Порекло и братства племена Никшића

Никшићи су племе Старе Херцеговине, које је у једном раздобљу настањивало област средњевековне жупе Оногошт, касније по њима названу Никшићи, и то Никшићко поље – околину старог града Оногошта, касније Никшића, област Требјеса на југу од града Никшића и жупу на исток од града, касније по њима названа Жупа Никшићка. Током турске окупације која је у овој области трајала око 400 година, становништво Поља ће се у највећем броју иселити, у 18. веку иселиће се и Требјешани, а једино ће становништво Жупе у већем делу остати у својој области. Отуд је разумљиво да многи родови у другим крајевима Црне Горе, Херцеговине и нарочито Србије воде порекло од исељених Никшића.

 

Према предању забележеном код већег броја аутора, родоначелник племена Никшића у Старој Херцеговини је грбаљски бан Владимир, другим именом познат и као Илијан. Био је племићког рода. Према предању, оженио је кћер зетског краља Вукана Немањића, Јевросиму. Јевросима није личност позната историји. За Вукана се зна да је имао три сина, а непознато је да ли је имао кћери. С обзиром да никшићко предање увек говори како је Илијан оженио сестру зетског краља Стефана Вукановог, јасно је да се то венчање догодило након Вуканове смрти, око 1208. године, али и после 1216. године, када је краљ Радослав прогнао са власти старијег Вукановог сина Ђорђа, те је краљевску власт у Зети спроводио Стефан Вуканов. Имајући у виду да је Вукан, као најстарије дете Немање и Ане, рођен око 1150. године, Јевросима би могла бити рођена крајем 12. века, па у то раздобље треба сместити и време рођења бана Владимира Илијана, родоначелника Никшића. Међутим, према „Казивањима старих Требјешана“[1], Јевросима је била кћер, а не сестра краља Стефана, што помера и време рођења како њеног, тако и Никшиног (око 1230. године). У сваком случају, и једна и друга верзија потврђују сва забележена предања која говоре да је Никша био присутан подизању Манастира Морача (1852. године, у којем се према неким наводима касније и „запопио“[2]).

 

Ровински је о овом предању забележио:

 

„Најстарији познати предак Ровчана је бан Милутин, који је живео у месту Кртоле (на југу Тиватског залива) негде крајем XII или почетком XIII века. Бан Милутин је имао сина Иваниша, који га је и наследио. Бан Иваниш Милутинов је живео са породицом у Грбљу (Бока Которска), и имао је два сина: Илијаса и Владимира, у народу познатог као Илијан, који је такође зивео у Грбљу … Војвода Владимир Илијан Грбљанин се оженио Јевросимом Вукановом, сестром (дукљанског) краља Стефана Вукановог Немањића а унуком Стефана Немање. Илијан као племић и представник Грбља, био је на услузи Немањићима, па је тај крај заједно са градом Котором, једно време уживао аутономију у држави Немањића. Захваљујући стеченом поверењу, дошло је и до брака са Јевросимом, у коме су се родили Никша и Бранлуста. Из народних легенди и неких историјских извора, може се закључити да је војвода Илијан на крају изиграо то поверење учествујући, или чак организујући једну од бројних буна у Зети против власти Немањића. Буна је сломљена, а војвода Илијан је највероватније погубљен. Никша, Илијанов син, је био боље среће од свог оца (други Илијанов син Бранлуста се слабо помиње, и вероватно је умро не оставивши потомство). Никшу, који је још био дете, усвојили су и одгојили његови рођаци, Немањићи. О Никши постоје многе легенде; оставио је бројно потомство и остао у успомени народа читаве Старе Херцеговине и Црне Горе (од Никше потичу племена Требјешана, Жупљана, Ровчана и оних у Потарју). Али, те легенде, које долазе из разних племена Црне Горе, никако не могу да се сложе око времена у којем је Никса живео. Неке легенде га смештају у доба владавине дукљанског краља Стефана Немањића (подигао манастир Морачу 1252. године), док је у другим он учесник убиства бана Угрена, у другој половини XIV века.“[3]

 

Предање о пореклу Никшића из Грбља и од Немањића у женској линији, забележили су многи етнографи: Димитрије Георгијевић Тирол („Казивања старих Требјешана“, 1842), Нићифор Дучић („Народно предање о Никшићима”, 1892), Радоје Ускоковић („Исељени Никшићи”, 1924), Андрија Лубурић („Племе Никшићи”, 1935), Петар Шобајић („Никшић“, 1938), Милан Пековић („Никшићка Жупа“, 1974), Слободан Раичевић („Споменици у старој жупи Оногошт“, 1992) и др.

