Порекло становништва села Бунушки Чифлук, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Бунушки Чифлук се налази на месту на коме се спајају путеви који из Лесковца воде ка Мирошевцу и Барју, и то један преко обе Јајине а други преко Вучја и Жабљана, на левој обали реке Ветернице. И ово село је равничарско, као и суседна села Радоњица на северу и Тодоровце на југу. Од Лесковца је удаљено око 16 километара идући преко Јајина док је од Вучја удаљено око три километра.
Име села.
У старој српској средњовековној држави Бунушки Чифлук није постојао. Ни под Турцима он није био село, већ велико имање неког Турчина, који је на њему имао своје момке- раднике. Имање је улазило усастав села Бунуше, па је због тога названо Бунушки Чифлук.
Воде.
Главна текућица која пролази поред овог села је река Ветерница. Терен на коме се село налази је низак и изданске воде су блиске, што омогућава копање бунара, које има свака кућа.
Постанак села и прошлост.
У Бунушком Чифлуку су пронађени стари трагови неког насеља, изгледа из доба Римљана. Из земље су вађене цигле великих размера а нађен је и једна земљани суд пун сребрног новца. Тврди се да новац потиче из 80. године пре нове ере.
Хан не помиње Бунушли Чифлук као село, већ као Бунушу. То указује да је под Турцима и непосредно по њиховом одласку, Бунушки Чуфлук био, као велики посед, дакле чифлук. Вероватно је пред крај турске власти био у власништву Исат-бега (Исмет-бега?), последњег господара Бунуше, који је имао свој чардак-кућу у Горњој Бунуши. Двориште Бегове куће било је ограђено зидом са торњем на горњем делу.
Исат-бег није становао у Бунуши већ у Барју, где се налазио харем. Пореклом је био Арбанас. У Бунуши, у његовој кући, живело је двадесетак наоружаних Арбанаса-који су се старали за бегову безбедност и безбедност његове имовине.
На југу села Бунушкох Чифлука, на путу са Тодоровце, постојао је турски хан на месту званом Бегова Крушка. Госпдоар Чифлука је на њему населио као свог радника Коцу из Масурице, родоначелника данашњег рода Дачини. Било је и других радника- момака. Од тих радника на чифлуку, после одласка Турака, формирано је насеље Бунушки Чифлук, који се, временом, оформио у село.
Пред крај турске владавине, на купљеном имању од Исат-бега, подигнута је нова црква 1869. године, освећена од владике Нишког Калиника 3. новембра исте године. Ускоро, у порти ове цркве, основана је прва основна школа овога краја, која је била манастирског типа. После ослобођења од Турака, 1882. године ова основна школа је претворена у основну школу световног типа. То је била прва оваква школа у Поречју. Прва генерација ученика бројала је 120 дечака. Први учитељ био је Аћим Чавдаревић пореклом из околине Куманова.
Будући да се налази на раскрсници путева, након ослобођења од Турака, Бунушки Чифлук је постао је управни, школски и верски центар Поречја, па су се људи почели насељавати. У селу су подигнуте кафане и друге радње.
Земље и шуме.
Катастарски Бунушки Чифлук се ни данас не сматра издвојеним селом које има катастарску општину. У том погледу оно припада селу Бунуше (Горње и Доње) као један регион или атар који има укупно 906 хектара земље од чега на њиве и баште спада 501, ливаде 39 док је под шумом 218 хектара.
Земља Бунушког Чифлука носи ове називе: Ракино Трње, Параспур, Шаварике, Суво Дрво, Селиште, Вецкине Ливаде, Букуровица, Станкова Долина, Падина, Козарник, Бачевиште, Прогон, Липовац, Дуланов Гроб, Жежнице, Брестар, Сушице, Менџике и Дркулке.
Порекло становништва.
Према попису становништва из 1959. године, рачунајући обе Бунуше и Бунушки Чифлук, било је 163 домаћинстав са 1158 становника. Накнадним истраживањем 1960. године, у селу Бунушки Чифлук било је 40 домаћинстава са 240 становника.
Забележени су ови родови:
-Дачини су пореклом из Масурице.
-Петковићи-Шупељкари су из Стројковца.
-Стојковићи-Коцићи-Фајдићи су из Рашиног Лаза.
-Живковићи су из Жабљана.
-Јовићи су из Радоњице.
-Миткини су из Жабљана.
-Врачарови су из Горње Бунуше.
-Ћосини су из Горње Бунуше.
-Костићи су из Горње Бунуше.
-Качарови су из Горње Бунуше.
-Горчивкини су непознатог порекла.
Иза Другог светског рата, када је изгубио статус административног центра, ово село се и даље развија, благодарећи приливу многобројних насељеника из удаљенијих планинских села Ветерничке Клисуре, као што су Гагинце, Мелово, Барје, затим из самог Поречја: Тодоровца и, нарочито, Горње и Доње Бунуше.
Занимање становништва.
Главно занимање је земљорадња. Сеју сва жита. Сточарство је стајско. Свака кућа се труди да има макар две краве. Досељеници немају стоке, јер немају ни земље у довољној мери. Неколико домаћинстава чува од 6 до 15 оваца.
У овом селу свака кућа у просеку има радника запоселног у индустрији, углавном, у Вучју и Лесковцу.
У селу постоји земљорадничка задруга са задружним домом који је почеода се зида 1947. године. Задруга има свој млин и продавницу мешовите робе.
У просветном смислу село Бунушки Чифлук је остао важан центар у Поречју. Има осморазредну основну школу.
ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
