Друштво српских родословаца „Порекло“ опростило се од једног од својих највреднијих чланова – Пера Пећинара (1942-2017). Перо је преминуо у петак, 31. марта у 75. години живота, а сахрањен је у Ужицу у уторак, 4. априла 2017. године.
Перо Пећинар ће остати упамћен као један од најупорнијих истраживача по српским архивима, у којима је више од две деценије неуморно трагао за подацима о свом роду и завичају. Као плод тог неизмерног труда иза њега су остале књиге: Родослов породице Шишаковић из Драглице (Ужице, 2003), Родослов породице Пећинар из Љубиша (Ужице, 2007), Сеобе кроз ужички округ у 19. веку, две књиге (Ужице, 2012). Смрт га је затекла у раду на књизи о турским злочинима над становништвом ужичког краја.
Перо је био један од ретких који је у својим књигама користио готово искључиво изворну грађу, тј. у фуснотама његових књига тешко су се могли наћи наводи да је нешто преузето из већ објављиваних књига. У томе и јесте његова величина. Перо је својим трудом, надвијен над руком писана документа, успео да разгрне прашину са њих и преточи их у грађу од изузетног значаја за нашу историографију. Сигурни смо да ће у времену што долази овај труд нашег Пера бити и препознат и да ће му не мали број истраживача и научника одати дужно признање.
Ми у Друштву српских родословаца „Порекло“ памтићемо заувек нашег Пера као човека изузетних врлина, којег је красила скромност и једноставност. Кад год је било потребе, Перо је без икаквих задршки одлазио у архив и тамо проналазио и обрађивао вредну грађу другим истраживачима и заинтересованим појединцима. Његовим одласком наступила је велика празнина коју ће тешко ко моћи да попуни. Нама је била част што је Перо био нашим чланом и настојаћемо да трајно сачувамо сећање на њега.
Перо Пећинар рођен је на Петровдан 1942. године у Љубишу на Златибору, као једно од осмеро деце код родитеља Боривоја и Илинке. Поласком у први разред, грешком је уписан под именом Петар, па се тако води у свим службеним документима, мада је крштен под именом Перо. Осмогодишњу школу је завршио у Љубишу пешачећи дневно близу 20 километара. Средњу школу завршио је у Кикинди, Техничку војну академију у Загребу и Школу безбедности у Панчеву. Службовао је у Титограду (данас Подгорица), Титовом Ужицу, Чачку и Београду. Отишао је у пензију 1994. године у чину потпуковника. Иза себе је оставио два сина, оба ожењена, са по двоје унучади. Последњих година живота, Перо је обитавао у Београду и у својој викендици на Белој Земљи код Ужица.
На крају, подсећамо да смо пре тачно три године, 3. априла 2014. у Библитеци „Милутин Бојић“ организовали представљање Пећинарове двотомне књиге „Сеобе кроз ужички округ у 19. веку“. У знак сећања на почетку овог чланка објавили смо снимак са овог догађаја.
