Kako izgleda proces tugovanja kod dece?
Piše: doc. dr Jelena Tanasijević, RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom
Ovakva podrška je izuzetno važna za dete, ali nije laka za odraslu osobu.
Različiti životni događaji, kao što su razvod roditelja, prekid kontakta sa jednim od roditelja, izdvajanje iz biološke porodice, smrt bliske osobe, predstavljaju teška životna iskustva i gubitke za decu. Deca, kao i odrasli prolaze kroz proces tugovanja, ali zbog njihovog uzrasta i kapaciteta da razumeju okolnosti koje su se dogodile, kod njih ovaj proces ima dodatne specifičnosti.
Vrlo često mala deca mogu biti promenljivog raposloženja, te će u jednom trenutku plakati, a zatim se smejati jer im je nešto drugo privuklo pažnju. I tada deluju potpuno srećno i zadovoljno, ali to i dalje ne znači da su obradili i prihvatili gubitak. Čini se kao da doživljavaju tugu u delovima, odnosno da nemaju mentalni kapacitet da izdrže svu tugu odjednom. Takođe je važno napomenuti da tuga nema vremenski okvir i ne možemo unapred znati koliko će proces tugovanja trajati i na koji način će se odvijati.
Mozak deteta na različite načine može funkcionisati tokom procesa tugovanja. Na primer, jedan od njih jeste tzv. “cepanje” gde kao da dete bukvalno “odbaci” teško negativno iskustvo i funkcioniše na uobičajen način, kao da se nije ništa dogodilo. I upravo takve reakcije deteta mogu da zavaraju osobe koje brinu o deci ili rade sa njima. A zapravo, te reakcije predstavljaju jedan od zaštitnih mehanizama kako bi dete moglo da nastavi dalje da živi i da učestvuje u svakodnevnim aktivnostima. To se naravno dešava nesvesno i dete ne može da kontroliše takve reakcije.
Zbog toga je važno da odrasle osobe, bliske detetu, nastave da neguju detetovo izražavanje tuge, čak i ako je prošlo nekoliko meseci ili godina od gubitka. Ovakva podrška je izuzetno važna za dete, ali nije laka za odraslu osobu. Odrasli najčešće misle da time dodatno povređuju dete, da ga podsećaju i da je bolje ako se ne razgovara o tome. Ćutanjem zapravo žele da zaštite dete. A ako dete ne priča o događaju, o tome kako se oseća povodom toga, ne znači da i ne razmišlja o tome što se dogodilo. Zato je važno da odrasli, koliko god im bilo neprijatno i teško, pokušaju da nađu način i vreme da razgovaraju sa detetom. Posebno ako dete ne pokreće tu temu, da se povremeno vrate na to i da provere kako se dete sada oseća, na koji način razmišlja, kako sada gleda na to što se dogodilo.
Maloj deci je potrebno još više vremena da tuguju jer nisu u stanju da shvate konačnost gubitka kao što je smrt. Možda veruju da se osoba vraća ili da će se osoba ponovo pojaviti ako se ponašaju na određeni način. To je zato što mala deca veruju u magično razmišljanje, a takođe su i razvojno egocentrična. Kada je razvod roditelja u pitanju deca će često pokušavati da rade različite stvari jer misle da će na taj način uspeti da pomire roditelje, da vrate mamu ili tatu kući.
Praktične strategije za podršku
Evo nekoliko praktičnih strategija za podršku deci, ali treba imati na umu da će neka deca odbiti da pričaju o svojoj tuzi, i da je to u redu. Ne želimo da teramo decu da otkriju svoja osećanja ako nisu spremna, ali možemo otvoriti vrata za razgovore u budućnosti tako što ćemo im dati do znanja da sa nama mogu da pričaju o svojoj tuzi i gubitku.
Napravite siguran prostor za izražavanje osećanja:
Ohrabrite decu da izraze svoja osećanja otvoreno i bez osuđivanja. Stvorite bezbedno okruženje u kome će se osećati prijatno da dele svoje emocije, bilo da se radi o razgovoru, kroz crtanje ili druge kreativne tehnike, kao i kroz igru. Pozovite ih da naprave umetničko delo i napišu priču ili pesmu da se sete i odaju priznanje svojoj bliskoj osobi koje više nema. Možete da iskoristite zajedničko gledanje filma, serije sa sličnom tematikom i da tada pokrenete razgovor.
Potvrdite njihova osećanja:
Neka deca znaju da su njihova osećanja validna i da je normalno da se tako osećaju. Uverite ih da je u redu da se osećaju tužno, ljuto ili zbunjeno i ponudite im sigurnost i utehu dok upravljaju svojim emocijama. Neka deca čak mogu osetiti olakšanje povodom gubitka. Takođe, mogu se osećati krivim pored toga što osećaju olakšanje. Normalizacija njihovih osećanja može biti moćan deo procesa oporavka.
Ostanite povezani:
Važno je da, bez obzira na svoje razmišljanje i osećanja koja kao odrasla osoba imamo povodom razvoda ili smrti bliske osobe, ispoštujemo tugu deteta. Da ne donosimo presude, da ne govorimo pred detetom lose o toj osobi, da ne negiramo njihova osećanja, da ih pustimo da ostanu povezani sa osobom zbog koje tuguju. Ako je u pitanju smrt bliske osobe mogu da napišu pismo, da posete neko posebno mesto, da naprave omiljnu hranu te osobe i slično.
Ako su u pitanju kontakti sa roditeljem sa kojim dete ne živi jako je važno da pokušamo da im pomognemo da očuvaju taj kontakt, bez obzira na to kako se odrasla osoba oseća i koliko to bolno može da bude za nju.
Budite prisutni i strpljivi:
Pre svega, budite prisutni, ponudite svoju ljubav, podršku i razumevanje i budite strpljivi dok se deca kreću na svom putu tugovanja. Dajte im do znanja da ste tu za njih, bez obzira na sve.
