Порекло становништва насеља-града Босилеград, општина Босилеград – Пчињски округ. Према књизи Горана Миланова „Насеља општине Босилеград“, издање 2016. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Босилеград I— град Босилеград
Насеље Босилеград је административно и катастарски подељен на Босилеград l и Босилеград II. Босилеград I обухвата простор самог града, који је некад био централна махала Село села Босилеград. Босилеград II обухвата остали простор, односно остале махале некадашњег села. У овом делу биће разгледан Босилеград! – или сам град.
Географски положај и име.
На крајњем југоистоку Републике Србије, у северном делу Босилеградске котлине, налази се град Босилеград, административни, политички, просветни, културни, саобраћајни, економски и привредни центар општине Босилеград. Налази се на обронцима брда Рисовица, Лештава, Кремиково и Рајчиловци рид, а кроз град, са северозапада ка југоистоку протиче река Драговиштица. Босилеград је од Београда удаљен око 400 км, од Ниша око 170 км, а од Софије 132 километара.
Име Босилеграда је током времена трпело извесне промене. Прво је било Бусиловград, затим Бусилиград, Босиљград и на крају Босилеград. Тако, етимолошки гледано, могуће је да име произилази од именице „бус“ (бусен), јер су по предању прве колибе нових досељеника биле покривени бусењем или од именице „босиљак“, који се је много сејао по овдашњим баштама, а сеје се и данас.
Старине.
На месту некадашње Бусилове тврђаве, које се данас зове Градиште, и данас су видљиви остаци зидова зграда, грађених од камена, цигли и малтера. Проналажени су бројни велики земљани ћупови, запремине од 800 литара. У данашње време бројни трагачи за златом уништавају археолошке предмете, тако да се на брду могу видети бројни делови земљаног посуђа.
Наспрам Градишта, на локалитету почетка Д’бо изнад данашњег гробља, пронађено је неколико старих гробова озиданих опекама и камењем. На једној стени у близини, јасно се је видео уклесан крст. Крајем ХIХ века (око 1890.г.), у близини куће Захарија Аризанова, ископани су стари ћупови са трулим житом, а нађене су и старе кованице из римског доба. У њиви деда Стојана, поред цркве, ископавана су цела подземља и винарије, лепо изграђених од опека и малтера.
Историјат.
Први пут Босилеград се спомиње у турским пописним дефтерима 1570, године под именом Босилград, али нема никаквих података. У турским документима о укинутим војнуцима у ћустендилском санџаку, насеље се такође спомиње као Босилград, али је додато, да му је друго име Долна Лисина и уписани су подаци осам укинутих војнука.
У турским регистрима џелепа из 1576. године, Босилеград се спомиње као село Посилград, Године 1864. Босилеград је забележено као господарско село, које има 53 газдинства. У списку села Ћустендилске казе 1866. године, село улази у састав нахије Крајиште и има 82 домаћинства и 563 становника. После ослобођења од Турака 1878. године, село Босилеград формира самосталну општину у оквиру Изворске околије. У периоду од 10. новембра 1882. до 5. јуна 1883. центар округа је премештен укратко у селу Босилеград, а коначно 1. јануара 1890. године, када је село Босилеград проглашено градом. Босилеградска околија je укинута 16. маја 1901. године, а територија је припојена Бустендилској околији. Године 1917. 15. маја, Босилеград је спаљен од стране одреда четничког војводе Константина Миловановића (Коста Пећанац), а од 1919. године, силом Нејског Мировног договора, прелази у границе тадашње Краљевине СХС. Од тада до 1922. године, постаје центар Босиљградског среза, у чијем саставу улази 11 општина. Године 1929. Краљевина СХС се преименује у Краљевину Југославију и до 1941, Босиљградски срез је у оквиру Вардарске бановине. За време Другог светског рата, Босилеградје у границама Републике Бугарске, а од 1944. до 1955. је поново центар среза. Данас je град Босилеград центар општине у оквиру Пчињског округа.