 

Оно што може да збуни су наводи да је порекло Никшића из Грбља, а да се као место Никшиног рођења и његове цркве задужбине посвећене Светом Луки налази у средишњем делу Кртола (данашњи Радовићи). Грбаљ и Кртоли никад нису чинили целину у административно-територијалном смислу. Грбаљ је увек био засебна жупа са својим статутом и привилегијама, док су Кртоли били део Михољског збора, неколицине бокељских општина окупљених око Манастира на Превлаци (некадашњег седишта Зетске епископије). Но, то што је родоначелник Никша био Грбљанин по пореклу, не значи да није могао имати посед у Кртолима.

 

Сва предања везана за Никшиће говоре о Грбљу као матици племена. У Кртолима на полуострву Луштица, у селу Гошићи, постоји црква Светог Луке, саграђена још у 5. веку, по којој су, наводно, преци Никшића, узели Лучиндан за славу. Недалеко одатле, у Никовићима налази се локалитет – узвишење, познат као „Никшина главица“, где је, према предању Кртољана, место Никшиног рођења. „Одатле су се, по предању, населили Никшићи у Црној Гори“.[4]

 

О могућој вези Никшића са Приморјем писао је и Вукмановић у свом раду о Паштровићима[5]: „Данас народно предање зна само да су овдје били стари Никшићи и на њих је очувана успомена у неким топографским именима (Кастио Никшићки, Земља Никшић и Никшић Улица)… Никшићи се у XV вијеку помињу и у Паштровићима као сточари и земљорадници. На Брдима, планинском насељу, били су познати као сточари, а понегдје као кметићи и помињу се још као купци земље“. 1437. године у једном документу се помиње Јурек Никшић, а 1441. године браћа Никшићи из Паштровића – Јурко (вероватно онај исти, Јурек), Драгош и Лерко[6]. Данас је тешко утврдити да ли се ради о припадницима племена Никишића, или можда неког изумрлог паштровског братства, док би се у случају побројане тројице браће могло радити и о патрониму, од оца Никше, који и не мора бити припадник племена Никшића.

 

Никшу Илијановог не треба мешати са војводом Никшом од којег су Никшићи и Гојаковићи у Ровцима. Наиме, овај други Никша је савременик оногошког бана Угрена, којег је убио Никшин син Гојак. Гојакови унуци су пописани у турском дефтеру за Херцеговину из 1477/78. године[7], што се уклапа у помен бана Угрена на почетку 15. века, као и у народно предање по којем је Угрена убио Гојак Никшин, а затим побегао у неприступачну област Ровца, где се од њега касније развило бројно потомство. „У историјским изворима помиње се 1401. године Угрен (Радиновић) који је купио царину на Оногошту. Изгледа да је тај Угрен био jедaн од посљедњих жупана у Оногошту из његова рода старосједилаца“.[8] Ове појединости указују да је Гојак живео крајем 14. и у првој половини 15. века, а његов отац Никша је могао бити рођен средином и живети у другој половини 14. и првој половини 15. века. Овај познији Никша је потомак Никше Илијановог, по коме је (и вероватно не само он, него и још неки предак између њих) и носио име.

 

Поставља се питање по којем Никши носи име племе Никшића. Чињенице указују да је назив Никшићи старији од овог познијег војводе Никше који се настанио у Оногошту. Наиме, најстарији забележени помен влаха Никшића је из 1399. године[9] у писму који су Дубровчани писали Јелени Балшић у вези притужбе влаха Никшића („власи Никшики“) да им је Богчин Корјенић у Љутој узимао царину кад су ишли у Дубровник или Котор. Дакле, власи Никшићи су 1399. године већ оформљена заједница (ратничка дружина, катун, племе) која живи у подручју тадашње Оногошке жупе. Како смо, према другим релевантним временским одредницама, закључили да је Никша, отац Гојаков, рођен средином 14. века[10], немогуће је да за само 50-ак година он има тако бројно потомство да се они називају по њему – Никшићи, у смислу веће заједнице истородних потомака неког Никше. У прилог овој претпоставци иде и постојање Никшића у Полимљу, који су средином 15. века већ толико бројни да се по њима зове влашка нахија.

