Племе Маини

Маини (или Маине)[1] су бокешко племе у брдима више Будве. На западу се граниче са Горњим Грбљем (Ластва, Горовић), на северу подручјем Побора, на истоку Брајића, на југ је подручје Будве, а Маини Кратњи се граниче и са Паштровићима (Бечићи, Чучуци). Сеоски атар Борета једним малим делом излази и на море, и то западном половином бечићке плаже, као и источном уздужном половином полуострва Завала.

 

Маини се деле на три целине: Подострог, Маине Средње (или Горње) и Маине Кратње (или Доње). Подострог је главно насеље[2], док су Маини Средњи и Маини Кратњи предеоне целине састављене од више мањих села. Маини Средњи се састоје од: Лапчића, Црнчана, Лаза и Врбице (Дулетића), а Маини Кратњи од Борета, Кошљуна, Ивановића, Станишића и Мажића.

 

На подручју Побора налази се Манастир Пресвете Богородице – Подострог[3], који је познат још и под називом Подмаине[4], а раније је постојао и Манастир Подмаине[5].

 

Храм Велике Госпође у Манастиру Подострог

 

 

Маини су до 1422. године[6] били у саставу средњевековних србских држава (Србије, Босне, Зете), а од тада, па наредних готово пет столећа под туђинском влашћу: млетачком, затим под турском у 16. и 17. столећу, па поново под Млетачком Републиком од 1647. године до њене пропасти 1797. године, затим на кратко, почетком 19. столећа, Наполеонове Француске, и од 1814. године Аустрије / Аустроугарске, све до ослобођења 1918. године. Маини су се често одметали од власти и учествовали у заједничким акцијама с Црногорцима, нарочито у 16. и 17. столећу. Учесници су бокељских устанака, најпре против француске окупације 1813. године, као и 1869. године, када су тешко пострадали од аустријске казнене војске.

 

Најранији помен Маина је у которском документу из 1334. године, и то у облику презимена Махинић (Elgigna[7] Machinich). 1431. године, Маини се наводе и као насеље (Радоња из Маина – Radogna de Machina). Следећи помен је из 1434. године (Радич Ђурђевић – Radich Jurgievich), па 1442. Новак Дабојевић (de Machine). Помен Новака Дабојевића је значајан због могућности да се ради о родоначелнику (Новаку Црнцу или неком његовом претку имењаку) паштровских Дабковића, који су родовски повезани са неким поборским братствима[8].

 

У првом турском дефтеру за област Црне Горе, из 1521. године, Maини су уписани као село „Махине“ у Нахији Пјешивци, са махалама: Стреновићи (главна махала), Руцовићи, Перичевићи, Медовићи, Миладиновићи[9], Вукшићи, Драгашићи, Калапчићи, Борете, Вукоте, Витомир, Мажићи, Кошљун. Занимљиво је да су у овом дефтеру Доњи Брајићи уписани као заселак Маина. Махале су углавном братствене, са малим бројем кућа (нпр. Борети и Перичевићи свега по три куће). Укупно у Маинама има 116 кућа и баштина. Осим Борета, Руцовића и Мажића, који и данас постоје, Вукота који су данашњи Вукотићи и исељеног братства Витомира, презимена осталих братстава по којима су назване махале, данас нису позната. Калапчићи су свакако касније братство Лапчића.

 

Из дефтера можемо видети како је настало маинско братство Вукотића. Према предању, они су од досељеника Вукоте из Црне Горе. Предање досељење смешта у 16. столеће, међутим, оно се, изгледа догодило нешто раније (средином или у другој половини 15. столећа). Ако посматрамо податке из дефтера, и то:

„Mahalle-i Vukote: Stjepan (Istepan) Lazar, Bozidar Lazar, Ivan Danko, Bozidar Ratko (Radko), Vucin Ratko (Radko), Milasinic Radosav, Radic Danko, Radic Lazar, Djuro Lazar“,

можемо закључити да је Вукота рођен око прве четврти 15. столећа, да је имао четири сина (Лазара, Данка, Радка и Радосава) и деветорицу унука, који су пописани као главе својих кућа 1521. године.

