ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Саша Зарић
Војвода Стеван Петровић Книћанин
Међу многобројним храбрим Гружанима, који су се у бунама и ратовима увек дизали као један, посебно се истакао Стеван Петровић Книћанин.
Стеван се родио у срцу Шумадије у Книћу, у време Првог српског устанка, 15. фебруара 1807. године*. Рођен је у богатој породици марвеног трговца Петра Комадиновића. Комадиновићи су били једна од најстаријих и најугледнијих породица у Гружи, од старина су пореклом из Шапе. Стеванов отац је као угледан трговац стоком добро схватао колико вреди образовање, па је Стевана дао у сеоску школу да се описмени. Стеван је презиме Петровић наденуо сам себи, по свом оцу Петру Комадиновићу, а надимак Книћанин је добио касније од кнеза Милоша по родном Книћу.
Велико имање Комадиновића је лежало на североисточној страни Кнића и било је једно од најлепших у читавој Гружи. Комадиновићи су били власници најстарије воденице у Гружи, такозване Газдића воденице, чији су власници касније биле книћанске породице Николића, Делића, Тешановића и Кораћевића из Жуња.
Кнез Милош је Стевана још као младића, чим је дорастао момачки узраст, узео у своју гарду, такозване „Књажеве момке“. У те момке су се бирали најбољи младићи из угледних породица, а Стеван се међу њима издвајао стасом, лепотом и физичком снагом. Не зна се тачно како је кнез Милош запазио Стевана и изабрао га међу своје момке, али о томе постоје две анегдоте.
Стеван је као младић, заједно са друговима био украо једно јаре. Због тога је окован у ланце и доведен у Крагујевац да му се суди. Стеван, млад и јак момак, онако ногу окованих ланцима, чекајући пресуду, скакао је у судској авлији онолико колико није мого скочити ниједан са слободним ногама. Када је то кнез Милош видео, наредио је да га откују и да Стеванов отац да два јарета за оно једно украдено, а Стевана је узео у своје момке, кабадахије. Према другој анегдоти, Стеван се са друговима био запио у некој крагујевачкој механи, па су се веселили а он је неколико пута узвикнуо: „Ја сам други Хајдук Вељко!“ Ујутру је кнез Милош дознао за то па их је све казнио затвором, а Стевана још и тешким оковом. У авлији апсане је била једна повећа рупа, кад су их пустили у шетњу Стеван је са све тешким оковом прескочио рупу коју би тешко могао прескочити неко слободних ногу. Када је за то чуо, Милош је затражио од Стевана да пред њим поново окован прескочи рупу, што је овај неколико пута и урадио. Након тога је кнез наредио да га ослободе и узео га је у своју гарду.
Поред изражене стаситости и снаге, Стеван се одликовао и добротом своје нарави па је и тако привукао пажњу кнеза Милоша. Милош је Стевана из милоште прозвао Книћанин, то се брзо расчуло па су и остали почели да га тако зову. Стеван се најзад навикао на овај надимак па се почео поред Петровић потписивати Книћанин, задржавши тај надимак до краја живота.
У прво време, као момак код кнеза Милоша и током рада Књажеско- српског театра помагао је у набавци реквизита и костима за представе.
Книћанин је као Милошев књажевски момак, у богатом народном оделу, пратио кнеза када је он 1835. године ишао у Цариград на подворење Султану Махмуду II.
Као тридесетогодишњак, 11. новембра 1836. године, постао је начелник среза јасеничког, са чином капетана, са седиштем у Хасан-пашиној Паланци, данашњој Смедеревској Паланци. Книћанин је у Паланци остао упамћен само по добру јер је за само две ипо године провдене на месту среског начелника у тадашњој Хасан-пашиној Паланци урадио много више него сви његови претходници. По Книћаниновом налогу измештена је паланачка Стара Чаршија на погодније место. Паланачка Нова Чаршија је добила трајне обрисе и постала препознатљива по ондашњој и садашњој главној улици. Измештањем средишта вароши на нову локацију, измењена је и дотадашња траса Цариградског друма, од тог времена Цариградски друм није прелазио Камениту ћуприју коју је саградио Станиша Млатишума.
Книћанин је из Паланке 9. марта 1839. године, када су Уставом уведена окружја, отишао у Смедерево за окружног начелника.