Клима.
Територија Босилеграда се налази у умерено–континенталном климатском појасу, На територији града постоји мала импровизована метеоролошка станица, која даје неке од показатеља о климатким условима града. Јесен је топлија од пролећа због летњег загревања копна. Расхлађено тле током зиме, утиче на спорији пораст температуре ваздуха почетком пролећа. Средња годишња температура износи 11°С. Најхладнији месец је јануар (· О,5°С), а најтоплији јул (19,5°С). Пораст надморске висине доводи до смањења температуре. Апсолутна најнижа температура ваздуха у Босилеграду је минус 31,5°С, а највиша преко 31,5 °С. У северном делу насеља, на брдима, влада прелазна планинска клима, са више снега и свежијим летима. У Босилеграду просечно падне 600–650 мм падавина, што није довољно за квалитетну ратарску производњу. Колиничина падавина варира из године у годину.
Воде.
Не висока надморска висина села и мање количине падавина у односу на већину насеља општине, условљавају појаву мањих и не тако издашних потока. Сви потоци се уливају у Драговиштицу, стога речни систем овог насеља улази у Егејски слив. Тачно 1 км западно од Босилеграда, код локалитета Воденици (740 м. надморске висине), Божичка река, након што се извуче из кривина гранитних стена локалитета Градиште, спаја своје воде са Љубатском реком и од њиховог сутока низводно заједничка река добија име Драговиштица. Кроз територију града тече у дужини од 1,7 км, а још 2,7 км је граница са селом Рајчиловци. Када Драговиштица напусти уску клисуру, мења смер са источног у југоисточни. Кроз сам град корито реке је уређено и постојано, а низводно често се излива, мења обале и плави околне ливаде и њиве. Како има мали пад од свега 0,5%, Драговиштица у овом делу има одлике равничарске реке. После ушћа потока Брилоштица, Драговиштица напушта територију Босилеграда.
На територији Босилеграда Драговиштица прима само две значајне притоке Добродолски поток и Изворштица. Добродолски поток извире на падинама Милевске планине као Милевска река, а мења назив након уласка потока на територији града. Има правац север југ и кроз град тече кроз вештачки направљен канал. Лети воде Добродолског потока често пресушују и не достижу своје ушће, јер се воде одводе за поливање башти и ливада.
Земље и шуме.
Када се има увиду надморска висина, експозиција терена, клима и природна фауна села, није тешко одредити састав и тип тла или земљишта. Земљишта, која су распрострањена у Босилеграду, су углавном алувијална, делувијална, барска (мочварна) земљишта и гањаче. Гањаче су распрострањене испод храстове вегетације, која је у селу доминантна. У гањачама присутна је глина и песак. Алувијална земљишта су распрострањена у Босилеградској котлини, на којима се налазе баште и ливаде локалних становника. Често страдају од поплава, јер се Драговиштица често излива. Тамо где су подземне воде плитке, налазе се барска земљишта, и она су близу реке. Делувијална земљишта су распрострањена унутар зоне гањача и данас не заузимају већа пространства, осим у доњим токовима Божичке и љубатске реке, на левој страни долине.
Храст, четинари, врбее, тополе се налазе на читавом простору. Шуме у Босислеграду заузимају 118,04 Ха (2012.г.), односно 6,5% територије, док 1897. године оне су заузимале 278,88 Ха, односно 38,7% територије. У попису 2012. године, узете су у обзир само шуме у приватној својини и због тога је проценат тако мали иако у стварности није тако. Христове шуме су највише заступљене на падинама Рисовице, Дојчиног дела и Липе и у долинама Божичке и Љубатске реке.
Четинарске шуме су заступљене унутар храстових на падинама Рисовице, а заузимају и велика пространства на Рамном делу, Лештави и Кремикову, То су новозасађене шуме почетком и средином прошлог века, засађене у борби против ерозије. Крај реке Драговиштице сађене су тополе, врбе и ниско растиње да би се спречило померање њених обала. Између храстових шума срећу се гљиве и лековите траве.
