Порекло становништва села Бели Поток, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Бели Поток се налази на главном путу који води од Лесковца ка Вучју, 14 километара јужно од Лесковца а на око три километра северно од Вучја и то на заравњеном делу некадашњег Лесковачког Мора изнад алувијалне равни коју је Ветерница у дну мора измоделирала.
Испод села тече кроз мочваран терен поточић а после рата изграђен је канал који кроз вучанско и полопоточко поље одводи воду која се из правца Бачинца спушта у равницу.
Име села.
Услед квалитата земљишта и његових растворљивих делова поточић има „белу“ боју, па је по томе и село добило своје име.
Земље и шуме.
Атар овог села је мали; свега 303 хектара, од чега на обрадиве површине пада 195 хектара. Земља носи ове називе: Спахиске Баче, Параспур, Језеро, Под Ваду, Рид или Заирово Кулиште, Селиште или Испод Јумерово Кулиште, Турски Забел или Заиров Забел, Иса-Агини Вирови, Плоча, Шамак, Ботуња и Лештари.
Воде.
Кроз потес Плоче текла је Божиница, која има своје извориште испод кућа села Рашиног Лаза; други крак овог поточића извире из Горуновца – Сенска Долина у атару села Накривња. После рата је од Вучја па до испод Белог Потока све до Ветернице изграађен је канал који спроводи воду са Ките, па је тако и вучјанско и белопоточко поље дренирано и оспособљено за пољопривреду.
У атарау села Белог Потока има више извора и кладенаца: Лимчиште, Чесма код Шамак, Заиров Кладенац, Лековитица и Чумбура. Изданска вода је близу па свака кућа има свој бунар. У селу се до данас сачувао бунар из турског времена – Спаински Бунар.
Постанак села и прошлост.
Када се Бели Поток заселио не може се одредити, Оно се не среће у српским средњовековним споменицима, али не значи да није постојало у доба српске средњовековне државе. Забележено ја да је село после ослобођења од Турака имало 45 пореских глава. У време Турака село је било господарлук тројице читлук-сахибија: Заира (постоји Заирово Кулиште и Заиров Забел), Јумера (Омера) од кога је сачуван траг у топонимији села (Јумерово Кулиште) и Љатифа.
После ослобођења од Турака Белопоточани који су поделили земљу свога господара Љатифа плаћали су аграрни дуг. Друга двојица пелопоточких господара Заир и Јумер (Омер) нису се ни јавили за накнаду, па белопоточани који су били под њиховом „заштитом“ нису плаћали аграрнни дуг.
Порекло становништва.
У Белом Потоку 1960. године живели ови родови:
-Лукићи су пореклом из Златокопа код Врања.
-Марковићи су староседеоци.
-Лазаревићи су старо седеоци.
-Кржалије су старо седеоци.
-Мирошевчани су досељени из Мирошевца, из рода Чергини.
-Млаџинци су староседеоци.
-Кованџици су досељени из Горине да раде на кованлуку господарском па зато носе такво презиме.
-Илићи су староседеоци.
Према попису из 1959. године у белом Потоку је живело 546 становника.
Занимање становника:
До 1912. године свака кућа у Белом Потоку имала је своју ћерану у којима су упредали ужад и продавали у Лесковцу и шире, чак и у Бугарској. Сада се тим занатом бави само једна или две породице.
Док се северно од села налазила пространа утрина Белопоточани су чували много стоке, нарочито свиње и овце. Чували су и биволе. И сада имају више биволица него крава. Скоро свака кућа чува 15-20 пашићних свиња за продају.
У пољу саде кромпир за домаће потребе, пшеницу и кукуруз за продају. Сеју детелину за исхрану бивола.
На некадашњој утрини подигнут је пољопривредно-трговачки комбинат „Поречје“ у Вучју и подигао огроман воћњак и расадник. У расаднику се узгаја украсно дрвеће, нарочито бор а под јабукама се налази 100 хектара, од којих доминира сорта црвени и златни делишес. Воћњак има своје вештачко језеро из кога се лети заливају воћке и подкултуре, нарочито краставац, који се сади на великим парцелама.
У Белом потоку има пет регистрованих занатски радњи: тракторист, вршач,превозник,колар и столичар.
Село има четвороразредну основну школу као истурено одељење Основне школе у Вучју.
ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