Карађорђевићевцима се прикључио 1840. године и постао опозиција кнезу Михаилу Обреновићу. Због подршке уставобранитељима који су се залагали за свргавање Обреновића и довођењу Карађорђевића на престо, био је прогнан из Србије 1840. године. Годину дана изгнанства провео је у Цариграду и Видину. Следеће 1841. године се вратио у Србију где је као најватренији присталица уставобранитеља активно учествовао у спровођењу плана за протеривање кнеза Михаила.
Стеван Книћанин је 1842. године био учесник и суорганизатор буне против кнеза Михаила Обреновића, на чијем је челу био Гружанин Тома Вучић Перишић. Буна је трајала од 30. августа до 7. септембра 1842. године, а кнез Михаило је био присиљен да напусти положај кнеза и Србију. После успеле буне, Тома Вучић је као предводитељ народа за кнеза прогласио Александра Карађорђевића.
Након пада Обреновића и смене династије 1842. године, Книћанин постаје члан Државног савета. Његов задатак је био управљање војском и сигурност кнеза Александра Карађорђевића. То време Книћанин је провео у Крагујевцу мотрећи на Обреновићевце, а као награду за добро обављање поверених послова, он септембра 1843. године од стране кнеза Александра Карађорђевића бива унапређен из чина мајора у чин потпуковника.
Книћанин је као члан Државног савета био у пратњи кнеза Александра Карађорђевића 1846. године, када је кнез ишао у Казанлук на подворење султану Абдул Меџиду. Том приликом је Книћанин од Турака одликован орденом Нишан Ифтихара.
Политичка ситуација у тадашњој Хабсбуршкој монархији била је веома сложена. На таласу Револуције 1848. године која је захватила Европу избила је и револуција у Хабсбуршкој монархији. Мађари су хтели да се издвоје из састава Хабсбуршке монархије. Као одговор намерама Мађара Срби из Војводине су били устали да бране своју народност од насилног помађаривања. Срби су у Сремским Карловцима на Мајској скупштини 1848. године прогласили Српску Војводину и отпочео је српско-мађарски рат.
Побуњени Срби у Војводини су се надали војној помоћи из Србије. Неки су сматрали да треба искористити прилику и извршити уједињење Срба са обе стране Саве и Дунава. У самој Србији су постојале две струје. Прву струја предвођена Томом Вучићем, који није крио нетрпељивост према Србима Пречанима, залагала се за немешање. Министар унутрашљих послова Гарашанин се залагао за акцију, а и Книћанин је био за то да се помогне борба коју су повели Срби из Војводине против Мађара. Сам кнез Александар Карађорђевић био је неодлучан.
У договору с Кнезом, Државни савет је решио да ce сазове Народна скупштина y Крагујевцу, да би ce саслушало народно мишљење. Скупштина је сазвана за за 1. јун 1848. па затим одложена за 29. јун на Петровдан.
Због ранијег ривалства са Томом Вучићем Перишићем и због сукоба с њим на Петровској скупштини, одржаној 29. јуна 1848. године у Крагујевцу, а понајвише због тога што на Скупштини није добио подршку за идеју да треба помоћи истокрвној браћи војвођанским Србима у њиховој борби, Стеван Книћанин је дао оставку на своје место у Државном савету. Кнез Александар Карађорђевић је сазнао да се протерани Милош Обреновић спрема да оде у Срем међу српске побуњенике, па да би спречио његов утицај међу Србима, наредио је да се из Србије упуте наоружани и новчано подпомогнути добровољци у Војводину.
Као његов лични пријатељ, кнез Александар је одлучио да пошаље Книћанина као команданта добровољаца у Војводину. Са четом добровољаца, окупљених на брзину, Книћанин је прешао Дунав код Ковина половином августа. Својим доласком у Војводину, он је организовао логор добровољачких снага у банатском месту Томашевац. Книћанин је у Томашевцу 23. новембра 1848. године први пут поразио бројчано надмоћније мађарске снаге одбивши њихов покушај да га освоје. Очевици су причали, да није било Книћанина, да би Томашевац пао после првог напада бројчано надмоћније мађарске војске. Книћанин је у току напада трчао са опасног места на опасније и толико је храбрио своје добровољце, да је сваки од њих у срцу постајао неустрашиви Книћанин.