Постанак насеља и порекло становништва.
За оснивача данашњег Босилеграда сматра се неки деда Паунко Ковач из села Конопница (данас у општини Крива Паланка). Он је случајно изгубио око 15-ак коња, које је након дуге потраге нашао у Босилеградској котлини. Она је тада била обрасла врбама и ниским растињем, са мочварама у којима су живели само ждралови и патке. Када је Паунко нашао своје коње, одвео их је назад, али после неколико дана поново су побегли и поново их је нашао у „Бусиловско поље“. Тада је он својим синовима рекао: „Хајде да напустимо Конопницу, јер нам Бог шаље коње на овом месту u показује где нам је срећа!“ Исте године он је довео својих осам синова: Стојан, Јован, Ваклин, Рано, Цветко, поп Стефан, Паунко и Спасе. Изградио је себи кућу и освојио је цело Босилеградско поље. Синови су изкрчили шибље и створили ливаде, а у долини Добродолског потока поорали су њиве.“ То је било негде пре око 400 година.
Касније, када су у ове крајеве долазили златари из Неврокопа (данас Грчка), да траже злато, један од њих је дошао у Босилеграду, напустио је своју дружину и постао је слуга Паунка. Он сеје касније оженио и основао лозу фамилије Самарџијинци. Други зет Паунка био je неки момак из Србије, који је оснивач фамилије Србинци, који су се по карактеру много разликовали од других потомака деда Паунка. Од Паунковог сина попа Стефана настала је Попова махала, а од сина Рано фамилија Ранинци.
Осим наведеног, постоји и следеће предање о оснивању данашњег Босилеграда. Наиме, када су Турци уништили Бусилов град и тврђаву, успело је да се спасе само неколико фамилија, које нису смеле да се врате старим огњиштима, јер су се бојале Турака, који су често пролазили Босилеградском котлином ка Врању. Од тих фамилија три су се заселиле на месту Селишни рид, на шумовитом Кремикову. Они су се звали Радинци, Тутунџијинци и Павловци, а друге три фамилије.
У Босилеграду живи неколико староседалачких фамилија, које су овде живеле још пре доласка Турака на ове просторе. Када су Турци уништили Бусилов град и тврђаву, успели су да се спасу само неколико фамилија, које нису смеле да се врате старим огњиштима, јер су се бојали Турака, који су често пролазили Босилеградском котлином ка Врању. Од тих фамилија три су се заселиле на месту Селишни рид, на шумовитом Кремикову. Они су се звали Радинци, Тутунџијинци и Павловци, а друге три фамилијеИсполџијинци, Чипевци и Мајсторовчање — саградиле су своје колибе на територији данашње махале Крс. После неколико година, ове фамилије су почеле да се окупљају на рушевинама старог града на сеоску славу за Петровдан, а касније су се заселиле трајно на својим старим огњиштима.
Крајем прошлог века, доласком миграната из околних насеља општине и из других насеља региона, дошло је до мешања староседалачког становништва са њима. У наредним редовима биће представљене неке од староседелачких фамилија, које су ту од оснивања града и фамилије одавно досељене.
Фамилија Чипеви је пореклом из истоимене подмахале махале Добри Дол и у Босилеградује једна од најстаријих фамилија, Најстарији оснивач ове фамилије за који се зна је Џорџа Чипев. Најдаљем претку Чипевих су одсекли уво и због тога су названи Чипеви.
Фамилија Жижови је своје старо огњиште имала код данашње цркве и по тој фамилији се данас назива цео локалитет око ње. Најстарији оснивач ове фамилије за који се зна је Новко. Неки од даљих предака Жижових је ушао у неку крчму да се огреје након паше своје стоке и толико му је било хладно, да није осетио како му је одећа загорела, Други су почели да га исмејавају „Жиж“ „Жиж“ и наводно по томе им је остао надимак Жижови, које су касније примили као презиме.
