Порекло становништва села Горње Синковце, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Горње Синковце се налази на око пет километара западно од Лесковца, под самим брежуљком који се протеже од ушћа реке Шуманке у реку Јабланицу на западу – до самог Лесковца на истоку. Њен задњи источни крај зове Бедеми. Овај брежуљак је укомпонован у низу брегова и удолина који, скупа, чине неогену зараван и некадашње дно Лесковачког мора.
Тип села.
Ова сеоска насеобина има групни тип. Кроз њу вијуга Бара, сигурно по дну некадашњег корита реке Јабланице. Ова бара је ухваћена у Хисарски канал и њену воду исти одводи у Јабланицу испод села Горњег Стопања.
Воде.
Подигнуто на ниском терену, под притиском подземних вода Јабланице и делимично Баре, издан је висока, па се бунари лако копају, како у самом селу тако и у пољу.
Име села.
По легенди назив овог села, као и суседног му Доњег Синковца, спојница је двеју речи „син“ и „овце“. Село је настало врло рано, у времену српске немањићке државе, његово име није ништа друго него хомоним. У српској средњовековној држави постојало је мушко име Сина. У Горњем или Доњем Синковцу, свеједно коме, свакако се населио у то време ими можда пре Стефана Немање, неки Сина, по коме насеље добија име Синковце. Могуће је да се ради о властелину, у чију су баштину припадала два насеља која су се назвала Синковцем, узводно Горње, а оно ниже, низводно, Доње Синковце.
Земље и шуме.
Горње Синковце има атар од свега 255 хектара, од чега су њиве и баште на 175, воћњаци на само два, виногради на 8, ливаде на 9, пашњаци на 18, шума на 29 док је неплодно 14 хектара.
Земља носи ове називе: Билски Пут, Горњосинковачки Рид, Делчики, Дурићеве Ширине, Котлине, Папрат, Странче, Големи Забел, Ретки Забел, Рид, Црвени Пут, Говедарски Пут, Друскавица, Чукар, Пут на Уши, Млинарски Пут, Асанчино, Баре, Шупљу Брес, Алиманчине, Пискавице, Муставине, Коласти Лугови, Суљчино, Кадријине, Жабар, Селиште, Кадри Чаушево, Врпче, Дурићево, Орлово Гнездо, Големи Вир, Лојзиште, Комал’к, Ограђа, Грково, Трнчики, Којуњак, Благубје, Цолино, Трошевине, Крушче, Голема Њива, Трнче, Просиште, Аџиница, Големи Луг, Цигански Луг, Ристино и Баталке.
Падају у очи бројни локалитети који подсећају на власнике турског порекла: Асанчино, Алиманчино, Муставине, Суљчино и Ажијинце. Локалитет Орлово Гнездо сведочи о орловима у овим крајевима; Просиште о култури проса док Грково говори о присуству Грка – пастира.
Постанак села и прошлост.
Горње и Доње Синковце су стара српска села свакако настала у доба Немање. Оба села помиње труски сумарни попис села нахије Дубочица из 1516. године, али их бележи као Сипковце. Да ли су се села тада тако звала или је погрешио пописивач није познато.
Горње Синковце је имало више господара: Мустафу, најбогаијег, затим Алчу, неког Алију, потом Вазлију брата Алчиног као и неког Дурића, зета Алчиног. Помиње се и Кадрија, који је имао директно свој велики забран. Занимљиво је да се у топографској номенклатури овог села помињу многи турски називи, али ни један од горе поменутих, последњих господара овог села.
Уочи ослобођења од Турака у зиму 1877. године, Турци умакну у Лесковац, а међу њима и господари села Горњег Синковца. Памти се да је Мустафа узео од родова Марјанових, Тодорових и Васиљкових по једна волујска кола са запрегом, натоварио у њих свој харем и нешто ствари и рабаџије принудио да га возе у Велес, где је имао раније купљену кућу. По доласку у Велес, Мустафа није отпустио возаре, па су они морали тајно умаћи и вратити се својим домовима.
Порекло становништва.
У Горњем Синковцу 1948. године живело је 345 људи. Ове, 1981. године пописом је утврђено да у истом месту живи 397 становника. За три деценије село се увећало за 52 становника. Године 1948. у њему је било 52 домаћинстваа 1981 године 85. домаћинстава.
У Горњем Синковцу живе ови родови:
-Пиндраци су староседеоци – 15 кућа.
-Чергарци (Чергари) су староседеоци – 21 кућа.
-Кинци су старо седеоци – 21 кућа*.
*Према попису у селу је било 1981 године 85 домаћинстава док ова три рода живе у 57 кућа. Не помињу се родови, који су возили Мустафу до Велеса, Марјанови, Тодорови и Васиљеви, оп Милодан.
ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