У бици код Томашевца су поред три хиљаде српских добровољаца под командом Стевана Книћанина учествовали и граничари, као и припадници панчевачке народне гарде. Два месеца после победе код Томашевца, Срби Панчевци су Книћанину поклонили шестофунтовни топ, изливен у панчевачкој ливници, са угравираним натписом „Срб јунаку Стефану П. Книћанину благодарни панчевачки окружни одбор, за спомен побједе томашевачке 23 Нојеврија 1848“.
У Војводину је из Италије септембра 1848. године стигао војвода Стеван Шупљикац, шестог октобра је постао врховни војни заповедник српских народних одреда. Под његову команду је стао Стеван Книћанин са својим Србијанцима којих је већ било преко 5.000. Војвода Шупљикац је говорио за Книћанина да му је он десна рука.
Након битке код Јарковца, у којој српске снаге нису имале већег успеха, на позив српског патријарха у Војводину су пристигли нови добровољци из Србије. Војвода Шупљикац је у Панчеву, док је дочекивао добровољце из Србије добио срчану кап и убрзо затим умро.
Непуна два месеца након битке код Томашевца уследила је битка за Панчево. У самом Панчеву је владала помало хаотичну ситуација после изненадне смрти војводе Стевана Шупљикца. У одбрани града биле су српско-аустријске снаге које су бројале девет хиљада људи појачаних са око 40 топова.
Мађарска војска састављена од пешадије и коњице, под заштитом магле, кренула је према Панчеву ујутру 21. децембра 1849. године, са циљем да га освоје и униште јер је био главно упориште српског покрета у јужном Банату.
Мађарске трупе, са надмоћном артиљеријом, коњицом, и пешадијом, ударили су толиком жестином да су приморали српско-аустријску војску на повлачење.
Главнокомандујући српско-аустријске војске, генерал Фердинанд Мајерхофер, који је наследио команду од Шупљикца, предлагао је да се Панчево преда без борбе, што Книћанин и Адам Косанић нису прихватили. Книћанин је командовао са бригадом састављеном од два батаљона граничара и 5.000 добровољаца из Србије и батеријом топова. Книћанин је распоредио своју добровољачку војску за одбрану Панчева тако што је своје трупе поставио да бране друмове, јабучки и црепајски пут и простор са виноградима који су спајали ова два друма.
У међувремену, већ су пристизале мађарске трупе у колонама марширајући према јабучком друму. Тада је Книћанин наредио Косанићу да знатан део свога батаљона постави дуж Тамиша на Караули. Тиме је распоред војске за одбрану Панчева био завршен.
До размене артиљеријске ватре дошло је око 7 часова ујутру. Након међусобног артиљеријског гађања, Косанићева војска је ушла у битку са једним мађарским хонведским батаљоном. Косанић је наредио јуриш и мађарска војска је натерана у дивље бекство. Истовремено са Косанићем, кренуо је и Книћанин у напад, бодрећи Србијанце на јуриш. Кад су српски добровољци кренули у јуриш са исуканим бајонетима, мађарски војници су се разбежали, а Книћанин је одмах пошао у потеру за њима, гонећи их преко Новог Села све док није пао мрак. Мађарска војска је претрпела велике губитке, страдало је око 800 војника, неки су погинули у борби, а неки су се смрзли док су читаве ноћи бежали. Са српске стране је било седам погинулих и осам рањених. Повлачење мађарских снага значило је да је битка добијена и да је Панчево одбрањено као и овај део Баната. У овој веома важној победи која је била прекретница у сукобима, највеће заслуге су имали Стеван Книћанин и Адам Косанић. Панчевачка варош се Стевану Книћанину као свом избавитељу одужила дајући му титулу почасног грађанина.
О Книћаниновом херојству у бици за Панчево главнокомандујући генерал Мајерхофер је записао: „Да се славна победа у њој после Бога највише и нарочито храбрости и мудром расположењу Книћаниновом прописати има.“
Ова победа код Панчева отворила је могућност да се српске снаге упуте даље на север и напредују у две групе, једне, коју је предводио Стеван Книћанин и друге, под командом генерала Кузмана Тодоровића. Ове снаге су се прегруписале у озбиљну војску која је бројала око 25 хиљада људи, од чега су око две хиљаде били коњаници, а артиљерију је чинило 60 топова.
Пошто је мађарска војска после пораза код Панчева стално узмицала, Книћанин је јурио за њом. Пред Вршац је дошао на Богојављење 1849. године а град је жестоком битком освојио 7. јануара 1849. на дан св. Јована. За Вршцем, сутрадан се предала и Бела Црква.