Фамилија Тутулејчање (Радовановци, Радованови, Динови) су дошли највероватније са Кремикова. Најстарији оснивач ове фамилије за који се зна је Миша.
Фамилија Станкови (Стојанови, или по мајци оснивача (баба Васка) Васкићи) има за оснивача Асена Станкова из Босилеграда. У старо време, ову фамилију су називали Исполџијинци.
Фамилија Аризанови су директни потомци оснивача Босилеграда деда Паунка.“ Из ове фамилије води порекло најпознатији Босилеграђанин Јордан Захариев. Сви потомци ове фамилије су одавно исељени из града, а последњи потомак, који је живео у Босилеграду, била је Евгенија, која са супругом Петром није имала деце. Они су живели у кући, у којој је био рођен Јордан Захариев, а која је срушена мада је требала да буде музеј етнографије и географије.
Фамилија Петракинци (Петракијеви) са најстаријем оснивачем за који се зна Петракија Велинов. Он је са двема супругама изродио 8 деце, преци данашње фамилије. Бавио се је трговином, а његова продавница и хан били су на месту данашње државне апотеке.
Фамилија Божилови (Диманинци) је основана од двојице браће Божила и Јована. Њихова мајка Димана (по њој имају прозвиште Диманинци) је дошла из села Г. Тламино (мах. Киселица) и оженила се је за Димо (његово порекло је из фамилије Бојаџија), са условом, да јој он усвоји и призна њене синове.
Фамилија Раденковци (Раденкови) је названа по оснивачу фамилије Раденко Николов. Раденко Николов je био познат по образовању и по услужним делатностима у Босилеграду, јер је у граду у то време имао хан (хотел), који се је налазио на месту, где данас живе његови потомци (преко пута општине). Раденко Николов је 1901. године био посланик у 11. сазиву Народне скупштине у Софији, такође и у 13. сазиву (1903—1908), великом сазиву о променама Устава (1911.г.) и у 15. сазиву (1912.г., по изборима 4. септембра 1911.г.).
Фамилија Димитрави (Треперски) је названа по једином мушком наследнику Дојчина и љативке Дојчинов Димитру. Исти је био власник неколико воденица, ваљавица и сл. и био је веома вредан човек и трепетљив —све је волео да буде под конац и треперио је док све не заврши и уради како треба. Због тога је његово потомство добило прозвиште Треперски, а њега су својевремено називали Ваљавичарски.
Фамилија Христови (Христов, Стојичков, Крумов) је стара фамилија пореклом из махале Воденици. Фамилија је одатле пресељена у данашњем граду, тада махала Село, а одатле у предграђу Карапин Дол, Најстарији у фамилији, за који се зна, је Христо, чији син Крум и снаја Слава се поновно враћају у махалу Воденици (у тој махали су и описани).
Фамилија Динови води порекло из Босилеградске Липе. Најстарији оснивач ове фамилије за који се зна је Борис Динов, који се је од Липе преселио у мах. Рамни Дел, а одатле у предграђе Породин.
Фамилија Станчеви – Захариеви (Дрангалаци) је стара Босилеградска фамилија. Најстарији оснивач ове фамилије за који се зна је Захари Станчев са супругом Аном. Прозвиште фамилије Дрангалаци, највероватније је добијено од турске речи Дрангалак (висок мушкарац), јер су у фамилији сви високи.
Фамилија Стојанови (Бојаџије) је названа бојаџије по занату који су практиковали стари. Најстарији у фамилији за ког се зна je Стојан и његова супруга Ана из с. Грујинци (из фамилије Такеви).
Фамилија Димитрови – Стоименови (Гагулски) је основана од Стоимена Димитрова, пореклом из села Паралово. Он је својевремено имао велика права и власт, што је понекад и злоупотребљавао, због чега је прозван Гагулом (стара османска реч), по чему је фамилија добила надимак Гагулски, што им је касније и презиме. Стоимен Димитров, отац деветоро деце, умро је млад, са 53 године живота.