 

Највероватније објашњење постојања Никшића у Полимљу и Потарју[11] крајем средњег века је да су они огранак Никшића који су се средином 14. века појавили у Оногошту, ту вероватно дошавши из Приморја, те се један део племена померио на исток и тамо трајно настанио. Досадашња генетска истраживања не потврђују ову везу, с обзиром да сви до сада тестирани који имају порекло од полимско-потарских Никшића, нису нарочито генетски блиски осталим Никшићима. Наиме, и поред тога што су и једни и други носиоци хаплогрупе I2a PH908, генетска блискост ове две групе Никшића потиче од предака још из раног средњег века, тако да се не може извући закључак да су и они потомци Никше који је живео у 13. веку. Могуће решење ове загонетке је да је део Никшића био само главарски слој код полимско-потарских Никшића, који је катуну дао и име, док су остали његови припадници били другачијег порекла. Жарко Шћепановић[12] и Богумил Храбак[13] сматрају да су Никшићи били на Тари крајем 14. века, где су ступили у везу с надирућим Турцима, те да су још 1399. године били „стабилизовани“ на Тари. Ранији назив области – Брсково, са успостављањем турске власти замениће се називом влаха Никшића, под турском влашћу – Нахија влаха Никшића (Nikşiçler) пописана у попису крајишта Иса-бега Исхаковића из 1455. године, а затим и у осталим турским пописним документима све до 1550. године.

 

У једном дубровачком документу из 1355. године, између осталих лица, помињу се и извесни Витоје и Нинко Никшићи из Оногошта[14]. Радоња Нинковић од Никшића (de Nichsich), који се помиње у млетачком документу из 1399. године, можда би могао бити син Нинка Никшића.

 

Никшићи су се у Оногошку жупу доселили највероватније средином 14. века, а ако се узме да су двојица поменутих браће Никшића 1355. године становници Оногошта и племенски Никшићи, а не синови неког другог Никше[15], онда њихов долазак у Оногошку жупу пада вероватно и раније. Ту ће се ово племе умножити, притом потискујући стариначке родове, истовремено запоседајући њихова насеља, док нису сасвим преовладали, у толикој мери да се област према њима почиње називати – Никшићи, и то почев још од 1477. године. Током 16. века, област (жупа) се још увек назива Оногошт, а почетком 17. века још постоје напоредо оба назива – Оногошт и Никшићи[16], да би током 17. века назив Оногошт био истиснут пред племенским називом. Касније, кад буде, од стране Турака, заснован град на месту раније тврђаве Оногошт (око 1700-1702. године), он ће бити прозван једноставно – Никшић, с обзиром да се налазио у сред никшићког подручја.

У турском дефтеру за Херцеговину из 1477. године[17], пописана је и нахија Грачаница, са назнаком „други назив Никшићи“. Војвода нахије је Батрић, а осим његовог пописано је још 20 домова у џемату. Ако узмемо као тачно предање да су синови Никшини убили бана Угрена почетком 15. века, што указује да су они тада били одрасли људи, пописани Никшићи би могли бити њихови унуци и праунуци. Занимљиво је да се међу пописанима јављају двојица са назнаком „син Никше“ (Паскаш и Владко), што указује да је и даље име Никша било заступљено међу Никшићима.

Но, вероватно ово није коначан број Никшића у овом крају око последње четврти 15. века. Сигурно су неки Никшићи тада живели и у другим околним нахијама. Као могући доказ за то је и лично име Никша које се јавља на више места у дефтеру и у нахијама Рудине, Риђани[18] и Пива, као и чињеница да се, као једно од места где зими бораве Никшићи наводи и Велимље (у Бањанима), што је знатно на запад од Никшића и ван подручја које се традиционално сматра никшићким.

Никшиће би требало тражити и у Нахији Оногошт, где је пописан џемат Милике (или Милка) Војихниног са укупно 11 домова. Међу пописанима су извесни Станоје син Озрихне и Оливер син Ивке. У области племена Никшића касније налазимо села Озриниће и Ливеровиће. Можда су добила називе по наведенима Озрихни и Оливеру.

