Након успјеха током 1647. и 1648. године, Фосколо је упловио у Боку са флотом од седамдесет бродова. Занимљиво је да је копном упутио око три хиљаде “Морлака“. Искушење које ће тада преживјети Срби у залеђу постаће константни оквир промишљања и колебања српскога тијела током млетачко – турских ратова 17. и 18. вијека. Несумњиво, велику олакшицу јужнохерцеговачком, требињском и поповском народу даће дубровачки пут, па ће се и касније, свједочити о извјесном придолажењу српских фамилија преко Конавала. Познато је да су Маине, Побори и Грбаљ прешли под млетачки протекторат 1647. године, а у мају 1647. такву су намјеру исказивали и Црногорци. Провидур је упутио грбаљског кнеза Војина Тујковића – Јовановића у Црну Гору са одредом који је попалио куће колебљиваца, и послије тога, сљедеће године, митрополит Висарион Колиновић и деветорица главара сачинише, у осам тачака, своје услове. Иза ових догађаја, услиједио је и покушај заузимања Бара који бијаше безуспјешан, али те 1649. године Млечани узеше Рисан. Тада је срушена рисанска тврђава која ће, ипак, у наредноме рату угрожавати млетачке опсадне снаге под Новим. Важно је овдје поменути тражење Никшића и Дробњака да се те године крене на Нови, али су млетачке власти то одбиле. Било како било, вјерује се да је у овоме рату у Боку уселило између шест и седам хиљада људи.
У то вријеме стицано је повјерење у Млетачку републику о којој ће чути житељи окрајних дјелова Попова, Љубомира и других предјела Херцеговине и Црне Горе. Осим тога, заслугама Пераштана, овај ће се град претворити у инструмент млетачке политике према дохватљивим територијама српскога народа у залеђу и ова ће сарадња укључивати и неке облике пореских обавеза које су надзирали и сабирали Пераштани. Два највећа венецијанска ратна брода повјерена су заповједништву Пераштана Вицка Мазаровића и Ивана Бронзе. Овај ратни период обиљежен је и оштрим непријатељствима Дубровника и Пераста[86]. Са највишег државног нивоа речено је, на притужбе Дубровчана, да они помажу новске Турке против Венеције, и то бијаше истина.
Иако се не непосредно не тиче Новога, за овога рата, 1654. године, Пераст је доживио тешки удар надмоћних Турака. С тим у вези ми не можемо а да не изразимо одређену ограду према изреченим мишљењима о присуству великога броја херцеговачког живља под Перастом у то вријеме и изазвано тим догађајем. Само на једноме мјесту нашли смо опаску о учешћу Херцеговаца на страни Пераста: “Među braniocima sudjelovali su i hajduci, te se srčano opriješe Turcima“[87].
Ваља се сјетити Перашкога упада у Попово када су ови попалили села и отели заставу турскога заповједника. Да ли је тек у то вријеме успостављена веза са српским главарима и кнезовима, или и раније, тешко је рећи. Али, у свим детаљима који су се износили поводом велике побједе Пераста, нема ни једне детаљне слике српскога учешћа и доприноса овој побједи. То је необично, јер нема ни једнога разлога да се у Перасту у томе часу, у турскоме удару на Пераст, за који су херцеговачки Срби најбоље знали колико је озбиљан, они ради простог неког склањања и заштите смјесте у Перасту. Сасвим је могуће да су они одлучно учествовали у одбрани града, и то би ваљало испитати у исправама которског архива из 1654. године. Видјећемо касније, када 1661. године главар Војин Магазиновић из Сливнице пише капетану Пераста Виску Мазаровићу, он помиње изостали износ пореза за млетачку касу од осам година, а то ће дакле бити и за вријеме од прије турскога удара на Пераст.
У овоме догађају новски Турци су учествовали у морскоме притиску на Пераст.
Приближавао се сљедећи рат који ће Венеција дочекати без неких значајних задржаних тековина у Боки. Велики везир Кара Мустафа 1683. години крете пут Беча пун амбиције за дубоки продор у средишње области Старог континента. Но, Турци доживјеше пораз. У овом критичном часу, папа Иноцентије Једанаести одиграо је важну улогу када је успио у неутралисању Француске омогућивши савез Беча и пољског краља Јана Собјецког Трећег. У наредној години, у савез Аустрије и Пољске ступиће и Венеција не би ли проширила своје територијалне домене у Далмацији и њеном широком континенталном полеђу које припада ниском планинском земљишту циркумјадранске зоне, са њеном високом продуктивном способношћу.
Млетачке власти су из Котора настојале на придобијању српских села у окрајним партама Драчевице. Говори се да су у томе посредовали Пераштани. Жељу за млетачки протекторат изразили су 1684. Ришњани, Морињани, али и Крушевичани (Маукове Крушевице извише Бијеле) који су припадали новскоме опсегу. Которски провидур Ренато Валијер писао је у априлу Крилу Змајевећу да пружи уточиште житељима ових крајева у случају сукоба. Нови замах на придобијању околних Срба начини Антонио Зен, нови которски провидур. Забиљежено је и једно пустошење Бијеле. У његово вријеме дошао је на чело скадарског санџаката Сулејман Бушатлија, опасни непријатељ Млечана. Улцињани су чинили велике штете млетачком бродовљу и трговини. Ипак, Антонио Зено је 1684. чак покушао да узме Нови. У овој акцији попаљена су села из источне мргине новске, па је изазван и пожар у самоме граду. Турски гарнизон је учинио више искорака из града, уз губитке. За двојицу турских угледника, заповједника Рисна и извјеснога пашу од Посовија, затражен је високи откуп.[88]
Но, како је дошло до удара Млечана на Нови у августу, дакле касније, и да ли су на Нови ударили Талијани или Срби. За нас, готово да су очекивани подаци које је из Државног архива Венеције прије више од једнога вијека донио Јован Н. Томић. Необично су драгоцјени и носе кључ за разоткривање позадине неких догађаја и процеса који ће дотаћи Драчевицу у Бечкоме рату. За Нови, овај је рат отпочео једним српско – српским сударом који је носио обиљежја беспоштедности, а који се одиграо на сљедећи начин. Новски Срби су након неколико покушаја Антонија Зена са околним сународницима њиховим који су пропали, видјевши да ова млетачка акција доноси несигурност и разарања, одлучили да избјегавају укључивање на страни Млечана. У љето 1684. су чак ријешили да Млечанима пруже и таоце, но само су куповали вријеме, обећавши да ће се венецијанским снагама у рату придружити онда када саберу љетину. Но, то се није десило. Провидур је одредио да Бајо Николић Пивљанин и Вуко Сикимић, који су већ учествовали у првим дотицајима са Турцима у овоме рату, предводе једну акцију пустошења новске околине чији је циљ био кажњавање новских Срба за примјер другима. Јер, не треба заборавити, од њихова учешћа зависио је исход овога рата на динарској страни Адрије. Судар се одиграо 22. августа ноћу и Срби су у околини града пружили јак отпор надмоћним српским снагама подјељеним у четири одреда. На крају, приморани да одступе у планине, гледали су уништавање кућа за које сам Зено говори да су биле изузетно богате. Да не буде забуне, овдје се говори искључиво и јасно о новским Србима! Не Новљанима (Турцима)[89].
Чим је отпочео рат Бајо Николић и Јово Сикимић су од провидура одређени за предводнике група које су упућиване у Херцеговину са млетачким присталицама да ударе на Казанце. Мухамеданци у овоме мјесту са седам кула трпјели су тешке губитке и паљевине[90]. Још један покрет изведен је у јуну исте године, прије удара на Нови, и то на Коријениће. У овим операцијама, Бајо Николић и Јово Сикимић одиграли су крупну улогу у обустављању дубровачке помоћи Херцег – Новоме. Но, ту су се и зачели први неспоразуми и сукоби са Дубровчанима.
Још се нешто значајно дешавало у томе часу. Околни Срби су се озбиљно колебали у пристајању уз млетачку страну, јер су их у првим додирима ови остављали без потпоре, изложене турским одмаздама. У преговорима се у то ратно вријеме истакао извјесни Вукашин Каић који је упућиван у Котор испред нокшићких главара. На тај начин, указују се на историјском обзорју касније топаљске фамилије Каића који ће се наћи у млетачкој служби, али и жлијебских Сикимића и Николића – Пивљана, као Пођана и црковних дароватеља.
На ширем плану ратне операције су се одвијале са неизвјесним током.
Мала, но спретна Дубровачка република наћи ће се у овим дешавањима угрожена и ступиће, изнова, под врховни протекторат угарског суверена. Република је у Аустрију, Леополду Првом Хабсбуршком, слала свога изасланика Рафа Владислава Гучетића, да би мала словенска република још 1684. стала под заштиту Угарске која бијаше у снажном замаху.[91] Уговор што га је Дубровник склопио са Леополдом суштински је утемељен у настојању ослобађања од млетачке и турске репресије. Овдје је важно споменути, а то ће бити важно за Херцеговину и њене веома крупне искораке на крају 17. вијека, како Република Св. Влаха у томе часу помишља на проширење своје територије у дубини континенталне Херцеговине не би ли се домогла жупних предјела Требињског и Поповог поља. У то доба, Дубровник ће граду Херцег Новом, око којега теку ужурбане и непоколебљиве млетачке припреме, достављати муницију и намирнице.[92]
И поред тешког пораза у Далмацији и који се морао одразити на стање у Боки, и поред оцјене судара који је овдје могао бити преувеличан, Турци су Нови задржали и чврсто бранили још двије године. Млечани организују акције за раслабљивање гарнизона у Новоме и уништавају околину, која је и у овоме наступу опустошена. Град је на почетку Морејског рата располагао са тридесет и шест топова, од којих је двадесет било смјештено у самоме граду. То је била огромна снага, јер, видјели смо из овога млетачког државног извјештаја како се гледало на једну истурену тврђаву са четири топа.