Према дефтеру из 1523. године, Маини су у Нахији Цетиње, а махале су исте као и две године раније[10]. Уписана је једна нова махала, чији назив није растумачен. У њој су две куће, и то извесног Радинича и попа Милоша. С обзиром да су уз ово село пописани и селиште (Бахац, Бахач?) и виноград и млин Црнојевића на Бечићком потоку, сада у поседу Скендер-бега Црнојевића, могло би се закључити да је Радинич био надзорник овог имања, а присуство попа Милоша није баш лако објаснити. Укупно је кућа у Маинама 94 и преко 30 празних баштина, што говори о масовном исељавању у претходне две године. Као кнез уписан је Радисав Грубачев из Доњих Брајића. 

У родослову Вукотића, видимо неке промене у односу на 1521. годину: најпре, Ђуро Лазарев је сада уписан као Ђуро Радисавов, што би могла бити грешка писара. Вучин(а) Радков је уписан као Вук, али је јасно да се ради о истој особи. У међувремену, двојица Вукотиних унука су се или упокојили или одселили, тако да су сада уписани Алексије Ђуров (уместо свог оца Ђура Лазарева) и Радоња Милашинов (уместо Милашина Радосавовог).

 

У свом опису Скадарског санџака 1614. године за потребе Млетачке Републике, которски племић Маријан Болица у Маинима налази 120 кућа, са 300 војника под командом Ђура Гиговића. 

1874. године у Маинима је живело 847 становника. Прота Саво Накићеновић је, прикупљајући податке за свој рад „Бока“, почетком 20. столећа у Маинима нашао 172 куће (са укупно 975 становника), и то 52 (349) у Подострогу, 68 (322) у Маинима Средњим, и 52 (304) у Маинима Кратњим. 1912. године, у Маинима је живело 1.078 становника. Данас су Маини насеље у Општини Будва, које је срасло са градским подручјем.

 

Братства у Маинима[11]:

Стара маинска братства:

Маини (Маине, Махине, Махинићи) су били средњевековно братство по којем је названо главно насеље, а касније и кнежина и племе које се развило од досељеника из различитих раздобља. Од овог братства потиче средњевековни писац, научник и дипломата, римокатолички бискуп Никола Махињанин (Nicolaus Machinensis, 1425 – 1480), познат и као Никола Которанин, велики поборник глагољице.

Могући потомци братства Маина су родови за које се у Маинама сматра да су старинци, а то су: Лучићи, Радонићи, Франете и Борети у истоименом селу. Накићеновић за Дулетиће из Врбица наводи да су староседеоци, међутим, само братство Дулетића има другачије предање.

Лучићи (слава: Зачеће Светог Јована), у Подострогу и Мажићима су старо братство од којег потиче и стари србски и млетачки племићки род Бубићи[12]. Бубићи су у време власти Деспотовине србске постали племићи у Будви[13]. Након што је успостављена млетачка власт у Будви, 1442. године, Бубићи су прихватили да промене веру, како би задржали своје племство и поседе. Овај род је изумро 1813. године.

Радоњићи (или Радонићи) и Франете[14] (Јовањдан) у Лапчићима су огранак старог братства Лапчића (или Лавчића), по којем је и село добило назив.

Борети или Борете[15] (Јовањдан) у истоименом селу више Бечића.

Дулетићи (Аранђеловдан) у Врбици[16] су, према Накићеновићу, староседеоци у Маинима. Међутим, Дулетићи имају сасвим јасно предање и родослов, о свом пореклу из Озринића. Према том предању, Дулета Радојев Драгојевић – Озринић је средином 17. столећа морао са својим братом или синовцем Марком бежати из племена због крви. Марко се тада настанио у Буроњама у Љешанској нахији (од њега су тамошњи Марковићи), а Дулета је отишао у Љуботињ, у село Дубова, код Вујовића. Од једног Дулетиног унука су Дулетићи у Дубови. Дулета са три сина пређе у Поборе, где су пописани као млетачки војници на почетку Морејског рата 1684. године[17]. Касније су се раселили из Побора, и то Вуко у Маине, а остала двојица у Грбаљ у Ластву. Од три сина Вука Дулетића, Вучете, Која и Пера, су три огранка маинских Дулетића – „Вучетићи“, „Којовићи“ и „Перовићи“[18].