Под Никшићима у племенском смислу, сматрају се следећи огранци: Никшићи у Жупи Никшићкој, Требјешани у селима Никшићког поља и њихов знатан део насељен у Ускоцима, Ровчани – Гојаковићи и Полимско-потарски Никшићи.

 

Свима је заједничка слава – Лучиндан. Према Ускоковићу „сви Никшини потомци славе Лучиндан и преслављају Петровдан.“[19] Гојаковићи у Ровцима имају различиту прислужбу у односу на остале Никшиће – Марковдан.

 

Како је наведено, ровачки Никшићи[20] потичу од Никшиног сина Гојака, који се, након убиства бана Угрена[21], склонио у Ровца, у тешко приступачан крај на десној обали реке Мртвице, недалеко од њеног ушћа у Морачу. Од његова четири сина у Ровцима ће касније нарасти велико братство Гојаковића, које се дели на ужа братства: Булатовиће (Булатовићи, Минићи, Тапушковићи), Влаховиће (Влаховићи, Селићи), Срезојевиће (Илинчићи) и Шћепановиће (Шћепановићи, Драшковићи, Бећковићи)[22]. Од Гојаковића су и Поповићи (Колашин) и Новаковићи (Липово), а од једног Гојаковића који се доселио из Ровца код племеника у Жупу (село Дучице), касније се развило неколико братстава у Жупи, и то: Вујиновићи, Јокићи, Костићи и Миличићи.

 

Главни део племена Никшића су Никшићи насељени у средњевековној жупи и граду Оногошт, касније крај и град назван управо по њима – Никшић. Они потичу од четворице синова Никшиних: Радослава, Милутина, Владимира и Гезимира[23] (од петог, Гојака, су Ровчани).

 

Према племенском предању, Владимира је Никша упутио у Грбаљ (или, пре, у Кртоле?), где су имали породично имање. Не зна се који би родови у Грбљу могли потицати од њега, уколико их уопште има. За један род се може претпоставити да потичу од ових грбаљских Никшића, а то су Милетићи који су се касније доселили из Грбља у Жупу (село Васиљевићи). На присуство Никшића у овом делу Боке највероватније указује и резултат Бабовића из Радованића на Луштици, који су стариначка луштичка породица[24], а код којих је утврђена хаплогрупа I2а PH908[25], при чему утврђени хаплотип не стоји тако далеко од никшићког. Раичевић[26] међу Никшиће рачуна и војводу Ђураша „за којег се вели да је живио у селу Кртолама у Жупи. О њему се приповиједа даје био ожењен кћерком Иван-бега Црнојевића“. На полуострву Луштица у Боки (и то управо у селу Радованићи!) постоји братство Ђурашевића чије предање тврди да потичу од Ђураша Вранчића, велможа краља Стефана Дечанског. У Кртолима постоји село Ђурашевићи, које се, као и већи део Кртола, у 14. и 15. столећу налазило у поседу Ђураша Илића, унука Ђураша Вранчића и родоначелника Ђурашевића, од чије једне гране потичу Црнојевићи[27].

 

Испрва су Никшићи насељавали Оногошко (касније Никшићко) поље у околини тврђаве, па и након пада тврђаве у турске руке (1465). Но, након устанка војводе Грдана Никшића крајем 16. века и током турско-млетачких ратова 17. века, већина становништва се померила према другим, нешто скровитијим областима.

 

Већи део Никшића се настанио у Жупи код Оногошта (касније Жупа Никшићка, на југоисток од Никшића), и то су потомци Милутина и Гезимира Никшиних[28].

 

Ливеровићи

 

Од Милутина је велико братство Ливеровићи[29] (у селима Ливеровићи, Облатно, Бастаси, Царине, Југовићи и Драговољићи), које се дели на родове: Бошковићи, Даковићи, Дачевићи, Ивановићи, Јаридићи[30], Јовановићи и њихов огранак Мандићи, Максимовићи, Митровићи, Николићи, Пековићи и Ћипранићи.

 

Потомци Гезимира (у селима Заград, Кута, Бјелошевина, Мораково и Васиљевићи) се деле у неколико група:

Прву групу чине родови: Ђиласи, Ђуровићи, Кнежевићи, Поповићи и Чворовићи.