Наиме, судећи по писању Ј. Томића српски домицилни контингент је могао бити и већи и одлучнији у своме ставу да брани своје домове од Млечана него је то до данас показано. “…већи део Срба по селима и околини Новога не хтеде чути за њих (Млечане) већ пристајаше уз Турке налазећи да ће тако бити више заштићени. Такав положај заузимаху они још од почетка непријатељства млетачко – турскога, те беху непријатељски расположени и према хајдуцима. Због помагања Новљанима и извештавања о сваком покрету Перашатана и хајдука, напереном противу Новога, непријатељство Срба у околини Новога и хајдука биваше све веће тако да хајдуци њихова добра никако не одвајаху од турских те их пљачкаху и паљаху, људе убијаху, чиме погоњаху оне да се што више приљубе уз Турке и заједнички дају отпора млетачким војницима и хајдуцима. Ну, хајдуци сваког дана биваху све осиљенији тако да се Срби у околини Новога нађоше у великој невољи, јер их Турци не могаху довољно заштитити, па видећи то пристадоше да даду таоце и обећаше да ће ступити под заштиту млетачку, али само док покупе жито. Али то је било само обећање и изговор, јер провидур Зено наскоро дознаде, како су се они били договорили с Турцима да тако ураде, да им хајдуци не би попалили жито и оставили их без хране, јер кад жетва би свршена, они не само што нису остали при обећању већ изјавише да не мисле бити поданици млетачки. зато се Зено одлучи да им попали села и успе да неке од ових силом нагна да се потчине млетачкој власти, али већи део остаде и даље упоран и заједно с Турцима“[93]. Даље, овај заслужни и поуздани аутор[94] говори о Зеновој концентрацији снага, скупа са Пераштанима и Паштровићима, Грбљанима и Црногорцима те покрету ка Новоме, у августу. По селима је Зено ударио ноћу са одредом од четири стотине, а читав је контингент раздјелио на четири одјељења. Пљачка и паљење села је трајало читаве ноћи 22. августа. Говори о веома јаком отпору Турака и Срба који су, иако слабији бројем, одступали само стопу по стопу. Срби су се повукли у брда одакле су противнику нанијели велику штету. “Шта више они с брда посматраху под собом како им пламен прождире села и засеоке и гута сву имовину, која није била мала. Сам провидур Зено вели да није било ни једне куће у којој није било довољно хране, тако да је оцени очевидаца укупна количина жита износила на неколико стотина цената,а сем тога било је доста вина, уља, сира, масла и стале хране“[95].
Јован Томић овај Зенов удар на Нови, који је завршен неуспјехом 23. августа, уз потпору недовољних поморских снага, мотивише жељом провидура да “казни Србе“ који су у отимању о Нови стали уз Турке, те да пружи примјер околним Србима[96].
Видљиво је одмах да су ово подаци од највећег значаја. То да је српски старинарски слој овдје био далеко већи него је то помињано, то се види и из наших исправа 18. вијека. Али, овдје Томић доноси изворне и сигурне податке којима се може поклонити пуна пажња. Мало је или нимало писано о учешћу драчевићких Срба уз турски гарнизон. Тиме се отвара поље за посматрање овога судара као српско – српског сукоба. Како би наши читаоци видјели колики је степен застрањења упоришних тачака официјелне историографије о Бечком рату, ма гдје оне лежале, желимо овдје пружити пуни текст чланка једног хорватског аутора који пише о Боки у Бечкоме рату и који брише српско име из ових збивања.
И сами српски учесници рата говоре о својим дјелима у писмима млетачкој влади. Заслужни Глигор Станојевић је објавио три такве значајне молбе Илије Балотића, кнеза Рада Властелиновића и Вука Јовова Сикимића. Поред знаменитога кнеза Рада који је погубио Џин Али – пашу, изузетно је илустративно казивање Вука Сикимића који најприје наводи дјела и заслуге његовога оца Јова из Мириловића. Јово је “око 1660“ напустио турску територију и прешао под крило Прејасне Републике. Јово је прешао са два брата. “Такође и његова браћа моји стричеви надмећући се у њиховим достојним подухватима тако да су пали у оним ратним временима жртвујући се за млетачку славу“[97] Вуко Сикимић је у рату изгубио и брата Симона. Казује Вуко да посједује читави свежањ “потврда узвишених генерала и других млетачких представника“ које говоре о њиховој преданости, подвизима и пуној вјери. Из молбе се види да се породица послије Кандијског рата настанила у Истри, а када је покренут нови рат вратила се у Боку гдје је послије пада Новога задобила посједе у Суторини Турчина Ресула Будавалића (4. априла 1688). Вуко је добио земљу у “селу Главице“[98] Једино село оваквога имена јест одломак Пода уз границу са Требесином: Главићи. Послије тога, добио је Вуко посјед у Татарбашти на Топлој. Ова је молба учињена 14. децембра 1706. године.
Могуће је да је и Дробњак Илија Балотић учествовао на млетачкој страни и прије 1684. године. Он казује да је у вријеме удара на Нови ишао са великим бројем Никшића да спријечи долазак арбанашког Сулејман-паше. Побраја мјеста у Херцеговини која је рушио у рату, а истиче заслуге за довођење фамилија у Грахово. Када је 18. августа 1691. Илија писао ову молбу, он се позвао на потврде Ђ. Корнера од 11. нов. 1667 (Пераст), 18. маја 1688 (Нови) и А. Молина 20. септ. 1689 (Нови). Све су то потврде за посјед земље.
И кнез Раде Властелиновић истиче заслуге његова оца 1654. године под Ђироламо Лореданом када су Турци ударили на Пераст. Сам Раде је на млетачкој страни учествовао под Антојиом Зеном. Он тражи посјед у Рисну.
Дакле, 1687. у јесен, предао се Ђероламо Корнеру, главном заповједнику велике флоте малтешких, ђеновешких и папских галија, Херцег Нови, најистуренија тачка Херцеговине. На народну историју Срба читавога јадранског круга, имаће овај догађај крупни и до данашњега дана неоцјењени значај. Најприје, због тога што ће омогућити један снажнији прилив српскога становништва Старе Херцеговине у Драчевицу. Одразиће се тако, ово млетачко прегнуће врло потицајно на укупну политичку и црквену мисију српског народа Боке и Далмације, која ће, током 18. вијека тражити реалног простора за васпостављање низа предјелних аутономија. Ове аутономије, с краја на крај Боке, својим ће културним и економским дјелом омогућити почетак српског Новог вијека на Приморју под протекторатом Крилатог Лава. Но, културна мисија приморских Срба није представљала једносмјерни корак примитивнијег и заосталијег друштва у напредније и савршеније, она је представљала једно синтетичко искуство и ушвршћивање старих установа источно-херцеговачких и бокешких Срба у тражењу механизама заштите и одржања народа, језика и вјере.
Исто тако, ни у ком случају, неће миграторна помјерања тећи у једноме смјеру и са старих на нове домене. Ова помјерања никако нису значила освајање нових и туђих територија већ само успјели покушај одржања и унапређења једне, нама готово непознате старобалканско-херцеговачке заједнице у њеној највишој тачки и најзначајнијем домену: Новоме. На обали мора, под окриљем суштински грађанске Венеције, која Србе на спољашњем рубу Динарског система, никада није посматрала као опасност. Бијаху то строго унутрашња помјерања незнатног дјела српских фамилија југоисточне Херцеговине у оквиру једног истог територијално-политичког, етничког и културног круга. И то је једина истина која је тако видљива да је не би било потребно потцртавати да наша историографија није изрекла толико лажи о овим покретима учинивши велику тему српскога приморја у Морејском рату омиљеним предметом фалсификовања.
Око новске кампање пуно су се потрудили Пераштани. Њихове се жеље сукобише са Дубровачким, но о овоме су одлучивали крупнији ривали. Сами покрет на Нови није био лак. Град бијаше подјељен на Горњи и Доњи. Красиле су га четири куле: Канли кула, мало извише Доњега града, која ће претрпјети велике артиљеријске ударе са савинскога предјела, на југоисточном углу Бегова кула, али, на западној страни кула Абаз–паше са већим бројем топова и иза ње, Широка кула. Говорило се да су га, поред Турака, бранили Албанци и ‘’Хрвати с тијесним одјелом’’. И Боличин опис говори о јакој тврђави. А његов је опис начињен 1614. године. Провидур Corner сабрао је у Задру стодвадесет лађа, уз малтешки одред упућен од тосканског војводе, као и двије папске галије под заповједником Herbsteinom. Овај се контингент прикључи под Корчулом. Што се тиче учешћа Пераштана, оно је знатно. Њих је предводио крупни протагониста и кореспондент нашег херцеговачког и црногорског свијета у ратним збивањима, капетан Иван Мазаровић. Млетачки писац Nicolo Berenzani казује да су Пераштани држали куће тик уз морски каштел (Форте маре). Вјерује се, такође, да су Пераштани држали околне положаје, и омогућили први дотицај савезника са обалом. На млетачкој страни истакли су се Криле Змајевић, Трипо Штукановић, Јован Буровић и Вицко Бујовић. Такође, изгледа доста сигурно да је подмићена арбанашка посада са Абашине куле напустила свој положај.
Ипак, потребно је поменути личности које су у првим данима и недељама омогућиле прихватање здружених снага уз копно а касније и одбијање турских искорака из града стекавши заслуге за освојење Новога. Најприје, искрцавање грофа Самполе на челу јединице Венецијанаца, негдје око Кумборског рта, а затим и Малтежана и папског контингента око Свете Петке. Мало потом усљедио је прпдор до кућа око града који је предводио маркиз дал Боро, док је капетан Сантућо заузео положаје код Шпањоле. Пераштани и Срби запосјели су Ђурђево брдо у Суторини гдје су Турцима нанешени знатнији губуци. генерал Мотие заслужан је за задржавање турског искорака из града. Он је предводио јединицу од двије стотине људи. касније, око 18. септембра стићи ће опсадним снагама појачање од триста људи на челу са мајором Канђелијеријем.
Један краћи опис догађаја објављен је у Гласу Боке, ма нигдје у два наставка овога фељтона аутор не помиње учешће Херцеговаца у највећој побједи млетачког оружја у Морејском рату[99].
Из тога доба сачувано је предање o млетачкој артиљеријској посади на Савини која је спашена турске гранате која је ударила у велики храст, па се завјетовала да ће дати да се изради кип Пресвете Богородице. Тај би се кип и данас чувао у ниши у новској Сат–кули[100].