Фамилија Здрави–ови – Стоименови (Бребраткевци, Пиљарци) води порекло из Босилеградске махале Преслап. Из ове махале су се преселила два брата – Васил и Тасе Здравков, синови Стоимена и Гине и населили су се на десној обали Добродолског потока, где су направили заједничку кућу. Иста је проширавана неколико пута од потомака и браћа су била један поред другог – „Бре брат, бре брат“, због чега су добили надимак Бребраткевци. Касније су добили и прозвиште Пиљарци, јер је Васил био познати воћар и пиљар (тур. продавац воћа и поврћа).
Фамилија Минчови води порекло из Босилеградске махале Босиловска Липа. Из ове махале у Босилеграду доселили су се Минчови синови Стојне са супругом Петрунком и Пене са супругом Стојном.
Фамилија Стојкави је пореклом из махале Преслап, одакле се је преселио Стојко, син Најдена и Анице. Његова супруга Миља је из фамилије Петракинци. Потомци ове фамилије живе на месту некадашње Самарџијске махале (у давна времена, ова махала је носила назив Златарска).
Фамилија Диноеи (Грнчаре, Буздуци) је пореклом из махале Богослов Трап, одакле се је доселио њихов предак Борђе. Он се је прво населио у градску четврт Гујчак, одакле се је његово потомство преселило „Преко реке“. Заре Паунов, праунук Борђа, бавио се је грнчарством, као и његов син Стеван и због тога су добили прозвиште Грнчаре. Владимир Стојанов, чукун унук Борђа, као мали често се је повређивао у игри и скакао као буздован, због чега је добио надимак Буздук, а његово потомство Буздуци.
Фамилија Викашинови (Митови) основана у градској четврти Гујчак. Оснивач фамилије Мито је дошао из Лисине и имао је две супруге – Наза и Арсена. Ка овој фамилији треба споменути и Младена Ковачки–Кацар, који је по занимању био бачвар (кацар, пинтер). Његова прва жена звала се је Марија Франц, пореклом из Прага, Чешка, са којом није имао деце. Друга супруга звала се је Петра из села Ресен и она је са собом довела кћерку Ану, коју је Младен осиновио и која је постала супруга Атанаса, Митовог сина и тиме продужила староседелачку фамилију свога очуха из ове четврти.
Фамилија Такве је пореклом из с. Грујинци, одакле се је 1895. године доселио Таке, син Ризета и Стане. Таке се je бавио трговином и имао je своју продавницу и центру, коју је 1917.године запалио Коста Пећанац. Крајем XIX и почетком прошлог века, Такев отац Риза, његова друга супруга Наза и сво његово потомстово, живело је у великој задрузи од 32 члана — највећа задруга тог типа у целом Крајишту. Сви су живели у с. Грујиници, само је Таке живео у Босилеграду.
Фамилија Наков је стара фамилија у предграђу Карапин Дол. Најстарији у фамилији за ког се зна је Наке и његова супруга Ранча.
Фамилија Миловановци je стара фамилија, досељена у Босилеграду средином XIX века, из неког насеља у околини села Црвени Град (данас општина Трговиште), По предању, оснивачу ове фамилије, деда Станку, побегли су коњи, које су нашли у Босилеградској котлини. Тада су по њих дошли, а касније и населили његови синови Милован, Милча и Петко. Сви су у почетку живели заједно у задрузи.
Фамилија Дориновци је стара фамилија из центра града, са најстаријем за који се зна Дојчин Дојчинов.
Фамилија Ризовци или Радинције стара Босилеградска фамилија, чији најстарији оснивач у фамилији за који се зна је Ризо, по коме је добила и назив. Фамилија је добила и име Радинци, јер се тако звао кварт у граду (у тадашњој махали Село) у ком су живели њихови преци.