Другу: Безмаревићи, Бечановићи, Бојовићи, Кнежевићи, Лакетићи и Рашковићи. Од Бечановића је у Жупи био род Спаића, који су се 1712. године иселили у Прошћење код Мојковца, где се разгранају на Видаковиће, Кршикапе, Миниће и Павловиће, од којих неки пређу у Дробњак[31]. Од Бојовића су Бушковићи у Врањини на Скадарском језеру и у Курилу у Зети[32]. У ову грану Никшића се често сврставају и Крулановићи, али они су Никшићи само по женској линији[33].

Трећа грана су Шундићи[34] и њихови огранци Јоковићи, Мирковићи и Остојићи.

Четврта грана Гезимирових потомака је велико братство Васиљевића, које се дели на родове: Митровићи, Мићковићи, Павловићи, Перишићи, Пиндовићи, Поповићи, Стојановићи и Ћираковићи.

 

Од жупских Поповића потиче позната кућа никшићких муслимана – Феризовић, према предању Жупљана – од Тодора Поповића којег су у детињству отели Турци и потурчили га, давши му име Фериз. Када је одрастао, Фериз се вратио у Жупу и настанио међу Поповићима. Његови потомци – Феризовићи су мирно живели међу православним Жупљанима, знајући да су истог порекла. Међутим, 1805. године, наговорени од Цетиња, Жупљани су истерали Феризовиће, те они пређу у Никшић. Феризовићи су били угледна никшићка кућа, уважавана и од муслимана и од православних. Након ослобођења Никшића, 1877. године, свих десет домова Феризовића иселило се у Сарајево и Подгорицу, где их и данас има. На Бошњачком ДНК пројекту постоји резултат тестираног Феризовића, код кога је утврђена хаплогрупа I2а PH908, што указује да је предање да су Феризовићи потурчени Никшићи по свој прилици тачно.

 

Временом, Никшићи су населили и Луково, крај североисточно од Никшића (требјешки Војводићи), међутим након подизања новог утврђеног града Никшића почетком 18. века, Луково је, исто као и већи део Никшићког поља, запустело.

 

Требјешани су потомци Радована Никшиног, који се настанио у Требјеси, у подручју истоименог брда на исток од Никшића. „Требјесом се сада зове само једна велика главица код града Никшића (Оногошта). Раније се Требјесом називало и једно насеље испод ње. То је насеље расељено 1789. године. У најстарије доба Требјесом се звао део Никшићског Поља, који је јужно од тврђаве Оногошта и главице Требјесе. На томе су земљишту данас села: Озринићи, Кличево, Кунак, Бршно, Пријеспа, Гудеља и Страшевина“.[35] Након две разуре Требјесе од стране никшићких Турака (1711. и 1789. године) већина Требјешана се коначно иселила из своје матичне области. Велики део Требјешана се 1789. године населио најпре у Бјелопавлићима, а касније прешао у Љевишта у Горњј Морачи. Одатле се део иселио за Русију (1804), а неки родови у села у јужном делу Дробњака (Струг, Сировац, и др), где се касније образовала посебна заједница под називом Ускоци. Након 1878. године, неки родови Требјешана су се вратили у своју матичну област и населили у Жупи Никшићкој и самој вароши Никшић и селима око ње.

 

У време друге разуре Требјесе, 1789. године, требјешка братства била су следећа: Балићи, Батрићевићи, Бућићи, Војводићи, Вујачићи[36] (раније Гавриловићи[37]), Дипићи, Драгићевићи, Јокановићи, Кљајићи, Распоп(овић)и и Симоновићи[38].

Током боравка Требјешана у Морачи, од ових братстава су се одвојили неки огранци са новим презименима, а тако и другде где су се расељавали, у Дробњаку, Пиви, као и касније приликом повратка неких родова у никшићки крај.

Део Балића се населио у Жупи Никшићкој (Царине), а од њих су и Лазаревићи у Морачи[39]. Од Дипића су Поповићи и Требјешани у Морачи и Ускоцима, а од ових Никовићи у Пиви. У Морачи и Ускоцима су и: од Јокановића – Лопушине, од Кљајића – Бећировићи, од Вујачића – Туровићи. Део Војводића се населио у Пиви, а од овог братства потичу и Ђоковићи у Жупи Никшићкој (село Југовићи).

