Лучари се помињу у Шематизму дабробосанском из 1882. у селу Слатина, општина Кључ, Босна и Херцеговина, са славом Михољдан. Интересантно је да се у том селу помињу и Кочићи, са истом славом. Ово је интересантно јер има Кочића који славе Игњатијевдан (познати писац Петар Кочић је од ових).
Такође, према попису БиХ из 1991. године, презиме се појављује у следећим насељима:
Лисковац (Босанска градишка), Доња Превија (Кључ) Растока (Кључ), Руденице (Кључ), Велијашница (Кључ), Јакуповци (Лакташи).
Али, највећи број носилаца овог презимена је у Доњој Слатини.
Ево где су све поменути Лучари у поменутом попису и колики је укупан број пописаних по насељу:
Босанска Градишка, село Лисковац, Лучар 8 пописаних
Кључ, Доња Превија, Лучар 5
Кључ, Доња Слатина, Лучар 27
Кључ, Растока, Лучар 9
Кључ, Руденице, Лучар 4
Кључ, Велијашница, Лучар 4
Лакташи, Јакуповци, Лучар 4
Презиме Лучар је веома заступљено у Товаришеву у Војводини, што је географски најближе Дероњама.
*
Етимологија речи лучар:
ЛУЧАР – онај који припрема и продаје луч; ЛУЧАРНИК, ЛУЧАРА – метална, лимена подлога (полица) на којој гори луч за осветљавање собе
У Дубровнику у XV веку су владике (госпође) и служавке силазиле и пењале се ноћу по степеницама с лучем y руци. Луч се као осветљење помиње и у нашим народним песмама. Тако се у песми „Бојчић Осман Ага“ каже:
„Кад станемо, Тале, вечерати
Ко ће тебе лучем свијетлити’?“
А у песми „Женидба Краљевића Марка“ мајка за вечером каже Марку:
„О мој синко, Краљевићу Марко!
Већ је твоја остарјела мајка,
Не може ти приправљат’ вечере,
А не може служит’ мрка вина,
А не може лучем свијетлити.“
Луч се као средство за осветљење и до данас очувао особито у крајевима који обилују боровом шумом. У Србији, у пределима реке Лима, Моравице, ибарског и златиборског краја луч се употребљавао не само за домаће потребе него је извожен и у остале крајеве који га нису имали. У овим пределима одавно је почео од луча да се производи и катран, који је због обиља борове шуме био важна привредна грана сеоског становништва. Како су катран и луч били тражена роба, то су их кириџије разносиле по читавој Србији.
Употреба луча у домаћинствима била је велика. Лучем се осветљавало приликом вечере, седељки, ручних радова, кад је пут требало осветљавати, а користио је и рибарима за ловљење неких врста риба.
Некад је најмлађа снаха у кући била обавезна да малом секиром коју је носила о појасу (као што се бритва носи) припреми цепке луча. Запаљену цепку луча држала је стојећи док су старији у кући вечеравали. Како млада није могла увек да држи луч у рукама, то се у Србији, у неким местима, стављао у обичан расцепљен пањ (околина Ваљева), или се забадао у ступу за туцање соли или паприке, напуњену мекињама (Миријево код Београда), или се стављао на преклад (камен на огњишту; околина Г. Милановца). Ако је требало осветлити „кућу“ или другу одају, онда се на собни праг постављао саџак (троножац) а преко њега преврнут сач у коме су биле цепке луча (Брежђе код Мионице). За време свадбе, славе, или других скупова, који су се одржавали напољу, запаљени луч се постављао на тај начин што су се у земљу побадале три сохе, а преко њих комад лима са цепкама луча. У студеничком крају, у селу Крџе, постојала је направа звана „снаша“ — „млада“, а у златиборском крају „лучара“. Име „млада“ подсећа на време кад је најмлађа снаха држала луч у руци. Направа сличних лучарама у Србији било је и у осталим нашим покрајинама и звале су се различитим именима. Тако напр. у Босни се зове „млада“ — „свјетиљка“ – „лучњак“ – „светљаја“ или „светлаја“, у Хрватској „свешњак“,у Македонији „шандан“,а у Црној Гори (у Васојевићима) „луца“.“ Лучаре из Србије и Босне направљене су од дрвета и имају у горњем делу углављену стару потковицу, парче лима, а понегде и камену плочу (златиборски и ибарски крај), на које се поставља луч. Њима су умногоме слични „пиштари“ за држање луча у Албанији. Понеке лучаре из поменутих области имају и ручицу за лакше преношење. Код лучара „шандана“ у Македонији (Дебарски Дримкол) горња је површина најчешће ћерамида, а код „свешњака“ y Хрватској железна штипаљка.
Лучаре су се обично намештале поред огњишта, места око кога су се увече укућани сакупљали.
Етнографски музеј у Београду има 8 лучара, 3 из Србије и 5 из Босне. Лучара Инв. бр. 16282 набављена је у златиборском крају, у селу Рудинама. Направљена је од лучевог стуба и висока 80 см. Стуб је утврђен на укрштеном дрвеном постољу, а на његову горњем делу причвршћена је округла даска (пречник 22 см). При осветљавању на даску се ставља земља а преко ње цепке луча. Над лучаром се поставља димњак од дрвета облика засечене пирамиде, чији горњи део пролази кроз таваницу и одводи дим.
„Млада“ — „снаша“ набављена је у студеничком крају, у селу Крџама. Од боровог је дрвета, тј. гране са пет кракова по дну засечених те служе место ногу. У горњем је делу кружна метална плоча на којој гори луч. Висина лучаре је 89 см а пречник плоче 12 см.
Лучара Инв. бр. 20346 из Велеша (Јошаничка Бања) слична је претходној, само ова има четири крака а у горњем делу „ручку“ (дршку) за прихватање. Дугачка је 11 см. Висина стуба је 42 см, пречник металне плоче 10 см (сл З).
Лучаре из Босне умногоме су сличне онима из Србије, само што су ниже и ниједна нема дршку за прихватање.
Осим луча, за осветљавање су употребљаване „буктиње“ и „бакље“ или зубље, које су се правиле од храстовог, лесковог, церовог или неког другог дрвета натопљеног смолом или катраном, а некад су прављене и од кучине натопљене смолом. „Буктиње“ за ноћну железничку службу биле су производ занатлија воскара а и увожене су са стране.
