Дана 19. маја навршила се година од одласка једног од најзначајнијих српских лингвиста Милице Грковић (1937-2016), аутора широко познатог „Речника личних имена код Срба“.
У најновијем, 23. по реду броју Ономатолошких прилога, академик Александар Лома бираним речима подсетио се лика и дела Милице Грковић. Текст објављујемо у целини:
Међу публикацијама из области ономастике у нас издваја се једна књига која је нашла свој пут изван уско стручних кругова до најшире читалачке публике; много тражена, она се тешко задржава на полицама, у узастопним зајмљењима каткад бесповратно одлута – то се поодавно десило и са мојим сопственим примерком – а власнику тај губитак не падне тако тешко због радости која му је била повод. Реч је, наравно, о знаменитом Речнику личних имена код Срба, који је у последњих четрдесетак година многим родитељима и кумовима био поуздан водич у деликатном чину избора имена новорођеном детету. На корицама те књиге, међу којима је сабрано велико благо нашег именослова, савременог и историјског, стоји једно лепо српско име, старо а незастарело. Аутор, Милица Грковић, понела га је из свога завичаја у срцу Шумадије а ми који смо је и лично познавали знамо колико јој је добро пристајало. Утолико нас је све теже погодила вест да су се 19. маја (2016) окончали њени овоземаљски дани. Одбор за ономастику Српске академије наука и уметности остао је без свога дугогодишњег члана, „Ономатолошки прилози“ опраштају се од истакнутог сарадника, новосадски универзитет изгубио је једног из сазвежђа својих најзаслужнијих професора, а укупна наша наука уписује Милицу Грковић међу оне који су на пољу изучавања српског језика заорали дубоке и плодоносне бразде. У трајном сећању задржаће је и косовско-метохијски Срби, због њеног постојаног и преданог залагања за одбрану њиховог идентитета и културног наслеђа.
Богати научни профил Милице Грковић најизразитије оцртавају две трајне преокупације: старословенска филологија и антропономастика. Подједнако узорни били су њен рад на издавању старих српских споменика, пре свега Дечанских хрисовуља (са Павлом Ивићем и самостално) и на проучавању српског ономастикона од средњег века до данас. Та су прегнућа била код ње међу собом тесно повезана, јер је интерпретацији личних имена приступала са пуном свешћу о значају историјске посведочености и изворног податка. Њен Речник личних имена Бањског, Дечанског и Призренског властелинства у четрнаестом веку из 1986. пружа образац по којем би требало обрадити целокупну старосрпску антропонимију. Кад тај посао, који наши језикословци дугују колико своме народу толико и светској славистици, једног дана, надајмо се, буде урађен, у њега ће бити уграђен тешко прецењиви допринос Милице Грковић. Дотад ће репрезентативни пресек који пружају три велике повеље из прве половине XIV века а који је она узорно обрадила остати „настолна књига“ за све озбиљне словенске ономастичаре који не занемарују дијахроне увиде. Њен значајан удео првом тому енциклопедије Słowiańska onomastyka објављеном у Варшави 2002. представља један од озбиљнијих искорака српске ономастичке науке у иностранство.
Подробан приказ и вредновање животног дела Милице Грковић остају задатак за будућност, утолико обавезнији што би се на тај начин осим осврта уназад на једну значајну научну каријеру добили и бројни путокази усмерени ка будућим истраживањима. Да се читалац осведочи о значају тог дела за српску ономастику довољно је ако окрене ову сетно исписану страницу, листајући даље нађе у индексу аутора име Милица Грковић и види колико је пута оно цитирано само у радовима који чине овај број „Ономатолошких прилога“.
Објављено у Ономатолошким прилозима број 23, 2016. године (стр. 543-544)