Oд исте гране од које потичу Требјешани су и Радуловићи[40] у Рубежима код Никшића и њихов огранак Радоњићи, а од њих и у Жупи (Царине), као и у Дробњаку – Лаловићи (Пошћење) и Пекићи (Превиш). Грдинићи у Мојковцу, Беранама и Ускоцима (Сировац) су потомци Рада Требјешанина, који се после прве разуре Требјесе (1711) населио у Гојаковићима код Мојковца.

 

Браћа Миљанићи у лексикону црногорских презимена[41], као огранке или потомке Требјешана, наводе и следеће родове:

У никшићком крају: Вујовићи, Вућићи, Драшковићи, Кољајићи, Лазаревићи и њихов огранак Николићи, Радосављевићи.

У Херцеговини: Бјелетићи (Опутна Рудина – Црквице, Билећа – Прераци, Хум), Гутовићи раније Божовићи (Гацко – Бодежиште), Пехиљи (Жиљево), Шиљеговићи (Невесиње – Риља); као и Челебићи у Жабљаку (на Скадарском језеру).

 

Никола Вујачић[42] као основна требјешка братства (потомке војводе Дракула Драгићева (?)) наводи следећа презимена: Војводић (Ђоковић), Бућић (Папић), Вујачић, Грдинић, Ђурковић, Кљајић (Бећировић), Кнежевић, Лопушина, Радуловић, Симоновић и Требјешанин (Поповић).

 

Досадашња генетска испитивања Y-хромозома више особа показала су да су Никшићи носиоци хаплогрупе I2a PH908, такозвана „динарска јужна“[43].

 

Од племена Никшића потичу многе познате личности[44].

 

Један од познатих изданак племена Никшића је Аксентије Шундић. Рођен је као Мирко Шундић у Васиљевићима 1750. године. Као младић, примио је монашки постриг у манастиру Студеница. Од 1792. године био је архимандрит и старешина манастира Морача. Водио је активан политички живот у временима кад је разурена Требјеса, те је био пропагатор досељења Требјешана у Горњу Морачу. Водио је преписку с вођама Првог српског устанка, као и с митрополитом Петром I Петровићем. 1805. године био је један од вођа устанка старохерцеговачких племена, а с војводом Мином Радовићем предводио је одред Морачана који су се борили уз Карађорђа 1809. године када је освојен Нови Пазар.
Архимандрит Аксентије Шундић упокојио се 1826. године у Кутима, а сахрањен је код манастира Светог Луке у Никшићкој жупи. Руска царица Катарина Велика одликовала га је орденом Свете Ане.
Треба поменути и следеће познате Никшиће: Архимандрит Хаџи-Рувим Ненадовић, чувени духовник, сликар и резбар, мученички пострадао од београдских дахија 1804. године. Војвода из оба српска устанка, председник Народне канцеларије (владе) током Другог српског устанка и школован сликар – Петар Николајевић Молер (синовац Хаџи-Рувимов). Чувени ускочки ратник и харамбаша Петар Кршикапа, један од учесника убиства Смаил-аге Ченгића 1840. године. Прота Захарије Захарић, кремански свештеник чијом заслугом су сачувана пророчанства Митра и Милоша Тарабића[45], веома угледна особа и лични пријатељ краља Петра Карађорђевића. Песник Радован Бећировић – Требјешки. Чувени београдски психолог Жарко Требјешанин. Марко Лопушина, публициста који је објавио више радова о српској дијаспори. Светски познати народни гуслар Бошко Вујачић. И још многи други.

 

За оне које занима више података о Жупи Никшићкој, треба истаћи да Жупљани воде лепо уређену и богату подацима интернет страницу о свом завичају:

http://zupa.today/

 

Насловна слика: Никшин киљан на Лукавици, са странице:

http://perpetuum-mobile.net/2007-cg-biciklom/rovca-do-niksica/

 

Слика села Ливеровићи, са странице:

http://zupa.today/liverovici.html

 

 

 

---

[1] „Казивања“ су записана 1842. године од стране Димитрија Георгијевића Тирола, српског писца и историчара. Главни казивач био је Требјеанин Иван Степанов Драгићевић.

[2] „Исељени Никшићи“, Радоје Ускоковић

[3] „Црном Гором“, Павел Аполонович Ровински, 1893.