Марко Јачов, који је користио велики број докумената из венецијанског Архива, казује како се Хусеин Топал – паша под Новим појавио 15. септембра. Како је успио да потисне ‘’бокељске Морлаке и Црногорце’’, а онда и ‘’Италијане’’. Даље каже да је за заустављање босанског паше заслужан сам Корнер који је наступио у првим редовима[101].
Изгледа да је велики удар на град усљедио 30. септембра. Могуће је да Нови није пао ни тога дана, већ нешто касније, али је дан узет због празника Светога Јеронима. Из једнога често помињанога Извјештаја који се чувао у збирци Јова Секуловића, могло би се докучити да су тешки и одлучујући сукоби текли 27. и 28. септембра[102].
Свечану мису у граду служио је надбискуп Андрија Змајевић. Папа Иноцент XI дао је велики значај побједи. Дао је да се искује медаља од ливеног бакра и злата, са сопственим ликом и текстом: Castronovo expugnato. У цркви Светога Марка служена је миса уз учешће дванаест кардинала. На Хадријановој згради пуцали су топови.
Но, током 18. вијека Нови ће израстати кроз Топлу! Ово ће насеље одмах на почетку млетачке управе фигурирати као “старије” и оно ће, много веће од Новога, у себе примити управу Топаљске општине и снажније се развијати од Новога који је био дефинисан и затворен у своје старе зидине. На Топлој је, коначно, на почетку вијека, изграђен и први млетачки лазарет у Драчевици.
Са заузећем града започеће и његова римокатоличка заједница свој обновљени живот. У самоме граду оградиће се црква Светога Јеронима, као и један самостан посвећен Светоме Франу из Асизија. Може се очекивати да је ово млетачко предузеће подигнуто око једног старијег ансамбла грађевина, међу којима је једна посвједочена: црква Светога Архиђакона Стефана из 1473/77. године.
Ван градских зидина, стоји, у оквиру Топле, и самостан Светога Антуна Падованског који је освећен почетком вијека.
Ипак, вијести о католичким цркавама у граду су недовољне и као парохијална црква се на почетку 18. вијека не помиње ова црква Светога Јеронима. Ако се узму искључиво архивски трагови, тада је сигурно да су све католичке цркве у граду и на Топлој подизане по први пут са млетачким заузећем Новога. Свакако, римокатоличкој заједници у Новоме, припала је 1539. и православна црква Свете Петке на Савини чији су тутори вјековима били херцегновски Гонзаге. Чим је пао Нови, венедиктински ред је затражио од провидура Корнера да се у граду подигне једно склониште. Он је писао у Млетке да је спреман да изађе у сусрет овоме реду “због потребе вјере” у исто вријеме казујући да би се међу њима могао наћи и болничар. Такође, он је изразио спремност да изађе у сусрет капуцинима. Самостанска црква Светога Франа бијаше првобитно посвећена Светој Марији и у њој су били смјештени капуцини, и то два свештеника и два калуђера. Овоме је реду Венеција посвећивала нарочиту пажњу због заслуга у ратовима у Далмацији. Познат је Marcello di Trento, капуцин који се истакао у заузимању града.
На мјесту данашњег града, насеље се морало развијати у доба Косача[103] и то око доминантног “чворишта” на стијени, гдје је подигнута Морска тврђава. У то доба се у подножју тврђаве развијало снажно подграђе и на старим млетачким плановима виде се магазини. Но, неки дјелови тврђаве показују технику градње 14. и 15. вијека, и то, поглавито, нижи дјелови тврђаве. Из млетачких планова са конца 17. вијека дознаје се да западни зидови града нису били снабдјевени кулама. Равни зидови, без ескарпи, какви се виде на плановима, могли су припадати средњем вијеку. Већ источни зид је имао правоугаоне куле. На фасадама кућа уз западне зидове града, виђају се и сада четвероугаони отвори који припадају 14. или 15. вијеку.
Дакле, на концу 17. вијека, Нови је заузимао опсег данашњег Старог града дефинисаног опусом његовог босанско-херцеговачког градитељства. Било је то градско насеље раздвојено од Топле која га је у потпуности обухватала. Простор градског насеља био је подјељен једним попречним зидом. Мрежа улица била је неправилна усљед микрорејонске конфигурације, и то ће условити велика насипања и поравнавања терена код какве знатније градње. На граду су стајала двоја главних врата, прва, Porta di marina, и друга, са подграђем на западној страни, Porta del borgo. На источној страни су стајала и Перашка врата. Простор трга на којему је 1687. почела градња мање католичке цркве Светога Јеронима, био је још у то доба насипан. Јужно од трга била је резиденција провидура, зграда која је вјероватно наслијеђена и санирана. Ту је стајао значајан ансамбл грађевина резиденцијалнопословног карактера, као и болница и капуцински самостан. У предјелу, крај цркве Св. Јеронима, и велико гробље!
Важно је, такође, истаћи да се у простору ван зидина, на западној страни, развијало мало насеље – варош са малим тргом са којега се у град улазило на Porta del Borgo.
Нови је растао и добијао на значају, онако како је некада у вријеме херцеговачких господара засниван. Под непрестаном турском опасношћу. Његова села давала су јединице које су биле спремне да се одазову позиву провидура, као и редовне страже.
Током 1688. очекивао се пад Београда. Дубровачки посланици жале се због блокаде Дубровника од стране Венеције. У тренутку пада Београда Венеција се увелико спрема да упадне дуж Неретве у дубровачко залеђе. У томе критичном часу многи Херцеговци ће се изјаснити за аустријски протекторат. У јесен, Леополд Први Хабзбург издаће парент којим Херцеговину узима под заштиту а објављује вето према намјери Венеције да заузме ове крајеве. Венеција је у настојању овладавања Поповим пољем доживјела пораз код Габеле. Утисак је да све стране у региону радије гледају турску управу него млетачку.
Први именовани провидур Новога бијаше Јеrolim Donа, бивши кнез и провидур Хвара. Установљен је и канцелар и управник двора, те гувернатор-надинтендант Perini, како обавјештава Дужда Gerolamo Corner генерални провидур Далмације и Албаније у своме писму од 30. септембра 1687.[104]
Прве године по заузећу Новога, обиљежава бојазан и брижљиво осматрање турских територија и покрета. Lorenco Contarini обавјестио је провидура да је издао наређење Ивану Буровићу да испита стање у непријатељским земљама.[105]
Усљед турске опасности, 1691. у новембру, провидур Долфин наредио је главарима многих новских села да се сви способни ставе под оружје и јаве на Убле.[106]
За све акције херцегновског контингента у сукобима Морејског рата, провидур Диједо, издао је 1691. једну похвалу Новљанима, којом је истакао заслуге под заповједништвом Јована Буровића, и апострофирао учешће у Гацку, спаљивање двије куле и одношење осам турских глава; затим, судар са Сулејман пашом (Soliman Bassa) на Црници 1689., који је кренуо на крајеве ‘’ових наших поданика’’; и коначно, спаљивање три села код Требиња, и сударе око Ријеке Црнојевића у 1690. години.
У 1694. години, Млечани су одредили амбициозни циљ: освајање Читлука. У томе се и успјело 20. јуна. Током ове кампање, Новљани су учествовали под Јованом Буровићем у акцији одбијања Сулејман – паше никшићког у Дробњацима. Извјештаји говоре да је у томе судару погинуло четири стотине Албанаца. Након овога догађаја Јован Буровић је упућен у Љубомир гдје је спалио три куле и љетину.
Велико дизање херцеговачких, а нарочито требињских Срба, усљедило је те године. У покушају заузимања Требиња, управо те године, уништен је манастир Тврдош. Једни извјештаји говоре да су га минирали Турци у напуштању куле, а други да су то учинили Млечани. Тада је пао и Кобук за који се вјеровало да је неосвојив[107]. Велике промјене се тиме догодише у Херцеговини. За новога пашу је доведен Али – паша из Ускопља. Јован Буровић је стекао огромне заслуге када је од Читлука, у ноћи 19. октобра, одбио турске одреде у веома озбиљном покушају да врате ово важно мјесто. Не смије се заборавити да је он заповједао српским одредима.
Година 1695. била је знатно мирнија. Било је рушења кула у околини Требиња. Јован Буровић се са Бокељима отискивао у Љубиње и тамо пожњео успјехе, спаливши нека тамошња села.
Када се сљедеће године Сулејман–паша пребацио на угарско ратиште, провидур Долфин је кренуо на Улцињ у жељи да заокружи своје успјехе у Морејском рату. И овдје су учествовали Бокељи и Новљани под Јованом Буровићем. Они су, по свему судећи, заслужни за искрцавање опсадног контингента. Овај велики бој је завршио 3. септембра снажном одбраном Турака.
И сљедеће 1697. године, Бокељи су учествовали у сударима на Неретви.
Турска узнемиравања долазиће непрекидно све до почетка мировних преговора у 1698. години. Бокељи су у Херцеговину ускакали и јуна 1698. У Сремским Карловцима Млечани су истакли захтјев за припајање читаве територије од Габеле до Новога. Венеција тврди да читав крај до Требиња припада Новоме, па када је добила Нови треба да задржи све што Новоме припада. Становиште Дубровника заговарао је гроф Marsigli. На овим преговорима утаначена је једна важна одлука која је изражена у глави IX мировног уговора у којој изричито стоји да ће се Дубровачка Република наслањати на територију Отоманске Империје.
Посао на разграничењу започет је у 1699. години. Априла 1699. стигло је наређење из Задра које је потписао генерални провидур Mocenigo III, да се погранични комесар Giovani Grimani прими са највећим почастима пуцањем из топова и пушака.[108] Генерални провидур јавиће се и концем маја новскоме провидуру наредбом да забрани сваком приступ на мјеста гдје ће се вршити разграничење између отоманске и млетачке власти које ће предводити комесар Grimani [109] Овим разграничењем, које је довршено 1701., Отоманска држава ће задржати веома узано парче обале у Суторини. Венеција губи Херцеговину, а Нови села Бајкове Крушевице и читаву Суторину.[110]
Августа 1701., у Новоме расте бојазан од Турака. У Млетке је јављено да је у Црну Гору стигао ћехаја скадарског паше. И сљедеће године, Ходаверди паша јавља Ивану Болици у Котор да ће доћи у Црну Гору. Помиње се његов упад у Грбаљ.[111]
На прелому вјекова Драчевица улази у једно мирније економско раздобље у којему ствара своје богатство, снажећи утицај својих проминентних представника. У крајевима континенталне Црне Горе, управо у 1700. години, јеромонах цетињски Данило одлази у Сечуј српскоме патријарху, да га, као и све његове предшаственике, српски патријарх посвети за владику. Из синђелије, коју му је Арсеније Трећи издао, види се јасно како се оцртава територијални домен цетињског митрополита. У бокешком заливу под његовом јурисдикцијом наћи ће се сва мјеста унутрашњег залива и Луштица без Драчевице.
