ПИШЕ: Сарадник портала Порекло др Душко Ж. Лопандић
У току XIX века велики број европских држава је имао владаре немачког порекла. Најупечатљивији и најбржи успон су имали потомци политички мало значајног немачког војводе Франца од Сакс-Кобург-Залфелда (1775-1806). Овај војвода је почетком XIX века владао једном од ситних „независних“ државица Немачког царства. Међутим, његово мушко потомство је за неколико деценија запосело краљевске престоле у чак четири европске земље: у Белгији, Великој Британији, Португалији и Бугарској. Овакав след догађаја проистекао је из више разлога, попут неколико добро склопљених бракова, обичаја да се новоствореним земљама бирају страни (обично немачки) принчеви за владаре, као и уз доста случајности. Ипак, чини се да је за успон породице Сакс-Кобург-Гота у XIX веку најзаслужнији био најмлађи од синова поменутог војводе Франца који се звао Леополд.
Окретни принц Леополд
Леополд (пуним именом Леополд Георг Кристијан Фридрих), принц од Сакс-Кобург-Готе и титуларни војвода од Саксоније, имао је необичан живот и праву европску животну каријеру. Био је, између осталог, Неполеонов паж, генерал у руској војсци, онда супруг наследнице британског престола, затим кандидат за грчог краља – да би други део живота провео као краљ Белгије под именом Леополд I. Леополд је био интелигентан и спретан човек, као и добар дипломата и владар. Родио се као осмо дете својих родитеља. Једна од његових старијих сестара удала се за руског великог кнеза (брата руског цара Александра I), па је по овој линији, Леополд већ у петој години живота добио почасни чин пуковника у елитној царској – „Исмаилијевској пуковнији“. Леополд се показао као способан командант у правим војним окршајима, учествујући већ са својих седамнест година у кампањама руске војске против Наполеона. Тако је догурао до чина генерала дивизије. Након Наполеоновог пораза, Леополд је као пратилац руског цара Александра I боравио у Лондону, где се одиграо један од кључних догађаја његова живота који је добрим делом утицао на каснија збивања у британској династији, а преко ње – и на целу даљу историју европске монархије. Наиме шармантни Леополд се 1816. године успео да ожени наследницом британског престола – Шарлотом, принцезом од Велса (кћи тадашњег регента и будућег краља Џорџа IV).
Међутим, Леополдова очекивања да ће постати супруг британске краљице и основати нову енглеску династију кратко су трајала. Већ годину дана касније, у правој породичној трагедији, млада принцеза је заједно са дететом умрла на порођају, њен лекар-акушер се убио, Енглеска је дубоко ожалила несретну принцезу (слично као недавно принцезу Дијану), а Леополд је остао без престола. Међутим, овај ударац судбине ма колико болан, није га спречио да даље игра кључну улогу проводаџије на енглеском двору. Прво је успео да рођену сестру (Викторију) 1818 године уда за једног од краљевих синова – војводу од Кента. Из тог брака рођена је само једна кћи која ће постати нова наследница престола, а затим најдуговечнији британски монарх – краљица Викторија (владала је 64 године – од 1837 до 1901. г). Међутим ово није било све. Када је принцеза Викторија стасала са шеснест година за удају, Леополд је успешно проводаџисао свог нећака – Алберта од Сакс-Кобург-Готе. Иако је Алберт Викторији био близак род (брат од ујака) то није представљало брачну препреку за западноевропске аристократске породице. Викторија и Алберт су се венчали 1840. године и живели у сретном и хармоничном браку у ком је рођено деветоро деце. Из овог брака потиче британска грана породице Сакс-Кобург-Гота, односно енглески владари XX века (Едвард VII, Џорџ V, Едвард VIII, Џорџ VI). У међувремену, енглески владари су током Првог светског рата променили своје одвише немачко „презиме“ (Сакс-Кобург-Гота) у више патриотско име – породица „Виндзор“ (по главном краљевском замку).