[4] „Бока“, поп Сава Накићеновић, страна 198

[5] „Паштровићи“, др Јован Вукмановић, страна 110

[6] „Паштровићи“, др Јован Вукмановић, страна 110

[7] „Постанак и развитак, брдских, црногорских и херцеговачких племена“, Бранислав Ђурђев, страна 157

[8] „Споменици у старој жупи Оногошт“, Слободан Раичевић, страна 159

[9] „Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV – XVI вијек)“, Ристо Ковијанић, страна 142

[10] Никша је погинуо од разбојника на Лукавици, где се и данас налази Никшин киљан, а сахрањен је на подручју данашњег жупског села Заград где је недавно ископана „Никшина плоча“, надгробна плоча Војводе Никше.

[11] Ради се о области Горњег и Доњег Колашина, између река Таре, Лима и Љубовиђе. Упрошћено се за ове Никшиће користи назив – Тарски Никшићи.

[12] „Никшићи у Потарју“

[13] „Стари Влах од XV до почетка XIX века“

[14] „Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV – XVI вијек)“, Ристо Ковијанић, страна 144

[15] Никша у то време, па ни данас, није било тако ретко име.

[16] „Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV – XVI вијек)“, Ристо Ковијанић, страна 143

[17] „Поименични попис санџака вилајета Херцеговина“, Ахмет Аличић

[18] Риђани су старије племе ове области, које су, према предању, Никшићи „притисли“. Да су ова два племена била у суживоту, говори и чињеница да су у 16. веку имали заједничког војводу, из племена Никшића.

[19] „Исељени Никшићи“, Радоје Ускоковић

[20] Овај чланак се неће детаљно бавити ровачким Никшићима – Гојаковићима, с обзиром да они касније чине засебно брђанско племе, као и из разлога што о њима постоји посебан чланак.

[21] Угренов киљан и данас постоји у Ливеровићима у Жупи Никшићкој.

[22] Братства и родови се наводе азбучним редом, без обзира на бројност рода.

[23] Ово за подручје Црне Горе и Старе Херцеговине необично име, које у основи има мађарско име Геза, могло би бити временом изобличено словенско име Казимир.

[24] „Бока“, Поп Сава Накићеновић

[25] Табела Српског ДНК пројекта: https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

[26] „Споменици у старој жупи Оногошт“, Слободан Раичевић, стр. 33-35

[27] „Бока“, Поп Сава Накићеновић

[28] Подаци о жупским Никшићима су из рада „Никшићка Жупа“, Милана Пековића, стр. 31-80.

[29] Вероватно упрошћено од Оливеровићи.

[30] Чује се и варијанта: Јаредић.

[31] „Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло“, Стојан Караџић и Вук Шибалић, страна 799

[32] Ово предање наводе сами Бушковићи, а записао га је Андрија Јовићевић („Ријечка нахија“, страна 609); Милан Пековић („Никшићка Жупа, стр. 61-62) износи податак да Бушковићи потичу од жупских Шундића.

[33] Занимљива је прича о мушком пореклу Крулановића. Наиме, један Кнежевић је, током француске инвазије на Боку, почетком 19. века, заробио једног француског војника и довео га у Жупу, где је овај радио као слуга. Како је у тој кући Кнежевића била једна неудата а старија девојка, то их они ожене, а потомство остане да живи у мајчином роду.

[34] Према другој верзији коју наводе Караџић и Шибалић, Шундићи су огранак требјешких Дипића („Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло“, стр. 794-795).

[35] „Дробњак, племе у Херцеговини“, Андрија Лубурић, страна 21

[36] Граховски Вујачићи сматрају да су Вујачићи у Морачи и Ускоцима њигов огранак.

[37] „Презимена у Црној Гори“, Аким и Вукота Миљанићи

[38] „Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло“, Стојан Караџић и Вук Шибалић, страна 793

[39] „Презимена у Црној Гори“, Аким и Вукота Миљанићи

[40] Радуловићи су од Радула Крстова Никшића, а Требјешани од његовог брата Дракула („Исељени Никшићи“, Радоје Ускоковић).

[41] „Презимена у Црној Гори“, Аким и Вукота Миљанићи

[42] Родословно стабло у раду „Требјешани“, Никола Новичин Вујачић

[43] https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DS

[44] Биће наведени само познати Никшићи родом или пореклом из матичне области око града Никшића, без Ровчана, из разлога наведених у фусноти 20)

[45] „Креманско пророчанство“