Новски Срби живе у својој чврстој политичкој аутономији, у своме унутрашњем реду, у којему, уз минимум кооперације са регионалним млетачким властима, стварају простор за незадрживи економски раст. Драчевићани на прелому вјекова веома интензивно путују и тргују. Међу првим путовањима биљежи се кретање Вука Сикимића из Жлијеба који ће, послије, у Кутима, у Сопоту, добити кућу и виноград.[112]
Трговачка путовања драчевићких предузетника теку непрекидно и када се Херцеговина узнемири. У 1703. Реџеп паша Шехић крену пут пограничне Херцеговине и негдје у Дробњацима доживје пораз, па чак са братом и живот изгуби. Средином те године, на извору Требишњице, окупиће се тридесет и шест херцеговачких кнезова који се чврсто договорише да се успротиве новоме Намјеснику ако покуша са увођењем каквих високих дажбина. Посве смо сигурни, уколико би којим случајем негдје остала забиљежена имена ових херцеговачких кнезова који су се окупили на конференцији на Требишњици, била би то иста она имена бокешких “миграната” који су одлучили прећи под крило принципово. Сваки, или барем већи дио родова и фамилија јужно-херцеговачких, дао је понекога за Драчевицу која се изнова подиже у главно и веома проминентно мјесто херцеговачко уз чврсте гаранције сабиратеља народних за живот у пуној слободи вјере и обрта. Херцеговачки Срби кренуше у слободу да се задрже у својој Херцеговини. Коначно, опште политичке прилике у Босни и Херцеговини током овога великога за васколики српски народ вијека, драматично ће се мијењати. У 18. вијеку ови крајеви постају периферне области велике Отоманске државе. В. Ћоровић пише како се муслимански редови збијају и постају све гушћи, јер се у земљу повлаче потиснути муслимани. Изложени непријатељу, а видјевши како опада ауторитет средишње власти, босански бегови, господари срезова и области, почињу да све више делају на своју руку, и да на неки начин, поступајући у атавистичкој традицији, стварају нове организације средњовјековних српских жупа, наравно према моделу организовања и политичког структурисања негдашње српске државе којој и народносно припадаху.
Коначно, још једном истакнимо, присуство овако великог броја херцеговачких кнезова на извору Требишњице и решеност испољена у коначној одлуци конференције, говори за знатну популацијску снагу заједнице која није начета или исцрпљена миграцијама у бокешки залив, а које су, према нашим истраживачима у томе часу могле бити довршене у својем главном току.
У Светоуспенском манастиру Савина чувају се двери у Малој цркви које носе натпис објављен од пок. Ђорђа Стратимировића, којим се посвједочује органска потицајна спрега и снажење савинског светишта од источно херцеговачког калуђерства. У првим редовима натписа казује се: † ОВЕ ДВЕРИ НАПРАВИШЕ СЕ И ИСПИСАШЕ НАСТОЈАЊЕМ И ТРУДОМ И ПЛАТОМ, ПРОИГУМАНА ГЕОРГИЈА ОД МАНАСТИРА ТРЕБИЊЕ, ЈЕРОМОНАХА КОЈИ ЈЕ РАНИЈЕ БИО ПОП. СВЕТОПОЧИВШЕГ МИТРОПОЛИТА БЕОГРАДСКОГ КИРХАЖИ СИМЕОНА ЉУБИБРАТИЋА. И У ТО ДОБА ОД БОГА ПУШТЕН … ПОЂЕ ТУРЧИН НА БЕЧ … Дакле, овим ктиторским натписом[113] евоцира се успомена на архимандрита Георгија (Аврамовића) који се помиње у читуљи требесињских Аврамовића, који су у Драчевицу, у Требесин, прeшли за Морејског рата. Помиње се, такође, покојни епископ Симеон, који је последње године живота провео у Новоме, поред владике Саватија. Ипак је Нови улазио у један мирни период нарастања и поред непрестане турске пријетње, која је његово становништво држала у приправности и под сеоским стражама које су допунски осигуравале безбједност његових мргина, и то како од турске, тако и катуњанске опасности.
Град Нови се у освит 18. вијека суочавао са озбиљним тешкоћама у одржавању и санацији својих главних тврђава и кула. Срђе Мусић је објавио један драгоцјени извјештај из 1703. године из Државног Архива Венеције[114]. Стање тврђава са предложеним инжењерским мјерама оправке и ојачања дао је инжењер Ђакомо Бинард, уз планове Старог и Новог лазарета. Описује, ваљда и данас присутну, пукотину која се пружа дуж Горње тврђаве у којој препознајемо Канли кулу. Казује како је терен “слаб у темељима“. Предлаже извођење дренажа на западној страни како би се одвела вода. Бастион Светог Јеронима је свакако стајао негдје испод католичке парохијалне цркве на Доњем градском тргу, дакле, близу средишта управе града. Инжењер казује да је оправке предлагао уважени Ђовани Гримани као комесар за разграничење, боравећи у Новоме. Али, зидови у сувомеђи обљепљени малтером показали су се недовољним. Млетачки грађевинари су на овоме бастиону вршили и неке сондаже. Он је сматрао посалове на оправкама бастиона сасвим неизвјесним те да се у циљу ваљане одбране града поведе рачуна о Шпањоли. Тражио је да се обнови свод на Горњој тврђави које је разнештен приликом млетачке опсаде. Бинард је водио рачуна и о бистјернама које су биле распоређене око бастиона. Предвидио је да се дебелим зидовима окруже врата према обали на Тврђави на мору (Форте маре), која вјероватно и данас стоје.
О Шпањоли казује да се оправи на модеран начин те да је ова тврђава на најбољем мјесту на подручју Новога.
У то вријеме опасности од неког новог турског продора ка Новоме ни случајно нису престале. Венеција је вршила досир са Црном Гором, гледајући да обезбједи своје залеђе у миру, па у неким далеким плановима, осигура и евентуално продубљавање, проширивање, узаног појаса уз обалу.
Генерални провидури Далмације и Албаније (Albania Veneta) додјељују крупније баштине заслужним фамилијама у Драчевици. Данас, након сагледавања општег оквира догађаја који посљедоваше Морејском ратном метежу, и отимању о живо тијело српске Херцеговине свих ондашњих јадранских држава, па и снажне Аустрије, може бити да у дукалима исписана синтагма “веома заслужни” одлично одговара истини и представља одмјерен израз дипломатског признања највиђенијима који су имали могућност подизања народа.
И љето 1706., обиљежиће у матичним областима бокешких миграната озбиљне турске пријетње. Важно је истаћи да се у свим овим и претходним сукобљавањима ангажује српска Херцеговина.
У то вријеме Драчевица и Нови град изнова излазе на море и отпочињу свој историјски поморски живот. Сплитска скела губила је на значају и Венеција у првој години 18. вијека отвара топаљску не би ли се надметала са Дубровником. Уз све слабости и почетне погрешке код образовања лазарета, стећи ће ова скела крупне предности, мада Венеција каналише сав транзит ка граду Светога Марка.[115]
Важна историјска тековина града Херцег Новога су без сумње његови катастри. Трећи по реду, и најпотпунији, довршен је 1704. године. Ову књигу довршили су мјерници Bartolomeo Agostini и Pietro Rossi. Израда и употреба катастра придоносиће развоју бољег осјећања Топљана за правичност једног другачијег типа и ред установа државе наспрам установа обичајног права. Веома крупна прегнућа топаљских тестатора и црквених тутора, марљивост њеног простог становништва и жеља за надметањем на свакој аркади и порталу, на сваком засвођеном прозору, на свакој тараци, израста у реалном културном простору, у оквиру установљеног реда државних установа грађанске Републике Светога Марка која чува слободу најснажнијег народносног тијела њеног околојадранског круга. У то доба, и још веома дуго, живјеће сусједне континенталне области Херцеговине и Црне Горе у другачијим околностима које карактерише блокираност културног развитка. У вези са израдом катастра и смиривањем ратних дејстава стоји и молба млетачког капетана Вука Сикимића, Херцеговца из Мириловића код Билеће, која представља веома садржајан и сликовит опис путашествија једне херцеговачке фамилије у два млетачко – турска рата.
У 1707. години наступиће нови немири у ширем региону. Млетачкотурски односи се озбиљно ремете и генерални провидур Rivа понудиће Црној Гори могућност договора о сарадњи. Састанак је одржан у Новоме. Обје стране су превасходно настојале да се оживи трговина а остала питања су остала пасивна.
У то доба у великој Русији Петар Први успијева у своме настојању да оштрим унутрашњим захватима економски и политички стабилизује своју непрегледну земљу. Врло брзо, он ће начинити и искораке према вани. Почеће се занимати за Балкан. У овоме искорачивању, указаће се на политичком позорју свег словенства један гатачки Србин, Сава Владиславић, као утицајни савјетник и дипломата у служби руске земље. Још код карловачких преговора руска страна ће се заложити за права и вјерске слободе православних на Балкану и отворено наговјестити жељу за успоставу протектората. Оваква одлучна руска политика у старом балканском питању које се вазда очитује као питање државног интегритета расутог Српства, донијеће Боки и њеноме залеђу, врло скоро, нове снажне и опасне националне узлете. И опет немири захватају Херцеговину. У 1711., Отоманска Империја ће објавити рат Русији. Шведски краљ Карло Дванаести пређе у Турску не би ли наговорио Отоманску државу да крене против Русије и у томе успије.
