Јеремија Гагић је рођен 1. маја 1871. године, у гружанском селу Претоке. Крштен је 11. јула исте године у манастиру Враћевшница. Кум на крштењу му је био поп Тома из Белог Поља. Јеремијин отац се звао Михаило Гагић. Гагићи су раније живели у селу Поточани испод извора Чесмице у Јешевцу. Након што су Турци попалили њихове куће у Поточанима и побили највећи део Гагића, оно мало прежвелих се населило у село Претоке. На планини Јешевцу, где је било село Поточани, једно место се и данас зове Гагића Кућиште. Није познато одакле су стари Гагићи од раније пореклом али сасвим сигурно су једна од најстаријих фамилија у Гружи. У Поточанима су били настањени још од почетка XVIII века, а у Претоке су се преселили пре Кочине Крајине 1788. године. Гагићи су као своју крсну славу славили Аранђеловдан.
Да ли због тога што је српска породица Гагића била на лошем гласу код Турака, или због неког другог разлога, Јеремија је као мали пребегао преко Саве. У Земуну је имао рођеног зета, угледног трговца, Вука Мариновића. Вук је Јеремију школовао а после смрти му је оставио и позамашну суму новца. Јеремија Гагић се и сам бавио трговином стоком у Земуну и тако је стекао значајан капитал.
Када је у Србији 1804. године букнуо устанак на дахије, Јеремија је из Земуна почео да потпомаже српске устанике.
У новембру месецу, 1804. године, када је Карађорђе устанком био ослободио добар део Србије од Турака, Јеремија је одлучио да посети своје родне Претоке. У Србију је из Земуна прешао 10. новембра 1804. године, али пре него што се запутио у гружанске Претоке отишао је у Тополу код Карађорђа. Код Карађорђа је у Тополи као гост остао 10 дана, а одатле је кренуо ка свом родном селу. Кнез Матија, који је управљао Карађорђевим двором, доделио је Јеремији једног момка као пратњу.
Јеремија је из Тополе прво стигао у манастир Враћевшницу. У Враћевшницу је стигао на Ваведење 21. новембра. У манастиру је преноћио па се сутрадан запутио у село Борач код ујака Илије. У Претоке је стигао 24. новембра и ту се задржао два дана, а одатле је поново отшао у Тополу код Карађорђа где се задржао све до 18. децембра. Карађорђе је у Јеремији као добро ситуираном, младом школованом човеку који зна више језика, препознао некога ко уме и може да се заложи за српску ствар.
Одмах по повратку у Земун, Јеремија је развио живу акцију код тамошњих Срба за помагање устаника у новцу и оружју. У наредне две године је често прелазио у Србију и доносио помоћ устаницима.
Јеремија је заједно са Аврамом Лукићем, чланом Совјета из нахије ужичке, 7. августа 1806. године отишао у Трст где је код тамошњих српских трговаца прикупио помоћ за српске устанике у вредности од 12.750 форинти.
По Карађорђевом позиву, Јеремија је 1807. године напустио Земун, прешао у Србију и постао секретар Правитељствујушчег совјета сербског, једног од најзначајнијих органа централне власти у тадашњој устаничкој Србији. Након тога Јеремија је постао секретар Совјета. Карађорђе и Совјет су Јеремију слали више пута руском и аустријском цару да заврши важне државне послове.
Гагић је у новембру 1806. године боравио у Бечу, код аустријског цара, где се залагао за отварање граница према Србији.
Када су Срби желели да неки важан руски човек дође у Србију, послат је Јеремија Гагић у главни руски стан. На Јеремијино залагање, Руси су у Београд послали Константина Родофиникина као Руског дипломатског агента.
Јеремија Гагић је био русофил, а по свој прилици, у честим контактима са Русима, врбован је да се окрене против Карађорђа и помогне у његовом склањању. О томе сведоче и писма пуковника Паулучија, који Јеремију помиње као човека који се може задобити да склања Карађорђа за руске намере. Због тога што је припадао русофилској струји Карађорђевих противника, Јеремија је крајем 1807. године отпуштен из службе.
Јеремијином разлазу са Карађорђем свакако је допринео и војвода Миленко Стојковић, код ког је Гагић након отпуста из службе био писар у Поречу.
Миленко Стојковић је започео свађу са Карађорђем око политичких питања после одбране Делиграда 1809. године, када је уместо рањеног Карађорђа краће време свим устаничким снагама командовао Миленко Стојковић. Карађорђе је лишио Стојковића команде устаничком војском. Миленко Стојковић је остао упамћен и по томе што је установио свој сопствени харем, након што је освојио турско утврђење Рам и из харема команданта града заробио неколико жена.
Због сукоба са Карађорђем, Миленко је побегао преко Дунава 1811. године. Одмах по изгнању Стојковића и Јеремија Гагић је напустио Србију и наставио да га подржава у борби против Карађорђа.
