Миленко Браковић
На дан 7. јула 1941. године убијен је жандармеријски каплар Миленко Браковић из гружанског села Доња Врбава.
Задојен комунистичком мржњом према свему што је српско, према Краљевини Југославији, Жикица Јовановић Шпанац, убио је на сеоском вашару у Белој Цркви код Ваљева жандармеријског каплара Миленка Браковића и жандармеријског наредника Богдана Лончара. Овим убиствима ни кривих ни дужних српских жандарма, покренут је грађански рат у бившој Краљевини Југославији.
Браковићи потичу из братства Батроножића и сви су потомци Брака који је живео од 1625. године до 1706. године. За Брака се зна да потиче од лозе Вука Бранковића, српског јунака који је учествовао у боју на Косову против Османлија и у њему командовао десним крилом српске војске, а касније, након пада српске државе покушао да се одупре Османлијама и очува независност своје области. Браковићи су се у гружанску Доњу Врбаву доселили или 1730. или 1804. године.
Миленко Браковић је рођен 1904. године у Доњој Врбави, од оца Косте и мајке Јованке. Имао је још два брата и три сестре. Миленко је одрастао у сиромашној породици. Од детињства је патријахално васпитаван и красиле су га све врлине честитог српског сељака па је био цењен и поштован у својој Врбави. На почетку Дргог светског рата је службовао у Завлаци као жандармеријски каплар. У Завлаци је имао и вереницу, али је свадбу одложио због почетка рата и окупације.
Снове, надања и живот младог Миленка Браковића прекинуо је пуцањ из пушке Жикице Јовановића Шпанца. Догодило се то у понедељак, 7. јула 1941. године, на Ивањдан, у Белој Цркви код Ваљева. Тог дана је требао да се одржи вашар, као и деценијама уназад. Међутим због ратног стања, након литургије у цркви, председник општине и сеоски старешина саопштили су народу да вашара неће бити. Народ се убрзо разишао, али око кафене је ипак остало окупљено око стотинак мештана.
Око пет сати поподне, код кафане се појавила група од око петнаестак добро наоружаних партизана, припадника Рађевачке чете. Присутним мештанима се обратио тамошњи опанчар, комуниста Богољуб Ракић, који је реч дао политичком комесару Жикици Јовановићу Шпанцу. Шпанац је у свом говору величао бољшевичку револуцију и Стаљина. Касније су партизани напустили Белу Цркву а народ је почео да се разилази.
У међувремену, председник општине је позвао жандармеријску патролу из суседне Завлаке да дође у Белу Цркву. Код кафане су убрзо стигли жандарми Богдан Лончар и Миленко Браковић. Док су они обављали своју службену дужност и разговарали испред кафане са мештанима и председником општине, партизани су обавештени о присуству жандарма у Белој Цркви. Док су још жандарми Лончар и Браковић разговарали са председником општине, испред кафане је пристигао Жикица Јовановић Шпанац са партизанима. Партизани и жандарми позвали су једни друге да положе оружје. Потом су ватреним оружјем из непосредне близине убијени српски жандарми Богдан Лончар и Миленко Браковић.
После убиства у Белој Цркви, Миленко Браковић је сахрањен на гробљу у Завлаци. Касније је његове посмртне остатке родбина тајно пренела и сахранила у Врбави. Ту су му подигли и надгробни споменик али су га комунисти после рата порушили. Споменик Миленку Браковићу су рођаци обновили 1970. године.
Окружни суд у Шапцу је половином децембра 2008. године усвојио захтев за рехабилитацију жанармеријског каплара Миленка Браковића и жандармеријског наредника Богдана Лончара. Суд је закључио да су Лончар и Браковић лишени живота 7. јула 1941.године у Белој Цркви, општина Крупањ, као жртве прогона и насиља од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот.
АУТОР: Саша Зарић