Веома крупан значај за Боку носио је овај српски устанак. Читаву годину дана прије него ће доћи до објаве рата, руски посланик у Цариграду Петар Толстој, и Дворски савјетник за питања православног Истока, гроф Сава Владиславић, прибављали су обавјештења о намјерама турске владе, као и о утицају Карла Дванаестог код Ахмета Трећег. Русија је претходно разаслала своје агенте по Турској и Криму. Попут кнезова Влашке и Молдавије, који се узнесоше надом у ослобођење од Турака (на почетку 18. вијека упућен велики дар манастиру Тврдош о чему се оригинална повеља чува у манастиру Савина), и наши народни главари се радоваху наговјештеном сукобу Русије и Турске који је могао изгледати као час разријешења српскога питања. У сасвим основаним пројекцијама развоја догађаја, Херцеговац Сава Владиславић, који бијаше главним покретачем устанка, очекивао је истицање српског питања на мировној конференцији. Сава је начинио ратни план Русије.
Петар Велики је почетком марта 1711. кренуо пут Галиције и у томе часу дошло је до покретања наших полеђинских предјела. Румунски хроничари писали су врло озбиљно о првим бљесковима панславизма. Грци су вјеровали да ће у Цариград вратити свога василеуса, а сво свештенство се надало повратку сјајног Бизанта. Словенски народи, поглавито Срби, видјели су у рускоме владару и свеправославном сабирању, прилику да на словенски олтар принесу своје области. Сава Владиславић лично је упутио пуковника Михаила Милорадовића у његовоме посланству у Црној Гори и Херцеговини. Писао је Сава Милорадовићу овако: “Ако се добросрдачно потрудиш и такво славно дјело као што је устанак словенских народа против Турака доброме крају приведеш, и многобројни народ против Турака дигнеш, онда ћеш ускоро постати генерал, и превелику ћеш милост постићи.”
Милорадовић, који је овдје боравио и 1707., долазио је владици Саватију у Топлу и то почетком јуна 1711., обећавши њему и Хаџи-Стефану знатне посједе Мустафe аге Ченгића у Херцеговини, а да ће послије њих, ови посједи прећи у власништво Требињског манастира.[116] Занимљиво је да Милорадовић помиње Требињски манастир а не неки манастир на територији епископије. Није нам познато како се у овоме устанку понио владика. Нема сумње да је његов глас могао носити прикључење читаве Драчевице, али и пуно ширих предјела устанку.
И поред пропасти устанка, донијеће овај покрет прво чвршће везивање за Русију и означиће први општенародни српски устанак против Турака. И неће пуно времена проћи и зачеће се нови млетачко-турски рат (1714-1718) који ће се у Боки, такође, добро осјетити. И један и други велики догађај, устанак све Старе Херцеговине 1711., и овај последњи велики млетачко-турски сукоб, одразиће се на живот Новљана и Требињаца и довести до нове имиграције снажних, кнежевских фамилија Зубаца и Требиња, али и одлива и учвршћивања у Петрограду значајних Топљана. Када је Сава Владиславић кренуо акцију на подизању Срба у рату, он је изазвао далекосежне добре резултате у граду досељења његове фамилије. Ова ће новска трговинска колонија помоћи и подизање Велике савинске цркве. Рат је ипак отворио могућност за стварање једне јако свијетле тачке у историји Драчевице. Ратом кренути одлив топаљских трговаца ка Петрограду и ратом кренути прилив требињских првака у Топлу. То је, свакако, један од крупних биљега и приноса напредовању Топле, напредовању привредном, али и културно-црквеном сабирању њеног високог сабирачког дјела у великом вијеку Срба.
Град Нови, живио је ипак у овоме раздобљу мирно и његова поморска привреда брзо је расла. Овдје је већ до четрдесетих година 18. вијека створен један знатни сталеж богатих трговаца са великим непокретностима и забиљежена су прва велика ктиторска дјела (1712., 1742). У томе часу зачиње се и топаљска херцеговачка емиграција која стоји у Венецији и Русији. Тај руски контингент је једна од најзанимљивијих и високих тачака и домета драчевићке историје 18. вијека. Сасвим је могуће да је овај круг формиран око Владиславића и знаменитога и утицајнога грофа Саве Рагузинског, јер су заиста чланови ове фамилије присутни у Петрограду. Тамо је стајао Мојсеј Јованов. Из обимније документације херцегновског Архива, види се и да су ови Владиславићи, Мојсеј, и Матеј, живјели у Петрограду, али и задржавали везе са Новим, дуго боравећи у Новоме и одржавајући пословне акције у Новоме путем њихових заступника. У средини вијека куповали су дућане и куће у Топлој, али и баштине у Кутима, Ратишевини и Подима. У Русији, у Петрограду, је средином вијека умро конте Јован Владиславић. За скрбника његове оставштине постављен је Јован Лучић из Дубровника.[117]
У Нови су средином вијека доселили и Стратимировићи, и то пет фамилија. Генерални провидур Jakov Baldu заповједио је да се фамилије Николе, Мата, Марка, Анта и Јова Јововића Стратимировића који су доселили из државе Турске ослободе свих намета и кулука, изузев за случај рата или ванредних прилика када су сви вјерни поданици дужни да пруже помоћ. Ова је наредба начињена у Котору 17. септембра 1747. Три године касније, у зиму, Никола Стратимировић из Топле, поднио је на регистрацију увјерење Топаљске општине да су ове фамилије, поријеклом из Требиња, које сада живе у Топлој, ослобођене плаћања државног пореза.[118]
У Новоме је послије рата 1711., и послије Другог Морејског рата, нарастао и католички конгломерат. И управни апарат и његово становништво које познајемо из Нота од соли државе Новске из друге половине вијека.
У то доба активирају се приморске аутономије. Грбаљ 1715. прихвата млетачки протекторат и то на темељу аутономије из Кандијског рата 1647. године, и за то је из дат дукал 30. новембра 1715. У вријеме када Венеција постиже крупне успјехе у Мореји, Далмацији и Херцеговини, зубачки прваци Даниловићи, Кузман и Јован, прелазе у Драчевицу да подигну све Зупце и пређу под крило принципово. Ако је судити према изворима бијаше то најкрупније помјерање становништва јужне Херцеговине ка Драчевици од Морејског рата.
Други Морејски рат (1715-1718) донијеће ново крупно ангажовање новских Срба на страни Венеције. Управо су Новљани 1715. године заузели Зупце и проширили млетачку границу. Новљани су под заповједништвом Јована Буровића продирали ка Корјенићима и требињској околици, допирући до тврђаве Кључ. Биле су ове активности од значаја за разријешење кампање под Сињом. Рат је, такође, донио и нове значајније оправке на граду, као и ново утврђивање, помоћу инжињера Лансберга. Обновљен је “Каштио с мора”, а Доњи град се коначно привеза са Горњим. И када је Мочениго наваљивао на Бар, Новљани су учествовали под заповједништвом пуковника Бечића, и ове је њихове заслуге Мочениго похвалио посебним свједочанством. Ови ће догађаји, свакако, једноме заслужном млетачком лидеру, значити за формирање веома повољног и захвалног става према српскоме владици који је сједао у Новоме. Владика Саватије се упокојио у вријеме рата, али га је већ увелике замјењивао архимандрит Стефан.
Владика Данило Петровић затражио је ревизију неких формулација из дукала од маја 1717. које се односе на вјерска права Срба у млетачким доменима. Република, чинећи уступак, ипак оставља питање јурисдикције над драчевићким Србима нејасно и недовољно оцртано. У Пожаревцу, Венеција постиже одређене концесије и историја се понавља. Република Светог Марка добија мало. Тек Убле, Леденице и Кривошије. Током овога последњег великог млетачко-турског рата дубровачко становништво се солидарисало са устаницима – бокешким и херцеговачким Србима. В. Форетић пише “Осим опће кршћанске солидарности дјеловало је и понешто друго”[119] Влада је морала забранити својима, а истичу се Конављани, да скривају и помажу устанике. Конављани чак прилазе устаницима.
У Топлој ће се у последњој години рата десити нешто што ће обиљежити његову тристогодишњу историју. Топљани ће те године упутити у Млетке депутацију од четири члана: Илију Цвијетовића, Николу Злоковића, Драгутина Магазиновића и Михајла Комненовића, која ће замолити Сенат за оснивање аутономије у Топлој.
Moлба Драчевићана за оснивање општине[120]
Преведри Принципе,
Ово је први пут да Вам се до земље клањају становници херцегновског краја; иако их краси иста вјера и једнако поштују Вашу Свјетлост, ипак су се сврстали у три групе: први су се препустили уживању у држави и прије него је Херцег – Нови задесила оволика срећа чијем остварењу су, опет, и они сами веома доприњели; други су нашли уточиште под влашћу, међу онима који благосиљају мир, и најзад, трећи који су се зачас приклонили садашњем рату.
Колико је бројно ово троврсно становништво, које само споља гледано, чини јединствену заједницу, толико је сиромашно тло подручја на којему живе. Због сурових разграничења у прошлости његов најбољи дио још стење под варварским јармом турске владавине.
Окончаће се, ипак, њихово жалосно стање, јер ће, Божјом помоћи, ова славна народна војска, у предстојећем ратном походу, повратити поменуту територију у некадашње границе, као што ће повратити своје изгубљено самопоуздање и своју пријашњу снагу.
Међутим, у јадном је стању становништво и на овој садашњој земљи, скроз брдовитој и кршевитој, и не долази у обзир да се обрађује, и поред труда око побољшица, па на њој ништа не расте осим шикаре и трња.
И поред ових несретних околности, они никада нису напустили своју родну земљу, већ су све јаче за љубав свог народног имена, чували своју чисту вјеру којој су се заклели и у свим указаним приликама – у прошлом и садашњем рату – потврдили су је, проливајући крв и жртвујући своје животе.
Веома брзо у будућности препричаваће се у колико битака се истакло ово заслужно становништво а то ће још успјешније и јаче потврдити бројна часна свједочанства која подастиру на увид и знање владоца и која чине највећу вриједност њиховом подаништву.
Па ипак, уза све то ситно претварање, занемарујући и то што су они учинили приликом освајања Заљута, приликом његове одбране, при опсади Улциња и у бројним другим тешким приликама када су донијели велики број непријатељских барјака и многе одрубљене главе, Ви морате признати да је ово становништво највише себе изложило највећим опасностима садашњег рата.