Леополд од Сакс-Кобург-Готе је надживео свог синовца Алберта и до смрти је остао најближи повереник његове удовице, енглеске краљице (умро је тек 1865. године). Као човеку високог рода, окретном и блиском енглеском и француском двору и политици, 1830. године му је била понуђена грчка круна. Он је ову почаст одбио, не толико што није желео да сели у сиромашну земљу на далеком Балкану, колико због тога што велике силе нису прихватиле његове услове за прихватање краљевства (проширење граница Грчке). Након што није постао ни енглески, нити грчки монарх, Леополд је ипак проглашен за краља једне нове државе – Белгије. Белгија је историјски чинила део Низоземских земаља (Фландрија, Брабант), али се у револуцији 1830. године, као претежно католичка земља, одвојила од остатка Холaндије, где су доминирали протестанти. Овај пут, Леополд је прихватио понуду престола и 1831. године у Бриселу био крунисан као „Леополд I, краљ Бегијанаца“. Остао је у лепом сећању својих поданика, као мудар и умерен краљ који је поштовао устав и настојао да унапреди своју нову домовину. Пред крај живота добио је надимак „Нестор европских монархија“, по имену најстаријег и најмудријег од грчких војсковођа под Тројом. Као пример Леополдова успеха, наводи се и чињеница да је Белгија била једна од ретких европских земаља коју није захватила револуција 1848. године. Садашњи бегијски монарх (Алберт II), чукунунук је првог белгијског краља по директној мушкој линији. Међутим, као и у Великој Британији, чланови белгијске владарске породице више не користе „презиме“ Сакс-Кобург-Гота, него уз лично име додају „од Белгије“, на пример: «Филип од Белгије» и сл.
Португалски владари из породице Сакс-Кобург-Гота
Белгијски краљ Леополд је заслужан што се породица Сакс-Кобург-Гота попела и на трон Португалије. Португалија је једна од најстаријих европских држава-нација чије границе стоје углавном непромењене чак од XII века. Почетком XIX века прошла је кроз период грађанских и династијских ратова, у току којих је највећа португалска колонија – Бразил постала независна. Португалска краљица Марија II беше 1835. године изгубила свог првог мужа након само два месеца брака. Краљ Леополд I се постарао да младој краљици обезбеди новог мужа међу католичким члановима своје породице (што је био важан детаљ за ту, врло католичку земљу). Био је то Леополдов рођени синовац: Фердинанд од Сакс-Кобург-Кохарија, који је преко мајке наследио једну од најбогатијих угарских фамилија (Кохари са поседима Чабрад и Ситно у данашњој Словачкој). Према португалским обиучајима, младожења је био проглашен за португалског краља Фердинанда II тек када му се у браку са краљицом Маријом II родило прво дете. Иберијску склоност за више него дугим именима илуструје и пуно име прворођеног сина краљевског пара, који је крштен као: „Педро де Алкантра Марија Фернандо Мигел Рафаел Габриел Гонзага Ксавије Жоао Антонио Леополдо Виктор Францишко де Асис Жулио Амелио де Браганца“ (будући краљ Педро V). Фердинанд II је био врло образован човек и владар, профињен познавалац уметности, склон науци – особине које је пренео и на своје потомке и наследнике. Његовом заслугом, недалеко од Лисабона у краљевском летњиковцу Синтра изграђена је палата „Пена“, која по необичној архитектури подсећа на дворце из бајки и која је и данас главна португалска туристичка атракција. Португалски краљевски пар је имао чак једанесторо деце. Међутим, брак је завршен несретно. Краљица Марија II је умрла током свог једанестог порођаја. Династија Сакс-Кобург-Гота се није дуго одржала у Португалији и трагично је завршила. Године 1908. један анархиста је у атентату усред Лисабона убио тадашњег краља Карлуша (унука Фердинанда и Марије) и његовог најстаријег сина. Након две године, последњи португалски краљ, млади Мануел II, збачен је са престола. Умро је у прогонству не оставивши потомства, па је с њим изумрла португалска грана породице Сакс-Кобург-Гота.