Осим овде датих 24 фамилија, у Босилеграду су живеле још неке фамилије, које данас у самом граду немају потомство и тешко је доћи до информација о њиховом пореклу и миграцији. У граду осим поменутих, живе потомци још неколико фамилија одавно досељених, али делови тих фамилија су остајали по родним огњиштима и тамо су описивани.
Махале Босилеграда ll
Иако на први поглед Босилеград има физиономију збијеног насеља, у пракси није тако и дели се административно на два дела, од којих један је сам град, а други се састоји од 8 посебних заселака (некадашње махале села) – Ромни Дел, Кремиково, Добри Дол, Крст, Преслап, Липа, Богослов Трип и Воденици. У овом делу биће разгледане махале Босилеграда II. Подаци се односе за месец јун, 2015.године – 184 становника у 63 домаћинства и 55 празних кућа.
Босиловска Липа или само Липа налази се на обронцима истоименог гребена у западном делу Босилеграда. Махала се дели на Горња Липа на 1170 метара висине и Доња Липа на 1040 метара. На почетку прошлог века у махали било је 9 домаћинства, а данас ту живи 13 становника у 4 домаћинства, док је празно 7 кућа.
Богослов Трип се налази на истом гребену на 860 метара висине. На почетку прошлог века у махали било је 8 домаћинства, а данас нема становника, три куће су празне.
Воденици се налази на саставу Божичке и Љубатске реке, један километар западно од града, на 750 метара висине. Ту су крај воденица живела и два домаћинства на почетку прошлог века. Данас тy живи само једно домаћинство са 4 члана у згради некадашње хидроелектране, а 4 куће су празне.
Преслап је махала смештена на истоименом превоју између брда Рисовица и Жилин дел, на средњој висини од 955 метара. Пре једног века у махали живело је 6 домаћинства, а данас 2 становника у једном домаћинству, празне су 3 куће, поред којих се налазе темељи урушених.
Крс се налази на десној страни долине Милевске реке, односно Добродолског потока, на 925 метара висине, до самих граница са селима Милевци и Грујинци. На почетку прошлог века у махали живела су три домаћинства, а данас ту живи 9 становника у 4 домаћинства, празних кућа нема.
Добри Дол је махала која се налази на обе стране и дуж долине Добродолског потока, у дужини од скоро 2 километара северно од града, на средњој висини од 800 метара. Како заузима веће пространство у долини истоименог потока, махала је подељена на 19 мањих подмахала, у којима живи 152 становника у 52 домаћинства, док су 35 куће празне:
*Миринковци — 17 становника, 5 домаћинства и 3 празне куће;
* Тренчинци — 4 становника, 1 домаћинство и 2 празне куће;
* Крстати Д’б — нема становника, једна кућа празна;
* Ковачковци – 6 становника, 3 домаћинства и 2 празне куће;
* Берковци (Јагодинци) — 3 становника, 1 домаћинство и 2 празне куће;
* Ризови (део групе Ковачковци)– 1 становник, 1 домаћинство и 2 празне куће;
* Гјерен (Божилови) – нема становника, 2 празне куће;
* Павловци (Шаткинци) – нема становника, 2 празне куће;
*Заринци —нема становника, 2 празне куће;
*Цекевци–нема становника, 2 празне куће;
*Цвеинци– нема становника, 1 празна кућа;
*Бининци — 3 становника, 1 домаћинство и 1 празна кућа;
*Чипевци —3 становника, 1 домаћинство и 1 празна кућа;
*Кодинци — 64 с1ановника, 20 домаћинства и 7 празних кућа;
*Пенинци — 2 становника, 1 домаћинство и 2 празне куће;
*Бошковци · нема становника, 1 празна кућа;
*Баба Ристенинци — 11 становника, 6 домаћинства, нема празних кућа;
*Пршин Дол – 35 становника, 1О домаћинства и 2 празне куће;
*Чачковица — 3 становника, 1 домаћинство, нема празних кућа.