Книћанин је са својим добровољцима 19. јануара ушао у Велики Бечкерек и заузео га без борбе јер су се Мађари разбежали. У Бечкереку је дочекан са узвицима: „Живео предводитељ Книћанин“ и „Живео Баната избавитељ“. Да неби дошло до крађа и насиља над несрбима у тек ослобођеном Бечкереку, наредио је да се на пијаци подигну вешала и обзнанио је свој војсци и Банаћанима да ће обесити сваког ко се буде усудио да краде.
Книћанин је са својим добровољцима два дана касније заузео Стари Бечеј, 25. јануара је ослободио Врбас, а 28. јануара Кулу. Тако је Книћанин за кратко време сав Банат очистио и непријатеље прогнао преко Тамиша још пре истека јануара.
Книћанин је због ове веома важне победе код Панчева, која је на крају, утицала на ток целог рата, од стране српског патријарха у Војводству Српском Јосипа Рајачића проглашен за Народног ђенерал-мајора. Касније је сам Книћанин говорио, да му је од свих одличја које је добио од владара и народа, најмилија диплома којом га је Патријарх прогласио за Народног генерал-мајора.
На позив кнеза Александра Карађорђевића, а помало разочаран и тиме што су војвођански Срби потпали под потпуну зависност од Аустрије, Книћанин напушта своје заповедничко место и у фебруару 1849. године се враћа у Србију. Војвођани су га испратили са плачем и уздисајима, говорили су да ће са одласком Книћанина и срећа од њих отићи.
По повратку у Београд, Книћанин је Србији поклонио топ који је добио на дар од Панчеваца. О томе су 11. марта 1849. године писале Српске Новине: „Члан совјета и каваљер г. Стефан П. Книћанин повративши се из Војводине у отечество, поднео је на дар нашем отечеству један шестофунтови топ, са цјелим прибором и 4 коња, с којим је он од обштества панчевачког, по одржаној на Томашевцу битки почествован, и попечитељство је внутрени дела по високој заповести Његове Свјетлости, учинило сходну наредбу, да наше регуларно војнство исти топ са прибором и коњима по жељи г. дароватеља прими и храни .“
Поред тога, Книћанин је стајаћој војсци поклонио главну златом и сребром откану мађарску заставу.
У ово доба, Книћанину је од цара Франца Јозефа I стигао Орден Св. Леополда II реда, а мало после тога и руски цар Николај I, послао му је Орден Свете Ане II реда украшен брилијантима.
Тек што се Книћанин вратио из Војводства у Кнежевину Србију, Мађари су упали у Банат и Бачку и заузели обе провинције. После мађарске контраофанзиве народна војска се нашла у расулу, а народ у паници. Мађари су битком заузели Србобран, а у Панчево су ушли без битке. Патријарх се опет обратио Книћанину и позвао га да поново дође у Српско Војводство и помогне Србима. Книћанин се са стотинак добровољаца у априлу 1849. године вратио у Војводину, где је учествовао у одбрани стратешки значајних тачака од мађарских снага у околини Титела. Троугао око Титела још није био пао у непријатељске руке, па је Книћанин ту између Титела, Вилова и Мошорина поставио логор своје војске. Мађари су непрестано нападали на Книћанинову војску, а он се са својим добровољцима храбро бранио. Одсудна битка за одбрану је почела у априлу 1849. године код Мошорина и Вилова. Стеван Книћанин је бранио Тителски брег, одбијајући Мађаре, 24. и 26. маја. Право војничко чудо је извео 23. јула 1849. године одбранивши логор код Мошорина.
Уз помоћ Руске царске војске, аустријске трупе су угушиле мађарски револуционарни покрет, мађарска војска је доживела потпуни слом и рат је завршен 1. августа 1849. године.
Книћанин се са својим добровољачким корпусом вратио у Кнежевину Србију преко Сланкамена 26. августа 1849. године. По повратку у Србију, Стеван Петровић Книћанин је, на челу својих добровољаца дочекан тријумфално, са невиђеним почастима. Због његових ратних дела и његове харизме, за њега се у целом српству чуло посебно што је, како се тада сматрало, обновио снагу српског оружја.
Када је вест о Книћаниновој храброј борби у Мошорину стигла у Србију, кнез Александар Карађорђевић му је 15. августа 1849. на дар послао драгоцену сабљу у вредности 300 дуката. Сабља је била украшена изгравираним кнежевим именом и натписом „за храброст“.