Тужна вечера бугарског цара
Краљевски положај никада није био лак нити особито привлачан, ма колико то на први мах изгледало другачије. Медитирајући под старе дане, у избеглиштву, бугарски цар Фердинанд I од Сакс-Кобург-Готе је забележио: „Ми (владари) подлежемо дисциплини и ограничењима од првог дана рођења и научени смо да избегавамо да јавно показујемо било какав знак емоција. Костур увек седи поред нас, на нашим гозбама. То може да значи убиство, може да значи абдикацију или прогонство, али то увек служи да нас подсети на нешто неочекивано. Према томе, ми се унапред спремамо како нам ништа што нам се деси не би дошло као катастрофа. Најважнија ствар у животу је способност да се часно поднесе физичко или духовно изгнанство. Ако вечерате уз тугу, нема потребе да позивате цео свет да вас гледа“. Речи бившег цара сасвим одговарају судбини бугарског огранка династије Сакс-Кобург-Гота.
Када је збачен први владар аутономне Бугарске – Александар од Батенберга (1886) започела је френетична потрага по европским дворовима – од Данске до Румуније – за кандидатом за новог бугарског владара. Леополд I је у то време већ дуго био мртав, али као да се његов необични утицај и даље ширио Европом. Краљевско-дипломатски бугарски „рулет“ се зауставио на имену принца Фердинанда Максимилијана Карла Леополда Марије од Сакс-Кобур-Кохарија – рођеног синовца истоименог португалског краља и, према томе, блиског рођака енглеске владарске куће и доброг дела осталих европских владара. У први мах, избор немачко-угарског принца, који је имао прилично необичне особине и склоности, није изгледао одговарајући. Енглеска краљица Викторија је била шокирана: „Он никако не одговара за тај положај…деликатан је, ексцентричан, феминизиран…Треба то сместа зауставити“. Ипак, Фердинанд је изабран за владара Бугарске која је две деценије касније 1908. проглашена за независну државу, а њен владар за „цара“. Фердинанд I је био контраверзна личност, врло самољубив и свестан свог високог аристократског порекла, што је често показивао. Највише је остао упамћен да је, као прогермански владар, Бугарску увукао у штетне сукобе са суседима (Други балкански рат) и у Први светски рат на страни Немачке и Аустрије. Након пораза 1918. године, Фердинанд је абдицирао у корист сина Бориса III, чија владавина је такође имала успоне и падове. У Другом светском рату, Бугарска је поново ратовала на погрешној страни (уз силе Осовине). Борис III је умро изненада 1943. године рата у мистериозним условима, након бурног сусрета са Адолфом Хитлером (постоји теорија да је био отрован, иако је вероватније да је имао срчани удар). Његов брат, регент Кирил, погубљен је 1945. године од стране комуниста, као сарадник фашиста. Мали деветогодишњи цар Симеон II отишао је 1946. године у дуготрајно изгнанство из ког се ипак вратио у своју родну земљу. Симеон II који користи презиме „Сакскобургготски“, је последњи живи суверен из Другог светског рата. Познат је по још једном куриозитету: постао је први европски монарх који је изабран на демократским изборима за председника владе (председник бугарске владе од 2001 до 2005. године).
Почетком XXI века европске монархије више немају ону улогу коју су имале током XIX и у првој половини XX века. Смањио се број европских наследних монарха (данас их је укупно десет). Ни породица Сакс-Кобург-Гота више није она иста, нити њени потомци владају у свим ранијим земљама. Бугарска и Португалија су одавно републике. Још једино потомци спретног Леополда I и даље краљују Белгијом.
