Порекло становништва у селу Сливје, општина Сврљиг. Приредио Јовица Маринковић.
Село Сливје, на садашњој локацији, највероватније је формирано у 18. веку. Претходна локација је било селиште са садашњим називом „Грнчаревац“. То је локација на ободу села Лалинца, која је у 15. веку била једно од тадашњих селишта Лалинца „ Бујаков Глог“ или „Рударце“, а која су наведена у турском Попису домаћинстава у селима Сврљишке котлине 1478/81.год. [1].
На садашњу локацију прва се населила данашња фамилија (род) Торбари, који су се лоцирали одмах уз велики извор под називом Врело. Наредни су били Стојановци који су своју окућницу поставили уз други извор тзв. Стојановски кладенац. На основу истог аргумента (квалитет локације за окућницу и квалитет обрадивог земљишта у поседу ) може се претпоставити да су се после тога населили Вучковци, као и род који потиче од Стевана Раденковића Топала (који се населио око 1800-те год). За овај род не постоји јединствени назив, па нека у даљем тексту буду Топаловци.
Овакав редослед досељавања је уочљив и у распореду родовских парцела на сеоском гробљу, а које се ширило од најнижег краја па навише према улазу у гробље.
У првом попису из 1833. год. након припајања “ вилајета сврљишког“ Србији, у селу Сливју је набројано и пописано 10 кућа-домаћинстава. Ови подаци су наведени у Пописној књизи [2] , заједно са подацима детаљнијег пописа из 1863. год, када је у Сливју пописано 20 кућа-домаћинстава са укупно 84 мушка и 72 женска становника.
По броју активних домаћинстава и броју становника Сливје је било најбројније након 2. св. рата. Сада је село у стадијуму одумирања.
Наведена четири основна рода разликују се по томе коју славу славе. Има изузетака који се јављају у случајевима када је неко приведен-призећен, па донео са собом презиме обавезно, а понеко и крсну славу.
Торбари
Слава Св. Ђорђе
Торбарци (Петковић 6, Цветковић 2, Динић 1, Илић 1, Рајковић 1).
Стојановци
Слава Св. Арханђел
Павловци (Станојевић 4, Милетић 2), Николинци ( Николић 3, Димитријевић 1),
Маринци (Ђорђевић 4), Рајковци ( Рајковић 3), Дининци (Динић 3, Милановић 1),
Вукадиновци (Вукадиновић 5, Николић 1), Велковци (Миливојевић 1, Станковић 1, Крстић 1)
Вучковци
Слава Св. Никола
Вучковићи (Вучковић 6 , Милосављевић 1), Курделци ( Николић 4, Миливојевић 2).
Топаловци
Слава Св. Врачи
Маринковци (Маринковић 3), Мацинци (Раденковић 1 , Марковић 2, Петровић 1),
Радовановци (Станковић 1, Стојковић 3, Стевановић 1)
Милановци (Милановић 2, Стојадиновић 5), Рашкинци (Матејевић 2), Коџинци (Рашић 6, Милојковић 1), Бркићи (Марковић 5).
*
Наведени подаци по родовима и фамилијама нису пресек или попис у одређеној години, већ је то сумарни приказ домаћинстава у периоду од седамдесетих година 20. века па до почетка 21. века.
У наведеном периоду је било сеоских домаћинстава која су се угасила због недостатка мушког потомства, али су ипак набројана. Такође су придодана и домаћинства која су одесељени потомци формирали негде другде.
Родоначелник Стојановаца, према усменом казивању, доселио се из села Козја – Б.Паланка.
Родоначелник Топаловаца (Стеван Раденковић Топал) је, као хајдук, скривајући се од Турака побегао из села Плужине (Сврљиг) у Сливје и ту формирао породицу. Током првог српског устанка био је буљук-баша, и у борби против турака на Грамади 1811. год. био рањен у ногу те остао хром и добио надимак Топал. Када је устанак посустао, и склопљено примирје, постао је први српски обор-кнез сврљишке нахије [3].
За преостала два рода није познато порекло.
Сеоска слава (литије) је Спасовдан.
Писани извори:
[1]. Д Бојанић: фрагменти збирног пописа Видинског санџака из 1466, мешовита грађа, књ. 2, Историјски институт грађа, књ. 11, Београд, 1975, стр. 165-170
[2]. Пописна књига, 1863, Архив Србије
[3]. Гласник српског ученог друштва, књига 70, 1889. Из Тимочке крајине. Књажевачки округ. Прилог за историју и етнографију Србије. Од Драгољуба К. Јовановића
Напомена: Могуће је да понека бројка уз одговарајуће презиме није баш тачна (тј. мања), јер аутор није сигуран да је побројао баш сва домаћинства (породице) које су формирали потомци одсељени из села.
АУТОР: Јовица Маринковић, Ниш, 02.07.2017. год