У ствари, цијена његовог залагања и његове храбрости била је добровољан пад Зубаца и тамошњих људи који су чували то мјесто као важан одбрамбени положај за читаву територију: стога рачуна на неку почасну титулу за ослобођење Сиња и за правовремено изведене акције у горњим крајевима Албаније.
Настављајући свој пут започет побједама, народ је навалио од Херцег – Новог до Требиња с једне, и од Корјенића с друге стране, сијући пустош и паљевину утиснуо је призоре ужаса, као свједочанства своје храбрости.
А какве су тек доказе изнијели пред очима владара који им додјелио свету дужност – приликом освајања Царина и Попова, приликом заузећа куле у Лугу оружаном силом, и најзад, приликом опсаде Бара, када се не би укротила њихова варварска охолост, да није било њихове смјелости; можда би се, игром судбине, та опсада била свела на какво злосрећно погубљење, с обзиром да су својом храброшћу, онемогућавали сваку помоћ од стране Турака, о чему свједоче живи докази генералног провидура у Далмацији. Колико год их кошатале све жртве и толико проливене крви у свим тим приликама ипак су дивним знамењем овјенчали своју неуништиву вјеру.
Како је народ Херцег – Новога досад много учинио у корист свог поштованог Принципа, више од тога дугује истом принципу; стога обећавају да ће у будућности још више чинити.
С обзиром на толике жртве које су у међувремену принијели на олтар рата и мира, имају разлога да се ти браниоци радују, јер се сматрају исто тако вриједни у погледу оданости и вјере као и остали њихови сународници, а сами су сиромаси и гоље, и без и најмањег добитка од стране јавне добротворности.
Потреба, дакле, за обезбјеђењем свог опстанка и честита жеља да се покажу као и остали, много су доприњеле да отправе своје изасланке и то оне који се понизно клањају великом пријестољу, и који се по први пут сматрају срећним што ће видјети Принципа и смјерно му предати ову молбу:
1. Да становници Херцег – Новога, који су сви православне вјере, смију и даље да живе са истом вјером и да им, осим тога, буде допуштено да проширују и поправљају православне цркве и манастире који се налазе на поменутој територији, и то без ичије забране.
2. Да њиховом свијешћу увијек управља владика из Херцеговине, који је њихове вјере и њиховог језика, језика словенског, као што се у прошлости увијек чинило; владику, пак, мора да посвети патријарх такође њихове вјере, а у његовом одсуству три владике исто тако њихове вјере, и да се нико, ни под каквим изговором не умијеша.
3. Да јалово земљиште херцегновског подручја, које је скроз брдовито и кршевито, а уз то подложно обурвавању у море воденом бујицом, буде милошћу државе опроштено од тешких даћа које плаћа, тј. од 3,10 лира на земљиште под виновом лозом, а 2,10 терасасто земљиште по Далмацији и обрадиво земљиште, јер много пута шкрт принос није могао да покрије порез.
4. Да буду изузети од пореза њихови домаћи производи, као и приходи од трговине њима у свим мјестима честите државе.
5. Да се и покојним поданицима, њима и њиховим насљедницима, као што је то случај са живућим поданицима који су се предали у руке државној власти, осигура властита земља коју су сами, оружјем у руци на овом подручју освојили, и нека то имовинско право добије примјерену одредбу у парохијалној цркви у Топлој, предграђу Херцег – Новога.
6. Пошто непријатељи пријете оружјем на границама овога краја, а стално се повећава број поданика за одбрану, они моле да им се додјели 500 пушака албанске израде, 6 застава и један барјак.
7. Како су прошле године имали слабу жетву и оставили необрађено оно мало њихове земље, а због тога што су у вријеме сјетве кренули у опсаду Бара, нека само ове године добију 600 стара жита као државну помоћ.
8. Да браниоцима Херцег – Новога буде допуштено да формално и физички оформе комунитад како је то учинило остало становништво Албаније којом ће управљати капетан, четворица суђа и један писар; да их бира оппштина, да их сваке године смијени; да буду овлаштени да смију пресуђивати у грађанским споровима који би у општини настали; да кривичне спорове воде државни представници који би, једнако као и капетан били плаћени по 20 фјорина мјесечно из државне благајне.
9. Да се ослободе сваког мануелног рада осим служења владару под оружјем, у хитном случају изненадног избијања рата.
И док је Ваша Преведра и Премилостива Власт толико дуго отезала с молбама становника Херцег–Новога, дотле привилегије које су они тешким сузама и понизно милили, уживају већ више вјекова неки околни народи и поданици ваше свјетлости, а то су становници Макарске, Пољица у Далмацији, као и народ Грбља и Паштровића у Албанији.
Херцег – Нови, 14. јуна 1718.
Копија от шупљике предали имбашадури у Млеције, у Сенат: Илија Цвијетовић, Нико Злоков, Михат Комљенов, Драгутин Петров.
Дужд Joannes Cornelio одговорио је дукалом од 14. јула 1718: “Да могу слободно, као и до сада, живјети у својој православној вјери и да их нико за то не смије узнемиравати, и да могу поправљати своје цркве и манастире, када то нађу за потребно”. Први капетан комунитади био је Никола Злоковић из Бијеле, а замјени га Симо Милутиновић Томашевић из рода Магазиновића стационираних у требињској Површи (село Сливница). Топаљска општина је користила печат Саборне цркве Светога Вознесенија у Топлој.
Видљиво је да Сенат одговара сукладно захтијевима свих капитула ове молбе, осим другога капитула који инсистира на правилном избору епископа.
Најважнији род који се истакао у оснивању Топаљске комунитади, историјслоог језгра херцегновске општине је род сливничких Магазиновића. Сладоје бијаше главним обртником у Боки на измаку Морејског рата, похваљен од генералног провидура за подстицање трговине. Његов синовац Симо Милутинов постао је једним од главних прокуратора код градње Саборне цркве Светог Вазнесења Господњег на Топлој. Такође, и првим трибутарним начелником Топаљске комунитади, као и снажним браниоцем слова дужедевог дукала о заснивању комунитади. 1742., написао је опоруку која свједочи његово велико ктиторство и даровање Српске цркве, разашиљући крупне новчане прилоге свим древним средиштима Цркве у источномедитеранком басену, па и у Синају[121].
Главни извор богатства новских предузетника, међу којима су се, свакако, истицали учесници у последњим ратовима, бијаше поморска трговина. Оцјена о одређеном аутономном развитку поморске привреде новскога краја, који се ослањао, углавном на капиталу досељеника, може стајати, све док се не утврди ко су досељеници а ко стариници. Не споримо да је нови капитал досељеника преовладавајући у формирању топаљске трговинске флоте због привилегованога положаја миграната[122].
Сигурно је, такође, да је овај капитал увећаван и пљачкама на мору. У доба оснивања Топаљске општине, Топла је помињана и у међународној дипломатској преписци. Њени се житељи помињу уз Пераштане као главни виновници нереда, чак око Ријеке и Мошћеничке Драге[123].
Током 1719., Новљани су пребацивали властима због одвлачења грађе за Котор и Будву. До љета 1709., у околини Новога је посјечено скоро 100 храстова у Бијелој и Крушевицама, 225 у Кутима (Кути, Обалица и Рујево, Ластва) и 125 у Луштици[124]. То је огромна сјеча! Бродови су за Новљане грађени и на Корчули, али и куповани од Турака. Јован и Никола Паликуће посједовали су тартану од 250 тона носивости.
Драчевићани су трговали и путовали за Корчулу, Сплит, Задар, Ријеку, Сењ, Хвар и Трогир. У Корчулу се носио катран, паклина, дрво, жито, сир. Тамо се куповало и вино. У Трст се носило уље, суво месо и корњаче. Брачани су доносили вино у Нови. међутим, за Венецију иду само већи бродови Војновића, Живковића, Горакућа, Мирковића… Носе сир, дуван восак, уље, вуну…
Регуле на којима је саздан свагдањи живот Топле су изузетно строге. Грађани Драчевице били су везани за Цркву. Створили су један реперни и елитни слој својега друштва и са њим кренули напријед у стварање вриједности које се могу показати Свијету. Други елемент за процјену нивоа културног развоја овога краја је ширина физичког и осјећајног простора који заједница експлоатише, простора који заједница сажима у своме привредном и културном делању. Тај је простор у 18. вијеку веома знатан, и он је у великом вијеку Срба, овдје нагло проширен. Топла сабира и сажима искуства и утиске са читавог медитеранског круга. Она га успијева брзо и лако опкорачити и повезати.
Надаље, Топла пристаје на ред установа заједнице и ред установа државе којој припада. Она пристаје на чињеницу коначности судских одлука, најприје, њених народних судова, а потом, и млетачких судова. Држава се поштује јер је правична и свеприсутна. У животу драчевићког села може се познати неколико кругова одлучивања. Најприје, унутрашњи круг старе установе главара који фигурају као старјешине родова и родовских агрегата – ситних парти по селима. То је један искључиво профани круг и он је својим дјеловањем и својим механизмима управљен пут унутра. Он се упиње да догађаји унутар заједнице-рода, ту и остану. Он обједињује и чува посве скривене механизме одржања поретка унутрашњег живота драчевићког села 18. вијека које ми данас тешко можемо докучити.
Други круг одлучивања је остварен кроз личност и установу сердара који је оджавао коресподенцију са представницима државне власти. Он, као и парох, персонификује репресивни апарат државе и његова је активност висока.
Трећи круг је круг званичности и репрезентативности. То је управа Топаљске комунитади.
Овдје, у Драчевици 18. вијека само су окупљени и управљени према вани, ван статичних кругова одлучивања старобокешког и стародинарског друштва управљачки механизми које смо ми изгубили у доба аустроугарске окупације. Овдје је почела градња онога што ми данас зовемо “отвореним друштвом.” Снага старих установа ипак ће задржати своју животност. Али у тој синтези биће остварен главни интерес заједнице: одржање старог српског отока сред млетачког земљишта. Одржаће се отпорни српски национализам и етничност старе српске вјере а све у живахном саобраћању са Свијетом и читавим Медитераном. Биће створено елементарно богатство које ће похрањивати веома старе и древне моделе културног живота Драчевице и Старе Херцеговине. Дакле, данас ми можемо веома лако препознати прогресивни културни ток овога краја који ми ни у ком случају не смијемо гледати као културни преображај. Овдје, у Драчевици, Стара Херцеговина само продужава свој живот.