Чланови куће Сакс-Кобург-Гота на престолима европских држава у XIX-XX веку
1. Војводство Сакс-Кобург-Гота
- Ернест I (1826-1844)
- Ернест II (1844-1893)
- Алфред (1893-1900)
- Kарл-Едуард (1900-1918)
2. Белгијско краљевство
- Леополд I (1831-1865)
- Леополд II (1865-1909)
- Алберт I (1909-1934)
- Леополд III (1934-1951)
- Бодуен I (1951-1993)
- Алберт II (1993-)
3. Португалско краљевство
- Педро V (1853-1861)
- Луиш I (1863-1889)
- Карлуш (1889-1908)
- Мануел II (1908-1910)
4. Бугарско царство
- Фердинанд I (1887-1918)
- Борис III (1918-1943)
- Симеон II (1943-1946)
5. Велика Британија
- Едвард VII (1901-1910)
- Џорџ V (1910-1936)
- Едвард VIII (1936)
- Џорџ VI (1936-1952)
- Елизабета II (1952-)
Порекло породице Сакс-Кобург-Гота
Породица Сакс-Кобург-Гота је једна од млађих грана врло разгранате саксонске династије Ветин (Wettin) која је дала многобројне немачке војводе и велике војводе, маркгофове, принчеве-електоре и краљеве. Чланови династије Ветин су били краљеви Пољске, Велике Британије, Бугарске, Саксоније, Португалије и Белгије. Најстарији члан породице био је Теодорик/Дитрих (умро 982. године). У Средњем веку, породица се 1485. године поделила на старију – ернестинску грану (по родоначелнику Ернесту) и млађу албертинску грану (према млађем брату Алберту). Млађа грана је временом постала значајнија јер је задобила звање електора (титула која је давала право за учешће у избору немачког цара), а од 1806. године и титулу краљева Саксоније.
Старија, ернестинска грана је своје поседе поделила у бројне мале државице, након што је 1680. године седам синова војводе Ернеста Побожног поделило очево наслеђе. Тако су формирана војводства: Сакс-Кобург, Сакс-Алтенбург, Сакс-Вајмар, Сакс-Ајзенах, Сакс-Гота, Сакс-Мајнинген, Сакс-Хилдбургхаусен и друга.
Војводство Сакс-Кобург-Гота настало је 1826. године као персонална унија спајањем војводства Сакс-Кобург и Сакс-Гота под војводом Ернестом I. Војводство је постојало као део Немачког царства до 1918. године. Данашњи поглавар породице Сакс-Кобург-Гота је принц Андреас.
Наше владарске породице и династија Сакс-Кобург-Гота
Карађорђевићи
Југословенски краљ Петар II Карађорђевић био је посредством мајке Марије од Румуније потомак, како британске, тако и португалске гране породице Сакс-Кобург-Гота. Краљица Марија је наиме била по мајчиној линији праунука британског краљевског пара Алберта од Сакс-Кобург-Готе и краљице Викторије. С друге стране, преко оца – краља Фердинанда I Румунског и његове мајке Антоније од Португала – Марија је била и праунука португалског краљевског пара: Фердинанда II од Сакс-Кобург-Кохарија и краљице Марије II.
Петровић-Његош
Црногорски краљ Никола I Петровић Његош је посредством кћери Јелене (италијанске краљице) прадеда последњег бугарског цара Симеона II. Симеонова мајка је била Ђована од Савоје, кћи италијанског краљевског пара Виктора Емануела II и Јелене Црногорске.
Потомство Алберта од Сакс-Кобург-Готе и британске краљице Викторије
Алберт и Викторија су имали деветоро дeце од којих су сва оставила потомство у високој европској аристократији. Од четрдесеторо њихове унучади, четворо су били суверени владари (Џорџ V од Велике Британије, немачки цар Вилхелм II, велики војвода од Хесена и војвода од Сакс-Кобург-Готе). Њихова унука је била и последња руска царица Александра (жена Николаја II).
Међу директне потомке Алберта и Викторије који су данашњи монарси у Европи спадају: британска краљица Елизабета II, норвешки краљ Харалд V, шведски краљ Карл-Густав XVI, данска краљица Маргарета II и шпански краљ Хуан Карлос I. Њихови директни потомци су и бивши краљеви Грчке (Константин) и Румуније (Михаил), као и поглавари бивших владарских породица: Србије, Русије, Француске, Немачке и други.