Пре једног века у махали су живела 46 домаћинства, подељених на следеће подмахале: Ранинци 3 куће, Чачковица 7 кућа од 5 фамилија, Божикинци б, Берковци 15 (Јагодинци 5 и Бининци 10 кућа), Цветковци 1, Ковачковци З, Павловци 5, Тренчинци 3, Чипевци 2 и Цвејинци или Ивковци 2 куће. Поштоје махала близу града, у другој пополовини прошлог века, била је веома привлачна за досељенике из околних сеоских насеља, поготово из северозападних ceлa — Милевци и Грујинци. Насељава/т су углавном оне подмахалеђгоје су ближе граду – Пршин Дол и Кодинци.
Кремиково се налази на западним падинама истоименог брда, на средњој висини од 870 метара, у долини Орловог дола, Махала је подељена у две групе, међусобно удаљене око 400 метара. Махала је основана досељењем два домаћинства из Босилеграда – Ангел баба Достанин и јужније од њега Пејчо Њубенчето. Последњи је досељен из Босилеградског предграђа Гујчак, где је имао своју кућу, али је стоку чувао на брду Кремиково, где се је почетком прошлог века и населио. Данас у овој махали живи 4 становника у једном домаћинству, док су 2 куће празне.
Рамни Дел се налази на мање два километара североисточно од града, на падинама превоја Мали Рамни Дел (између брда Велики Рамни Дел и Лештава), у изворишту потока Јасиковец, на око 870 метара надморске висине. На почетку прошлог века у махали била су три домаћинства, а у даљој прошлости их је било више, али су се преселила у махалу Село. Убрзо, током прве деценије прошлог века, у махалу Село су се одселила и ова три домаћинства, тако да махала скоро 100 година нема сталних становника. Данас се на територији Рамног Дела налазе 3 штале потомака и једна викендица Стевана Радованова из Тетова, потомка овдашње фамилије.
Здравство.
У првим годинама после ослобођења 1878. здравство у Босилеграду је још увек на сасвим ниском нивоу. Од 1884. у Босилеграду ради само један болничар, а у склопу медицинског центра отворена је и апотека. Имајући у виду лошу хигијену, слабо знање о болестима и профилактици, у великом степену су избијале епидемије. Од 1890. године, у Босилеграду раде:
1890.г. –Ј. Ранчов, болничар;
1893.r. –д-р Г.Кушев, лекар;
1894.г. -Д.Колеа, болничар;
1895.г, – д-р Борис Шејнин, лекар; Петар Жељазков, болничар; д–р Ив. Басмаџиев,
лекар; Тоше Стојанов, болничар;
1896.г. –др М. Вартан. лекар;
1897.г, – Апосгол Димон, болничар;
1898.г, –Јордан Константинов, болничар; Христо Димитров, болничар;
1899„г. – Васил Даскалов, болничар; Л„Михајлов, болничар;
1900.r- Христо Доганов, болничар; Бони Ваклинов, болничар; д—р Исак Менакемов,
лекар; д-р Теодор Бојаџиев, лекар; Ст. Дринов, болничар; д-р С. Вулковић;
1902.г. –др А.киров, лекар; д–р Ив. Бургуџиев, лекар;, Андреј Переа, болничар;
1903.r. — др Д.Иванчев, лекар; Тодор Манчов, болничар; Никола Тотев, болничар;
Њубен Михајлов, болничар; д-р Никола Тошев, лекар;
1904.r. —11—p Д.Иванчев, лекар; д—р Г.С. Георгиевић, лекар;
1903г — Христо Доганов, болничар; д-р Г.С. Геортиевић, лекар;
1906.г, –д–р Теодор Бачваров, лекар; д–р Дончо Георгиев, лекар;
1907—1908г —д—р Теодор Бачваров, лекар;
1909г. –д–р К.Дојчинов, лекар.
ИЗВОР: Према књизи Горана Миланова „Насеља општине Босилеград“, издање 2016. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