Стеван Книћанин је од јануара 1849. године био „дописни члан“ београдског Друштва српске словесности.
По завршетку рата, ишли су сви важнији генерали у Беч, на подворење цару Францу Јосифу I. Царева изричита жеља је била да види Книћанина, па се он због тога али и због саветовања о уређењу Хабсбуршке монархије запутио у Беч. Книћанин је на путу за Беч свратио у Загреб у посету код бана Јелачића.
Книћанин се састао у Загребу са хрватским баном Јелачићем и том приликом од бана добио на поклон за успомену, позлаћену сребрну чашу. На једној страни чаше је било угравирано: „Јосиф Барон Јелачић Бузунски, свом бојном другу Стевану Петровићу Книћанину“, а на другој страни је писало: „Панчево и Мошорин“. На трећој страни чаше су била угравирана два укрштена топа, а на заклопцу сребрни кип који представља Србина у народном оделу, са исуканом сабљом у једној и српском тробојком у другој руци. Тада је Бан рекао: „ Да је Книћанин стекао код целе Аустријске армаде не само љубав, но и дубоко поштовање.“
Книћанина су у Бечу са великим почастима дочекали славни фелд-маршал Радецки, фелд- цајгмајстери Хес и Хајнау, сви царски министри и многобројна бечка елита.
Цар је Книћанина примио на аудијенцији са изузетним поштовањем. Током аудијенције на бечком двору, Книћанину је дато највише признање царевине, Орден Марије Терезије III степена. Поред највишег одликовања, Книћанин је у Бечу добио и чин аустријског генерала. Цар је пољубио орден и рекао: „ Нека буде генерал Книћанин уверен да љубећи овај орден њега самог љубим.“ Затим је цар пружио орден фелд-маршаллајтнату Гринеу а он га је у царевом присуству окачио Книћанину око врата. Книћанин је дошао на аудијенцију одевен у народно одело од зелене кадифе, а о бедрима је имао сабљу. После завршетка церемоније на аудијенцији, млади осамнаестогодишњи цар Франц Јозеф I, заинтересовао се за Книћанинове пиштоље. Книћанин је извадио један пиштољ и окренуо га цару у прса, на шта га цар зачуђено погледа. Затим Книћанин заврти и окрене пиштољ да дође цев њему у прса, а дршка пиштоља цару у руке. Потом се поклонио цару и рекао му: „Онако дајемо непријатељу, а овако пријатељима.“
Книћанин је из Беча кренуо у Берлин, да посети свог сина Антонија, који је тамо био на војној академији. Из Берлина је желео да оде у Праг, али на железничкој станици му је саопштено да царско-аустријска влада не жели да он тамо иде, и моли га да одустане од те намере.
Книћанин се из Берлина вратио у Београд 29. септембра 1849. године, на дан рођења кнеза Александра Карађорђевића, па је отишао право на дворски бал који је био уприличен поводом кнежевог рођендана.
По повратку кући, Книћанин је послао у Праг као поклон своју ратну сабљу и пиштоље и једно пропратно писмо.
Песник-владика Петар II Његош, послао је 1849. године Книћанину златну колајну Милоша Обилића за храброст за битку код Панчева. Владика је уз колајну послао писмо у коме између осталог каже: “Стеване П. Книћанине дико рода нашег, ти ми потпуно оправда име војника Душанових и Карађорђијевих…Из чисте признателности к Твојим подвизима шаљем ти на дар лик бесмртног Обилића. Он ће добро пристајати на прсима победитеља Томашевачког и спаситеља Панчева. Зато га прими млади војводо витезова Србијанских.“
Книћанину су у знак захвалности Војвођански Срби поклонили дугу пушку са златном посветом. На цеви је у злату гравирана посвета на старословенском језику која гласи: „Његовоме превасходитељству, храброме витезу, непобедимоме генералу, разни ордена каваљеру, Совјета Књажества Сербије, Стевану П. Книћанину, за знак вечите признатељности коју му и Аустрија, велика Русија, Отоманска порта, србска Црна Гора и мила мајка Сербија указаними њими грудима за веру и народност Војводине Србске указаше, подносе синови њени предага његова у Сербији живећа Серби браћа”.