Сасвим сумарно, укупни резултати Топаљске аутономије могу се поставити овако:
а. Највиша културна аутономија са тенденцијом и јасним знаковима политичког осамостаљивања
б. Економске концесије и високи привредни раст који ће током друге половине 18. вијека постати јако очигледан у топаљском поморству и трговини
ц. Самосталност црквене власти која ће у својим практичним одразима постати видљива послије прогона владике Стефана
д. Високи степен самосталности традиционалног судског система који је преузимао и ингеренцију пресуђивања у кривичним споровима
е. Високи културни принос изражен у установи ктиторства и свагдањег уредног живота
ф. Учвршћивање сазнања и снажно искуство цивилизаторске улоге и вриједности Топаљске аутономије
Током друге половине 18. вијека, уз снажни развој поморске трговине, створиће Новљани услове за подизање Велике Светоуспенске цркве манастира Савина и она ће бити довршена тек 1799. године. Пад Венеције 1797. дочекаће Новљани као сопствену трагедију, не толико због привржености старом систему, већ због бојазни од новог окупатора. Потресна су њихова настојања да одрже своју топаљску општинску аутономију и у вријеме управе Аустрије и Француске.
[1] Ilija Pušić, Pećina Vranjaj preistorijsko stanište iznad Herceg – Novog, Crnogorska Akad. Nauka, Poseb. Izdanja, knj. 38, Podgorica, 1999, 39, 43, 71, 72. Аутор истиче присуство оскудних налаза неолитске грнчарије у десетак фрагмената различитих посуда. У неролитском стратуму нису опажена огњишта.
[2] Fernan Brodel, Мediteran i mediteranski svijet u doba Filipa II, Podgorica, 2001, 27 (’’Najpre planine,’’ ’’kako definisati planinu?’’ ’’Planina, civilizacije, religije’’); Горан Ж. Комар, Камено код Херцег – Новог. 672 године помињања села. Хроника, Херцег – Нови, Камено, 2007, 11.
[3] P. Lisičar, Crna Korkira i kolonije antičkih Grka na Jadranu, Skoplje, 1951, 7
[4] М. Коzličić, Historijska geografija istočnog Jadrana u starom vijeku, Split, 1990, 48 – 79
[5] А. John Evans, Antiquarian Researches in Illyricum, Westminster 1, I – II, 1883. Aртур Еванс је вршио археолошка ископавања у Рисну.
[6] P. Lisičar, Legenda o Kadmu i veze Lihnida sa Egejom i Jadranom, Živa antika III, 1 – 2, Skoplje, 1953, 245. M. Suić, Gdje se nalazilo jezero iz 24. poglavlja Pseudo Skilakova Peripla, Godišnjak Zemaljskog muzeja u Sarajevu, 8/1953, 111 – 130. Д. Срејовић, А. Германовић – Кузмановић, Речник грчке и римске митологије, Београд, 1979.
[7] Владимир Ћоровић, Српски манастири у Херцеговини (“Прошлост Херцегови-не“), Београд, 2999, 14 – приредио др Ђ. О. Пиљевић.
[8] Ranka Kuić, Keltski tragovi u Boki i Crnoj Gori, Драчевица – часопис Друштва за архиве и повјесницу херцегновску, год. II, бр. II, Херцег – Нови, 2004, 3 – 6
[9] В. Ћоровић, Српски манастири /као горе/…, 15
[10] Pavle Mijović, Tragom drevnih kultura Crne Gore, Titograd, 1970, 59, nap. 4
[11] Исто, 75
[12] В. Ћоровић, Границе старе требињске области, Видослов 16, Тврдош, 1999, 38. Аутор се позива на Nik. Bar. Djonović, Suttorina und die romischen Funde, 1906, 6, 7.
[13] Јеромонах Атанасије Јевтић, Други васељенски сабор, Теолошки погледи, бр. 1 – 3, год. XIV, Београд, 81
[14] Др Божидар Шекуларац, Трагови прошлости Црне Горе, Средњовјековни натписи и записи у Црној Гори крај VIII – почетак XVI вијека, Цетиње, 1994, 33 – 35
[15] Н. Ђорђевић, Историја Срба и српских јужнословенских земаља у Турској и Аустрији, Београд, 1872; М. Милојевић, Одломци историје Срба, Државна штампарија, Београд, 1872.
[16] Бизантијски извори за историју народа Југославије, том I, посебна издања књ. CCХLI, Београд, 1951, 259, 260, 261 – уредник Г. Острогорски и сар.
[17] Територија Херцег Новога је слабо археолошки истражена. Ископавања су вршена само на једној посвједочено средњевјековној грађевини – цркви Светога Апостола Томе у Кутима која је стајала рушевна. Ова црква је припадала 10. вијеку. Овај период каракте-рише у Дра-чевици празнина културног наноса искључиво из разлога његове археолошке неистражености. На територијалном опсегу Херцег Новога стоји огроман број цркава са преовладавајућим сре-дњевјековним утемељењем. У току су испитивања на цркви Светога Саве – Завичајни музеј Хе-рцег-Нови.
[18] Ђорђе Јанковић, Српско поморје од 7. до 10. столећа, Срп. Археолошко Друштво, Повремена издања, књ 5, Београд, 2007, 37
[19] Jonannes Lucius, Memorie storiche di Tragurio o detto Trau, Venezia, 1673.
[20] Darxava sveta slavna i kreposna carkovnoga letopisa trudom Andrie Zmajevicha Perasctanina, filosofie nauciteglia i bogoslovca, gniegda opata Perasckoga, sada arkbiskupa barskoga, u Budvi SV. pristoglia apostolskoga namesnika, kragliestva Servie nacelnika svomu narodu Slavinskom… MDCLXXV.
[21] K. Jireček, Die handelsstrassen und Bergwerke ven Serbien und Bosnien Wahrend des Mittelalters, Prag, 1879, 3.
[22] J. Gelcich, Memorie storiche sulle Bocche di Cattaro, Zara, 1880, 51
[23] Isto, 145
[24] С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, Београд, 1964, 10.
[25] За нас је веома занимљиво укључивање блиских сродника Павловића – властелина Обрадовића у утицајни круг политичких дјелатника овога времена. Кнезови Радосав и брат му Вукашин Обрадовић учествују у политичком животу 1419. године. Управо преко ових Обрадовића Дубровник је утицао код војводе Петра и Радослава да им уступе њихову половицу Конавала. Кнез Радослав помиње се као свједок на повељама Радослава Павловића. Милош Благојевић “Државност Земље Павловића“, научни скуп “Земља Павловића“, Бања Лука, Српско Сарајево, 2003, 133, нап. 68, казује како ова властеоска породица не потиче ни из Требиња ни из Хума, уз напомену да нису ни из Борча. Обрадовића је од старина било у Новоме (Камено). Не знамо због чега се у оваквим хипотетичким разматрањима заобилази Драчевица.
[26] Engel – Stojanović, Povijest Dubrovačke republike, Dubrovnik, 1903, 72; Serafino Razzi, La storia di Ragusa, Ragusa, 1903, 87; B. Cvjetković, Uvod u povijest Dubrovačke republike, Dubrovnik, 1916, CX.
[27] Љ. Јовановић, Ратовање херцега Стјепана с Дубровником 1451 – 1454, Годишњица Николе Чупића 10 (1888) 188, 189.
[28] У своме писму градским властима владика бококоторски Герасим је тражећи дозволу за градњу цркве Светога Архангела Михаила на овоме мјесту, 1883. године, инсистирао на ранијој грађевини коју је описао као велелепну, грађену од Старога Херцега. Горан Ж. Комар, Небојша Рашо, Пут који води од Рудина до Белависте, Новске новине бр. 30, апруил – мај 2009, 20; Јасмина Житник, Прилог проучавању цркве Св. Арханђела Михаила у Херцег – Новом, Бока 26, 2006, 215; Марија Црнић – Пејовић, Деведесетпетогодишњица освећења српско православне цркве св. Арханђела Михаила у Херцег – Новом, Бока, 2006, 201. Оба прилога пружају увид у сачувану архивски грађу.
[29] В. Ј. Ђурић, Манастир Савина, Бока 5, Херцег – Нови, 1973, 5
[30] В. Атанасовски, исто, 20
[31] Исти, 21
[32] Ђорђе Бубало, Српски номици, Византолошки институт САН, посебна издања књ. 29, Београд, 2004, 130; С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба…, 1; В. Атанасовски, Пад Херцеговине…, 151.
[33] Ђ. Бубало, навед. дјело., 130, 131, нап. 82.
[34] Тома Поповић, Турска и Дубровник у XVI веку, Београд, 1973, 20, 21.
[35] Исто, 38
[36] Исто, 42, 43.
[37] Владимир Ћоровић, Требињски манастир Тврдош, Српски манастири у Херцеговини, Београд, 1999, 103 /приредио др Ђ. О. Пиљевић/ – по Љ. Стојановићу, Записи…
[38] Горан Ж. Комар, Цркве Старог новског града XVI – XVIII вијек – у припреми
[39] B. Hrabak, Bokelji kao nabavljači arbanaških žitarica 1480–1700, Boka 20, Herceg–Novi, 1988, 81
[40] Исто, 84
[41] Историја Црне Горе књ. III том I, 1975, 600
[42] О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд, 1974, 180, нап. 192
[43] Jasmina Đorđević, Dračevica i Riđani sredinom XV vijeka, Beograd (Zadužbina Andrejević), 1997, 48
[44] В. Бошков, Документи о односу католичке и православне цркве у Босни, Херцеговини и Далмацији, Споменик САН CXXXI, Београд, 1992, 16. Вијести о оваквој обавези протежу се и пуно касније у првој половини 18. вијека: Р. Тричковић, Српска црква средином XVII века Глас САНУ CCCXX, Београд, 1980, 134. Обавеза плаћања дажбина пећком патријарху у 18. вијеку.
[45] Јасмина Ђорђевић, Драчевица и Риђани средином XV вијека, Београд, 1997, 75
[46] Тома Поповић, Турска и Дубровник у XVI веку, СКЗ, Београд, 1973, 88, 89
[47] Исто, 90
[48] Ј. Đorđević, исто дј.
