Српска православна црква и верници прослављају 26. фебруара (13. фебруара по јулијанском календару) Светог Симеона Мироточивог. Уредништво портала Порекло честита свима који славе овог свеца.
Свети Симеон је духовно, монашко име Стефана Немање, утемељивача династије Немањића, који је рођен 1118. године у Рибници код Подгорице, а умро 13. фебруара 1200. године у Хиландару. Владао је од 1170. године. На почетку владавине био је у вазалном односу са Византијом, и током своје владавине, водио је огорчену борбу за самосталност Србије. То му коначно и успева након смрти византијског цара Манојла I Комнина, када Стефан Немања у савезу са Угарима напада неке области византијског царства и тако Рашкој прикључује територије између Западне и Велике Мораве, Косово, Лаб, Хвосно и Зету, а са Дубровником склапа уговор ο трговини и миру.
Престола и државне власти се одрекао 1196. године и као и његова жена Ана одлази у манастир. Немања се замонашио у манастиру Студеници, где добија име Симеон, а жена му Ана одлази у женски манастир Свете Богородице у Расу, где постаје монахиња Анастасија. Симеон затим одлази у Хиландар, који је подигао заједно са сином Растком, тј. Светим Савом. За његове владавине, српска држава је коначно збацила византијску власт и постала самостална. У сређивању унутрашњих прилика ослањао се на Цркву, којој је давао силне повластице и поседе, а и сам је градио неке од данас најзначајнијих манастира: Студеницу, Ђурђеви Ступови, Свети Никола код Куршумлије и Хиландар.
Крштен је по латинском јеретичком обреду, али по повратку у Рашку, Крштење је довршио Православни свештеник, миропомазујући га у Православну веру. Имао је три брата, и после очеве смрти, добио је источни део очеве земље, области око Топлице, Ибра, Расине и Реке, и то отприлике између Сталаћа, Прокупља, Звечана и планине Ђакова. Од грчког цара Манојла I Комнина добио је Дубочицу, данашњи Лесковац на дар, као залог за живот у пријатељству. Браћа нису много волела Немању и једном приликом су покушали да га заробе, но он се срећно избавио и у знак захвалности, подигао манастир Ђурђеве Ступове. Браћа су затим покушала да силом узму од Немање земљу, па су га напали најамничком војском. Он их је дочекао код Звечана и потукао. После тога се окренуо унутрашњем уређењу земље и уништио богумилску јерес, која тада појавила и озбиљно запретила стабилности државе а и Цркве.
После тога, подиже војску да ослободи своју дедовину и прошири своје земље, па је тако заузео Зету са градовима, а затим је од Грка освојио двадесетак градова, заједно са припадајућим областима. Године 1189. немачки цар Фридрих Барбароса, у трећем пљачкашком походу, који су називали „крсташким“, пролази кроз Србију, и у знак захвалности за пријем у Нишу, „даје право“ Немањи да се назове царем, јер је до тада носио титулу жупана.
Немања је као мудар владар, знао да се држава темељи на народу, а да њену духовну снагу чини свештенство. Био је близак народу, помагао свештенство, подизао цркве и манастире. У Топлици код Куршумлије је подигао манастир Светог Николе и цркву Пресвете Богородице на ушћу реке Косанице. Највећа Немањина задужбина, поред манастира Хиландара, јесте манастир Студеница, као духовно и културно седиште Српске цркве и државе.
На државном сабору 25. марта 1196. године, Стефан Немања се одрекао престола у корист свог сина Стефана, „зета кир Алексија, цара греческаго.“ Сутрадан је примио монашки постриг добивши име Симеон. Жена му Ана одлази у женски манастир где постаје монахиња Анастасија. У Студеници је провео годину и по дана, а потом, у јесен 1197. године одлази свом сину Сави на Свету Гору, у манастир Ватопед. Са сином Савом и уз помоћ сина Стефана, као и српског народа, подиже манастир Хиландар, „за примање људи од српског народа који се одају монашком животу.“ Преставио се 13. фебруара 1200. године. Његове мошти пренете су у Србију, у манастир Студеницу 1208. или 1209. године. На очевим моштима, измирила су се браћа Стефан и Вукан. Као разлог што је пренео мошти Св. Симеона у Србију, Свети Сава наводи опасност од јеретика латина који су нападали Свету Гору, а тиме и манастир Хиландар, као и завет самог Немање да му тело почива у отачаству.
Св. Симеону посвећена су три житија: прво је написао његов најмлађи син Свети Сава (1208), друго његов средњи син Стефан Првовенчани (1216), треће хиландарски монах Доментијан (1236/40). Сава углавном излаже очев животопис посебно као монаха и ктитора Студенице, као и његово престављење, а Стефан Првовенчани и Доментијан описују цео Намањин живот. Обојица говоре ο точењу мира из његових моштију, као и чудима која је чинио на земљи. Према Доментијану, прва Служба светом Симеону Мироточивом, коју је написао Свети Сава, одржана је у Хиландару 3. фебруара 1202. године, на дан Св. Симеона Богопримца. Теодосије је саставио нову Службу преподобном Симеону, по угледу на Савину Службу. Св. Симеону посвећени су бројни храмови у земљи и иностранству, међу којима су и Патријаршијска капела и Саборна црква у Нишу.
У црквеном сликарству, најчешће је приказан као великосхимник и скоро увек са својим сином, Светим Савом. Његов лик је присутан у скоро свим нашим црквама и манастирима, било на фресци или на икони.
Свети Симеон Мироточиви се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.
Свети Симеон је Крсна слава многих српских организација, а и Патријаршијске капеле.
ИЗВОР: pravoslavlje.net