И Чеси су му 1852. године даровали сребрну почасну сабљу и двобојски комплет, два перкусиона пиштоља са прибором, рад једног од најчувенијих аустријских оружара XIX века – Антонина Винченца Лебеде. На оружју је златом туширан натпис „Србину Книћанину браћа Чеси.”
Пиштољи Стевана Петровића Книћанина
Као круна свих награда, Книћанину је 1. јануара 1851. године кнез Александар Карађорђевић доделио титулу Војводе Књажевско-Српског. До тада је у Србији титулу војводе понео само Тома Вучић Перишић. Уз војводску титулу, прослављени Гружанин је добио и команду у Крагујевцу. По тада устаљеном обичају, Книћанин је поводом постављења за војводу, из руку кнеза Александра добио сабљу са натписом: „Народни генерал Ст. П. Книћанин, 1851. године”.
У Крагујевцу је остао на положају управитеља војском, надзирао је и над радом новотворене тополивнице. Сматран је једним од важнијих стубова власти Александра Карађорђевића. Тако је било све до 1854. године када постаје министар унутрашњих дела. Ту функцију је обављао само недељу дана, док се није разболео.
Доживео је мождани удар 1854. године у Крагујевцу. Превезен је у Београд где се поприлично опоравио. У зиму 1855. године му се стање погоршало па је у марту отишао на лечеље у бању Мехадију али како му се тамо здравствено стање погоршало, враћен је назад у Београд. Кад је пред смрт полазио у бању Мехадију на лечење, цар Франц Јозеф I послао је 2.000 дуката за његово лечење.
Умро је у својој кући на Теразијама у суботу пред Тројице 14. маја 1855. године у 48-ој години живота. Опело је одржано у Саборној Београдској Цркви, а посмртни говор је одржао лицејски вероучитељ архимандрит Сава.
Сахрањен је код палилулске цркве, између гробова познатих устаника, Стојана Симића и Тенке Стевановића. Била је то до тада највећа сахрана коју је Србија приредила. Книћаниновој сахрани је присуствовао кнез Александар са кнегињом Персидом, митрополит београдски Петар са многим свештеницима и многобројни грађани. По наређењу цара Франца Јозефа I присуствовала је депутација од осамдесет царских официра из свих пукова у Војводини.
Тада је за Книћанином плакала цела Србија, а Кнић никада није опростио што је он сахрањен у Београду али тако је хтео Државни савет и сам кнез Александар. Величину пратње на његовом погребу, у Београду 1855. године, надмашиле су касније само сахране кнежева, Милоша и Михаила.
Книћанин се два пута женио, из првог брака је имао сина Антонија и ћерку Станију која је била удата за официра Прокића. Из другог брака је имао сина Андрију.
Стеван Петровић Книћанин (фотографија, рад Анастаса Јовановића)
Супруга војводе Стевана Петровића Книћанина (рад Јована Поповића, око 1851)
Син војводе Книћанина, пуковник Антоније, који се школовао у Берлину био је ађутант кнеза Михаила. Антонијева супруга Лена Книћанин, била је оптужена да је знала да се припрема атентат на краља Милана Обреновића 1882. године, који је покушала да изврши Илка Марковић. Како је Лена Книћанин била рођака Илке Марковић, осумњичена је да је знала за Илкине планове и то је на саслушању и признала. Лена је нађена обешена у затвору 28. марта 1883. године. Самоубиство које је наводно извршила догодило се под сумњивим околностима, војник који је био на стражи испред њене ћелије „римског бунара“ такође је погинуо. Лекар Лазар Пачу, који је био у комисији за увиђаје, издвојио је своје мишљење да се не ради о самоубиству.
Као што је то случај са многим историјским личностима, и за Книћаниново име је везано једно народно предање. Имање манастира Вољавча се граничило са селом Рамаћа. Рамаћанци су заузели део манастирске земље па су због тога дошли у сукоб са манастиром. Манастирски старешина је повео спор. Председник комисије, која је била одређена да ограничи манастирско имање био је Стеван Книћанин. Спор је био решен у корист Рамаћанаца па се тако Книћанин љуто замерио калуђерима. Стари игуман манастира, са девет калуђера, девет дана је без престанка клео Книћанина те се он тешко разболе, тело му се укочи, ухвати га дрхтавица и тело му се одузе. Народ се из целе околине скупио код манастира, да моли калуђера да опрости Книћанину. Једва су га умолили и Книћанин оздрави.