Руцовићи (Свети Јован Богослов) у Подострогу, и њихов огранак Краповићи (Јовањдан) у Мажићима, су према предању у Маине дошли из Старе Србије после Косовске битке. Краповићима је старије презиме било Мажићи или Машићи, а зову их и Маинићи, што би могло указивати да су потомци изворних Маина (Махинића). У том случају, вероватно би отпало и предање о доласку из Старе Србије крајем 14. столећа, с обзиром да се презиме Махинићи помиње у будванском крају још 1334. године. Руцовићи су чувени свештенички род. Од Краповића знаменит је изданак капетан Лука Краповић – Лука Маина, ратник и црквени ктитор и добротвор, као и млетачки генерал Раде Краповић (18. столеће). 

Витомири су некада живели у Маинама, што се види и из турских дефтера са почетка 16. столећа, када је постојала махала Витомир. Временом су се раселили. Део је отишао у Будву, где је добио племство од Млетака, уз услов да пређу у римокатоличку веру[19]. Ови будвански Витомири су се одселили у Дубровник у 17. столећу. 

Лазовићи (Свети Климент) у Лазима су од претка досељеног из Пипера почетком 15. столећа. Ово досељење би се могло повезати са доласком црначких Лужана у Боку у 15. столећу, и Новаком Црнцем (можда поменутим Новаком Дабојевићем)[20].

 

Из Пипера су, у 16. столећу, дошли и преци Берена[21], у Подострог (Света Петка).

 

Стари род Мрковића се истражио. Према ономе што се памти, они су били од барских Мрковића (Мркојевића), од досељеника из 15. столећа. Од ових Мрковића био је познати игуман Манастира Подострог, архимандрит Теодосије. Такође, изумро је и стари род Ферона (или Верона).

Каснији досељеници:

 

Вероватно из Херцеговине, крајем 15. столећа доселили су се Вуковићи, од којих је био иконописац Тудор Вуковић (16. столеће), који је насликао чувену икону Пресвете Богородице Сарајевске, по наручбини босанског властелина Ивана Вуковића Десисалића. Не зна се шта је било касније са овим родом.

 

Лијешевићи или Љешевићи су се у Подострог доселили крајем 15. столећа из Кастел Ластве[22]. Из Подострога се овај род касније спустио у поље између Маина и Будве (данас је ово део Будве познат као Бабилонија).

 

Радуловићи (Свети Климент) у Црнчанима су ту досељени из јужне Херцеговине почетком 16. столећа.

 

Тановићи (Свети Јован Богослов) у Подострогу су се доселили у 16. столећу из Подгорице, и наводно су били „Турци“ (односно, исламизорани Зећани), па су се у Маинима вратили у православну веру. Тановиће зову и Тончевићи.

 

Прибиловићи (Јовањдан) у Подострогу су се доселили из Побора око 1650. године. Овај род има надимак Учикало.

 

Из Црне Горе су у Маине досељени:

 

У 15. столећу: Гиговићи у Лазима (Свети Климент).

 

У 16. столећу: Вукићевићи у Подострогу (Свети Јован Богослов), Марковићи у Црнчанима (Свети Климент), Ивановићи у истоименом селу (Митровдан), Станишићи (раније: Буђен) у истоименом селу (Јовањдан), Вукотићи[23] у Мажићима (Јовањдан) и Кнежевићи у Мажићима (Света Петка).

 

У 17. столећу: Алексићи[24] у Подострогу (Свети Јован Богослов), Божовићи[25], Пињатовићи (или Пињатићи) и Кнежевићи у Подострогу (Света Петка), Рацановићи у Подострогу (Никољдан), Бјелице у Лапчићима (Јовањдан).