[49] Т. Поповић, 199
[50] Исто, 353, гдје разматра и ставове Г. Елезовића у: Некретна добра Ахмед – паше Херцеговића у Дубровнику извор за пљачку Дубровачке републике. Прилози ОФ, I, Сарајево, 1950, 71
[51] Историја Српског народа, књ. трећа, први том, 2000, 330
[52] Владимир Ћоровић, Српски манастири у Херцеговини, Београд, 1999, 104, 105
[53] Исто, 105
[54] Р. Тричковић, Српска црква средином XVII века, Глас CCCXX 1980, 121
[55] Ђ. Слијепчевић, Хумско –херцеговачка епархија и епископи и митрополити од 1219. до краја XIX века, Богословље XIV, 1939, 254; Р. Грујић, Херцеговачко – захумска епархија, Народна енциклопедија IV, 792; Б. Никчевић, Улога и значај манастира Милешеве у историји српског народа у Босни и Херцеговини, Милешева у историји српског народа, 175 – 189.
[56] Историја Српског народа, трећа књига, други том. Срби под туђинском влашћу 1537 – 1699, Београд, 2000, 19, нап. 39
[57] Исто, 31
[58] Богумил Храбак, Челници сточарских заједница у источној Херцеговини у XIII – XV веку, Зборник за историју БиХ 2, САНУ, Београд, 1997, 161 На основи великог броја исписа из ХАД.
[59] Историја српског народа, исто, 31
[60] Исто, 35 по Ј. Цвијићу, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Београд, 1922, 412, 413
[61] Исто, 35, 36 по Б. Ђурђеву, Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку, Сарајево, 1953, 33
[62] Исто, 63 по Ђ. Слијепчевићу, 317 – 319
[63] Дејан Медаковић, Манастир Савина. Велика црква, ризница, рукописи, Београд, 1978 На темељу: В. Ђурић, Манастир Савина, Херцег – Нови, 1973, 11
[64] Исто, 12 На темељу: Историја Црне Горе, књ 3., том 1., 1975, 600
[65] Т.Поповић, Турска и Дубровник…,147
[66] B. Hrabak, Knezovi i vojvode Trebinja i Popova do XVII veka, Tribunia 6, Trebinje, 1982, 86, 87.
[67] Исто, 87
[68] Глас Боке, IV, 108, 5. I 1935, 5. Дана 15/ Августа/ 1539/ Турска /Војска/ Одбијена би.
[69] Глигор Станојевић, Црна Гора у XVI и XVII вијеку, зборник радова, ОБОД, Цетиње, 2007, 9
[70] P. Butorac, Razvitak i ustroj peraške općine, Perast, 1998, 228, nap. 282
[71] В. Ј. Ђурић, Манастир Савина.., 5
[72] Г. Станојевић, Црна Гора…, 26
[73] Исто, 154 – 158
[74] Исто, 52
[75] Исто, 166
[76] М. Јачов, списи Тајног ватиканског архива XVI – XVIII века, Београд, 1983; М. Јачов, списи Конгрегације за пропаганде вере о Србима 1622 – 1644, САНУ – Зборник за историју, језик и књижевност српског народа II од., књ. XXVI, Београд, 1986, 282, 284
[77] P. Butorac, Boka Kotorska u 17. i 18. stoljeću – politički pregled –Perast, 2000, 29
[78] Глигор Станојевић, Црна Гора у XVI и XVII вијеку, зборник радова, ОБОД, Цетиње, 2007, 142, 143
[79] Г. Станојевић, Црна Гора…, 65, 66
[80] Исто, 74, 75
[81] Дејан Медаковић, манастир савина. Велика црква, ризница, рукописи, Београд 1978, 14
[82] Г. Станојевић, Црна Гора…, 81
[83] Исто, 87
[84] Историја српског народа, Срби под туђинском влашћу 1537 – 1699, трећа књига, први том, Београд, 2000, 392
[85] Zorica Čubrović, Istraživanja kule gradskog sata u Herceg – Novom, Boka 28 – 29, Herceg – Novi, 2009, 50
[86] Аntonije Vučetić, Dubrovnik za Kandijskog rata 1645 – 1669, Dubrovnik, 1896. Пише са великим поуздањем на темељу документације дубровачкога архива.
[87] Peraški boj 15. svibnja 1654. Bogorodičina pobjeda, 1998,16 /priredio don Srećko Majić/.
[88] Nuova, e vera Relatione Della Vittoria attenuta dall’ Armi Venetia ne sotto la piazza di Castel nuovo…, in Napoli, per Francesco Benzi. 1684. Документ се чува у збирци породице пок. Јова Шпирова Секуловића. Превод објављен у Г. Комар, Херцег – Нови, Историја новска од искона до пада Венеције, Београд – Херцег – Нови, 2004 – стражње корице; Исти, Драчевица год. II, бр. III – пружен интегрални превод као и коментар описа догађаја.
[89] Јован Н. Томић, Последње две године живота и рада харамбаше Баја Николића Пивљанина (1684 и 1685. год.) Београд, 1901, 12, 13 – према извјештајима провидура Антонија Зена.
[90] Исто, 10
[91] J. Радоњић, Дубровачка акта и повеље, IV, 1, 40,41, 45
[92] V. Foretić, Povijest Dubrovnika do 1898, knj. II, Zagreb, 1980, 175
[93] Ј. Томић, исто, 12, 13
[94] Важно је погледати расправу Риста Ј. Драгићевића “Јован Н. Томић, Записи, Часопис за науку и књижевност, књ. XI, св. 3, септембар 1932. Аутор казује о претјераноме повјерењу историчара Ј. Томића у погледу извјештаја млетачких провидура те како је све гледао кроз наочаре млетачких провидура. Казује како се мора писати историја и вредновати догађаји и процеси. Међутим, ја бих скренуо пажњу на чињеницу да је Јован Томић углавном писао и изучавао историју Црне Горе. На тај начин многи његови закључци нису овдје били добро дошли. На темељу наших нужних сондажа, у детаљнијем расчлањивању новске историје и њених врхунских догађаја, ми смо веома склони да поклонимо високу пажњу управо извјештајима млетачких провидура. Вјерујем да је Ј. Томић добро, јако добро познавао шири оквир збивања о којима је писао и које је анализирао те да је његова укупна слика била јако близу слици коју су доносили извјештаји и материјали из Венеције.
[95] Ј. Томић, Последње две године…, 13
[96] Исто, 14
[97] Г. Станојевић, Три молбе херцеговачких главара млетачкој влади, И З, XXV књ. XXIX, 1- 2, 1972,175
[98] Исто, 175
[99] Ослобођење Херцегновога од Турака 1687. године, Глас Боке, год. VII, бр. 259, 22. јан. 1938, 3,4 и бр. 260., 3
[100] Занимљиво је да је приликом рестаурације овога кипа, током 2003. године, нађено да је израђен од маслинова дрвета!
[101] М. Јачов, Срби у млетачко – турским ратовима у XVII веку, Београд, 1990, 81
[102] Relatione distinta della gloriosa Conquista di Castelnuovo fatta alli 2. Ottobre 1687. dall’ Armi Vittoriose della Serenissima Republica di Venetia, et Ausiliarie sotto la valorosa Condotta del Signor General Cornaro.
[103] М. Вученовић, Истраживања и заштита Старог града у Херцег-Новом, Бока 20., Херцег-Нови, 1988, 7 – 63.
[104] П. Шеровић, Три извјештаја генералног провидура Корнера након заузећа Херцег-Новог године 1687, Гласник Поморског музеја Котор, XIII, Koтор, 1965, 45, 46, 50 – 52
[105] АХ, ПУМА, ф. 7, 80
[106] М. Злоковић, Млетачка управа у Херцег-Новом, Бока 3, Херцег – Нови, 1971, 13
[107] М. Јачов, Срби у млетачко–турским ратовима у XVII веку, Београд, 1990, 96-99
[108] АХ, ПУМА, књ. 8, 48
[109] Исто
[110] Ђ. Миловић, Одрази Карловачког мира на територијама Херцег-Новог и Рисна, Историјски записи 1-2, Цетиње, 1957
[111] В. Ћоровић, Одношаји Црне Горе са Дубровником од Карловачког мира до Пожаревачког мира, САН, Глас CLXXXVII, Београд, 1941, 15
[112] М. Злоковић, Млетачка управа…, 19. Ова фамилија и данас у Новоме.
[113] Ђ. Стратимировић, О прошлости и неимарству Боке Которске, Београд, 1895. Даје тачан препис.
[114] С. Мусић, Извјештај из 1703. године о стању херцегновских тврђава, Бока 17, Херцег – Нови, 1985, 87 – 100
[115] Г. Станојевић, Новска скела у XVIII вијеку, Споменик САН CXXV II, Београд, 1986
[116] Ст. Новаковић, Требиње, Тврдош и Савина, Старине Југ. Акад., књ. XVI, 105
[117] Низ докумената о пословним акцијама гг. Мојсеја, Матеја и Марка: АХ, ПУМА, књ. 16, 55-56; АХ, ПУМА, књ. 17, 6; АХ, ПУМА, књ. 16, 91; АХ, ПУМА, књ. 19, 15 –16; АХ, ПУМА, ф. 181, 170.
[118] АХ, ПУМА, књ. 25, 45; АХ, ПУМА, књ 22, 51
[119] V. Foretić, Povijest…, 205
[120] Збирка породице пок. Јова Шпирова Секуловића. Ваља погледати: Г. Комар, Оснивање Топаљске општине (документа), Драчевица I, Друштво за архиве и повјесницу херцегновску, Херцег – Нови, 2003
[121] Горан Ж. Комар, Значајни родови Херцег Новог. Књига I: Магазиновићи и Јовановићи (архивска истраживања), Матица српска, посебна изд. књ. 4, Београд, 2011.
[122] Ваља погледати: М. Милошевић, Трговачка дјелатност и капитал новодосељених хајдука као главни фактор развоја поморске привреде херцегновског краја у I половини XVIII вијека, ГПМК XVI, Koтор, 1968, 63 – 127
[123] М. Милошевић, исто, 79. Првих година, казује М. Милошевић, недостајало је и грађе и радника за градњу бродова. Ова је дјелатност потакнута сенатском одлуком од 16. марта 1698.
[124] Исто, 81