Због неустрашивости и јунаштва, Книћаниново име се прочуло читавом Србијом. У запису једног савременика се каже: „Пред сам почетак боја седа на коња, запали чибук и одјаше лагано тамо где је најпогибаоније место. Око њега се слеже што је најодабраније и свак сада гледа једино да личним јунаштвом обрати пажњу на себе. У таким је тренуцима његов утицај био силан, неодољив… Најнеобичније, пак, дело јуначко показао је кад је на коњу лагано и пушећи дошао на сто корачаја од непријатеља, разгледао све што је хтео, избацио пиштољ и лагано се вратио.” Поред тога што је био надалеко чувен по неустрашивости, Книћанин је био познат и по милости према заробљеним непријатељским војницима.
Иако није био војнички и политички образован, Стеван Петровић Книћанин је одиграо огромну улогу и у политици и у рату. И све то, пре свега, на основу природне, урођене интелигенције. Иако није учио војне школе, одолевао је нападима и пуковника и генерала. За време мађарске револуције 1848/49, истакао се храброшћу и вештим вођењем добровољаца у биткама у Војводству Србији, где се на страни Срба борио против Мађара као главни командант. Србијанци који су се као добровољци под Книћаниновом командом борили раме уз раме са својим пречанским сународницима против Мађара, били су страх и трепет за непријатељске војнике. Његово име је у то доба кружило Србијом, а у готово свакој српској кући могла се видети његова слика.
Одмах након битке за Мошорин, захвални Срби су место где се налазио Книћанинов логор код Мошорина прозвали Книћевац.
У част Стевана Книћанина, село Рудолфово (Rudolfsgnad), тако названо по крунском принцу Рудолфу, сину царице Марије Терезије, од 1918. године понело је име Книћанин.
Постоји улица у Крагујевцу која се зове „Стеве Книћанина”, као и улица у Београду, на Дорћолу, која се зове „Книћанинова“. Книћанинова улица постоји и у Чачку, Панчеву, Пожаревцу, Зрењанину, као и другим градовима у Војводини.
Основна школа у Книћанину се по њему зове „Стеван Книћанин“. Културно уметничко друштво у Книћу носи име Стевана Петровића Книћанина.
Реплика Книћаниновог портрета Уроша Кнежевића у сали Скупштине општине Кнић
Од 2017. године, салу Скупштине општине Кнић краси верна реплика Книћаниновог портрета Уроша Кнежевића. Општина Кнић ће се током 2018. године одужити славном Стевану Книћанину и постављањем његове спомен бисте испред Дома културе у Книћу.
Као мудар и одважан вођа опеван је у народним песмама. Урађено је више његових портрета од којих је најзначајнији рад Уроша Кнежевића, коме је као инспирација послужио Книћанинов тријумф у Панчеву и топ поклоњен од Панчеваца. Поред портрета, за будуће генерације је сачуван и аутентични фото-снимак, рад Анастаса Јовановића, једног од најранијих светских и првих српских фотографа.
Стеван Петровић Книћанин је свој надимак позајмио од Кнића, места свог рођења, али он је овај зајам Книћу стоструко вратио прославивши га својим именом свуда широм Србије и читаве Европе. Пошао је у Војводину да се бори, иако није имао претходног ратничког искуства, ушао је у легенду. За разлику од свог земљака Томе Вучића, одолео је искушењима да се упетља у борбу за власт.
___
* По опште прихваћеном мишљењу узима се да је Стеван Петровић Книћанин рођен 15. фебруара 1807. године, међутим ближе је истини да је датум његовог рођења 25. фебруар 1807. године по јулијанском календару, односно 10. март по грегоријанском календару. Забуна око датума рођења је настала тако што је Ђ. Милићевић у Поменику знаменитих људи српског народа новијега доба, објављеном 1888. године узео 15. фебруар као датум рођења Стевана Книћанина. И сам Милићевић, у исправци своје књиге наводи да треба да стоји да је Книћанин рођен 25. фебруара. У недостатку писане грађе, касније су, позивајући се на Милићевићев Поменик углавном сви прихватили 15. фебруар као датум Книћаниновог рођења. У Некрологу Стевану Петровићу Книћанину, издатом одмах након његове смрти 1855. године стоји да је он рођен 25. фебруара 1807. године
АУТОР: Саша Зарић, сарадник портала Порекло