 

 

 

Литература (азбучним редом):

 

Вукмановић Јован – „Паштровићи“

Дулетић Владо – „Будванска племићка породица Бубић“

Дулетић Владо – „Трагом прошлости Дулетића“

Ђурђев Бранислав и Хаџиосмановић Ламија – „Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“

Ковијанић Ристо – „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Миљанићи Вукота и Аким – „Презимена у Црној Гори“

Накићеновић Сава – „Бока“

Црногорчевић Младен – „Цркве и манастири у Опћини будванској“

„Опис Скадарског санџака Маријана Болице“

интернет странице:

Митрополија црногорско-приморска

Википедија

 

 

 

Напомене:

[1] Чешће се може чути облик Маине, али сами племеници за себе кажу Маини, а такви су и називи Маини Горњи и Маини Кратњи, те ћу у овом чланку користити облик Маини.

 

[2] Село је добиле име по положају испод брда Острог.

 

[3] Сматра се да је овде постојао манастир још у време Немањића. Данашњу цркву Велике Госпође (Успење Пресвете Богородице) и конаке градили су у раздобљу од 1747. до 1756. године владике Сава и Василије Петровић. Мања црква је постојала и раније, као и капела коју је подигао владика Данило Петровић, који се ту и упокојио 1735. године. Приликом разграничења Црне Горе и Аустрије, 1838-41. године, владика Петар II Петровић је, заједно са Манастиром Стањевићи, уступио Подострог Аустријанцима за новчану накнаду. Неколико година касније, Маињанин Филип Тановић је откупио од Аустријанаца Манастир за троструко нижу цену и предао Манастир својим племеницима на коришћење. Подострог је, након разорења старог манастира Подмаине, постао ново зборно место Маина. 1953. године, комунистичка Југославија је национализовала Подострог, а Српској православној цркви је предат 1995. године.

 

[4] Данас се чешће за овај манастир користи назив Подмаине, а званично и „Подострог – Подмаине“. Манастир се изворно зове Подострог, док се Манастир Подмаине налазио нешто ниже према Будви, што му и сам назив говори: „испод Маина“. Старе Подмаине су данашња црква Свете Петке на гробљу у Лазима, у ширем подручју Будве. Формално гледано, прави назив манастира је „Успеније – Православна епарија маинска“, како стоји и на манастирском печату још од краја 19. столећа.

 

[5] Видети претходну фусноту. Манастир Подмаине био је зборно место Маина. Манастир су спалили Аустријанци током Бокељског устанка 1869. године.

 

[6] Маини, Побори и Брајићи су током целог средњег века сматрани делом Црне Горе. Након 1422. године и приласка Котора Млетачкој Републици, ове три кнежине су фактички биле под контролом Млетака, да би 1442. године ушле у састав Будванске општине, а самим тим и у бокељско подручје које се ставило под заштиту Млетачке Републике. Кључну улогу у овоме одиграо је Петар Бубић, Маињанин и будвански племић, који је имао велики посед у области Маина и Побора, те је, штитећи сопствени интерес, увукао ове кнежине под млетачку власт.

 

[7] Ковијанић у раду наведеном у литертури ово име наводи као „Елгиња“, које име не постоји у србском језику. Према правилима италијанског правописа, а имајући у виду и често лошу транскрипцију словенских имена од стране млетачких писара, требало би дати неко другачије тумачење овог имена.

 

[8] Више о Дабковићима и Поборима на:

http://www.poreklo.rs/2015/10/27/bratstva-plemena-pastrovica/

http://www.poreklo.rs/2017/03/28/pleme-pobori/

 

[9] Или Милатовићи, Милановићи.

 

[10] Миладиновићи из претходног дефтера сада су уписани као Милатовићи или Милановићи, а Драгашићи као – Драгошићи.

 

[11] Презимена братства и родова који су се истражили или сасвим иселили из Маина, дата су у италику.