Након напуштања Србије, Јеремија Гагић је ступио у руску службу. Адмирал Чичагов је дао сведочанство Гагићу 2. децембра 1813. године да је он оставивши секретарство у српском Совјету, још од августа 1812. године у руској служби.
После тога, Јеремија је 9. фебруара 1813. године у руској служби постављен за титуларног советника, а од 5. децембра 1815. године у Министарство спољних послова.
Гагић је у децембру 1815. године постављен за руског конзула у Дубровнику. На том положају је остао у Дубровнику све до 1856. године са звањем вицеконзула. Гагић је по својој молби пензионисан 7. јула 1856. године, а после њега за руског конзула у Дубровник је дошао Стремоухов.
Гагић је као награду за дугогодишњу службу у руској дипломатији добио племићку титулу.
Савременици су га описивали као поштеног, ревносног и тачног чиновника. Иако је напустио Србију, никад није прекидао везу са својом земљом. Чинио је све што је могао да олакша напредак Србије. Одржавао је преписку и са Милошем Обреновићем. Гагић је имао тесне везе и са Црном Гором и био је главни извештач руске владе о тамошњим приликама.
У Дубровнику је у то доба била мала православна црква од дрвета. Јеремија је често певао на служби у тој цркви. Радо је куповао и читао српске књиге. Док је живео у Дубровнику, био је претплатник на Вукове народне песме, узео је 15 књига.
Био је поштован и уважаван међу дубровачком властелом, подједнако су га поштовали и православци и римокатолици.
Поред српског матерњег језика, говорио је и италијански, француски, немачки и руски.
Био је омаленог стаса, пунији и повеликог носа.
Одмах по доласку на службу у Дубровник, Јеремија је запросио ћерку богатог дубровачког трговца , Хаџи Лаке Лучића, родом из Сарајева. Како је он био нов човек у Дубровнику и још увек непознат, девојчини родитељи нису дали пристанак.
Касније су му они сами понудили своју млађу ћерку Евстахију ( Стаку), са којом се Јеремија венчао 5. марта 1826. године. Евстахија је била рођена 8. новембра 1810. у Сарајеву. Јеремија је из брака са Стаком имао три ћерке и једног сина. Ћерке су му се звале Милена, Љубица и Олга. Син Владимир је рођен 1836. године а умро је у Петрограду 1850. године.
За Јеремију Гагића се везује и мистерија око нестанка оригиналне Повеље Кулина бана. Верује се да се оригинални примерак Повеље налази у Академији наука и уметности у Санкт Петерсбургу у Русији. Повеља је из архиве у Дубровнику нестала почетком XIX века. Верује се да је Повељу Кулина бана отуђио конзул Јеремија Гагић и поклонио је руском цару, да би му се додворио.
Јеремија као руски конзул у Дубровнику, осим што је био близак пријатељ, био је и заштитник црногорском владици и владару Петру II Петровићу, са којим је одржавао интезивну преписку. Његош је писао и песме у част Јеремије Гагића.
Када је млади владика Његош био опањкан на руском двору, Јеремија је стао на његову страну и оправдао га код руског цара јер је знао да је Његошева владавина правична и поштена, иако понекад превише строга.
Гагић је оправдавао Његоша код Руса и у пролеће 1844. године, кад је након катастрофалне суше која је довела до глади у Црној Гори, Русија упутила помоћ. Јеремија је добио од надређених задатак да мотри на то да ли Његош троши новац само на куповину жита или чини и неке злоупотребе.
Иако је Јеремија на свим званичним местима подржавао и правдао младог Његоша, као поверљиву информацију саопштио је Вуку Караџићу да је Петар II Петровић неприкладна личност за поглавара цркве и да његов духовни живот не приличи православном митрополиту. Јеремијине замерке на рачун Његоша које је поверио Вуку односиле су се на то да се Његош влада као световњак и да се више бави ловом и песништвом него владарским и владичанским пословима, као и да често одлази у Боку, где се удвара дамама и игра карте.
Када је Његош тешко болестан пошао у Италију на лечење, 20. маја 1850. године, и кад је бродом пристао у Дубровник, по свом поверљивом човеку послао је свој тестамент Јеремији Гагићу на чување. Његош је у писму од 27. маја 1850. године поручио Гагићу да њему као верном пријатељу и заштитнику оставља тестамент на чување, ако умре да копију пошаље у Црну Гору, а ако оздрави да му тестамент врати кад он то затражи.
Гагић је био пријатељ и Вука Стефановића Караџића. Вук је гостовао код Јеремије 1833. године у Дубровнику.
Јеремија Гагић је умро у Млецима 1859. године, где је и сахрањен.
АУТОР: Саша Зарић, сарадник портала Порекло