 

[12] Од маинских Лучића наводно потичу и паштровски Бечићи. Међутим, Бечићи имају предање о пореклу из Зете (Скадарски крај) одакле се најпре насељавају у Црмницу, а потом у Паштровиће (почетком 15. столећа). За један мањи род у оквиру племена Бечића – Клапавице, сматра се да су старинци који су се прибратили Бечићима. Можда би они могли имати везе с Маинама, који су непосредни суседи управо племену Бечића.

 

[13] Повељом деспота Ђурђа Бранковића издатом у Будви 1412. године.

 

[14] За Франете се каже и да су старином из Француске, од једног Наполеоновог војника који је овде остао почетком 19. столећа, те да му је презиме било – Вранет.

 

[15] Једнина: Борета

 

[16] Врбица је стари назив који се још користио у време када је Накићеновић пописивао податке за свој рад о Боки. Касније је превладао братствени назив Дулетићи. У земљотресу 1979. године, старо село је сасвим уништено. Касније су Дулетићи подигли нове куће нешто северније од старог села, те се оно назива Нови Дулетићи, а на Врбици више не живи нико.

 

[17] Дулета Радојев, Вукота Дулетић, Вуко Дулетић и Радоје Дулетић.

 

[18] Накићеновић за грбаљске Дулетиће наводи да су Дулетићи у Ластви из Озринића (славе Аранђеловдан), а као време досељења наводи почетак 16. столећа, а за Дулетиће у Пријерадима (славе Ђурђевдан) да су од маинских Дулетића.

 

[19] Један од будванских племића Витомира је у 15. столећу држао велики посед управо на подручју Маина.

 

[20] Још један детаљ који, можда, указује на црначко порекло како Лазовића, тако и неких паштровских и поборских родова је назив села Црнчани, такође у Маинима Средњим.

 

[21] Једнина: Берен. Постоји и верзија Берек. Раније презиме било им је Ђуровић. Овај род се почетком 20. столећа сасвим иселио за Америку.

 

[22] Петровац на мору

 

[23] Са Његуша. О њима је писан осврт на податке из турски дефтера.

 

[24] У време када је Накићеновић сакупљао податке у Маинама, Алексића је још увек било у Подострогу, а касније се овај род угасио. Од маинских Алексића је аустријски фелдмаршал Јован Николин Алексић (око 1780-1861). Алексићи су пореклом из Црмнице (Брчели), одакле се предак доселио у Маине 1621. године. Брчелски Алексићи су из круга родова (Поповићи, Бошковићи, Алексићи и Томашевићи, са славом Томиндан) који потичу од два брата досељена из Скадра у 15. столећу. Овом кругу припадало је и барјактарско братство Кнежевића које се истражило. Један огранак маинских Алексића имао је традицију војне службе (код Млетака, Француза, Аустријанаца, затим и у служби Црне Горе и Србије). Они су, између осталог, орођени са србском владарском кућом Обреновића.

 

У документу из 1836. године, потписаном од владике Петра Петровића, стоји:

„Ми, Петар, Божију Милостју Православнаго Источнаго Исповеданија Смирени Архиепископ и Владика Црногорски и Брдски: Извесно да буде свакој врховној и нижној Власти, и вообшће свакоме Сану, Чину и Достојанству коме отоме видати надлежит, како Високоблагородниј Господин Генерал Јоан Николајев син Алексића, происходи од древне високоблагородне Црногорске Фамилие из Нахие Црничке, и ова Фамилиа била је кнежевска у једну част исте Нахие, то јест у племену Брчели; Но по ваздашној ненависти Турецој к народу Црногорскоме, и имајући непрестану рат с ними, и немогајући се удержати противу силе непријатељске Фамилиа Алексић, преселила се из своега Отачества у провинцију Которску у место зовомо Маине 1621. године и тамо пребивание своје основала…”

 

[25] Божовићи за себе кажу да су од Божа Мартиновића са Цетиња (Бајице).