Братство Ћетковића је настало у Шекулару током 18. века, умножавањем потомства заједничког претка Ћетка, инокосног досељеника из Дробњака. И поред тровековног живота ван матичног племена, у братству Ћетковића очувана је свест о племенској припадности Дробњачком племену. Ћетковиће њихови суседи у Шекулару и шире у Горњем Полимљу зову још и кратко – Дробњаци.
Управо се на примеру шекуларских Ћетковића у пуној мери потврђује какав је значај духовне припадности свом матичном племену: иако је од Ћетковог исељења из матице прошло три стотине година, у којима су се мушки потомци Ћеткови женили одивама старих шекуларских братстава, па васојевићким, ашанским, величким, и одивама из других околних племена и крајева, ипак, управо због те непрекинуте мушке линије у десетину пасова од Ћетка, па до најмлађег мушког Ћетковића данас, Ћетковићи истичу своје дробњачко порекло по мушкој линији.
Као и већина Дробњака, Ћетковићи и сви ужи родови овога братства, славе Ђурђевдан. Прислужба ћетковићка је Никoљдан. По предању преци Ћетковића су Светог Николу славили као крсно име до 1605. године, када су сви Дробњаци преузели да славе Ђурђевдан након битке у Буковици у којој су Дробњаци нанели тежак пораз казненом турском одреду, те је на племенском збору договорено да се Ђурђев-дан слави као племенска слава Уз то, Ћетковићи прислужују и Илиндан, као заједничку шекуларску племенску славу.
Генетско порекло Ћетковића
Иако Ћетковићи потичу из Дробњака, они нису носиоци већинске „новљанске“ хаплогрупе у Дробњаку (I1 P109), већ типично словенске хаплогрупе I2a dinaric „северни“. Тестирање Y хромозома први је извршио један братствник Девић из Берана, а резултат је потврђен тестирањем још једног братственика другог презимена[1]. Девић је затим урадио и СНП тестирање и утврђено је да припада грани S17250 А1328, којa је заступљенa свуда по словенском свету[2], а у оквиру коje се издвојила и најучесталија хаплогрупа код Срба I2a dinaric РН908 „јужни“.
Иако је код хаплогрупе I2a dinaric незахвално говорити о блискости резултата, нарочито ако се ради о мањем броју маркера који су тестирани, ваља истаћи резултате[3] блиске двојици тестираних Ћетковића, нарочито оне који географски указују на евентуално ближе заједничко порекло. Пре свега, ту је тестирани Шпицa из Пријепоља. Шпице су из села Миљевићи код Пријепоља. По породичном предању, раније су се презивали Петровић, и почетком 19. века су у Жупу Пријепољску дошли из Плава у Горњем Полимљу, а преко Пећи. У близини Плава, у селу Велика постоји старо братство Петровића, који су тамо староседеоци, али не знају поуздано од кад. Оно што их разликује од Шпица је крсна слава: велички Петровићи славе Светога Алимпија, док пријепољски Шпице славе Ђурђевдан, баш као и Ћетковићи. Није искључен ни сценарио по коме је неко од Ћетковића једно време боравио у Плаву (рецимо, неки Петар, па су се по њему прозвали – Петровићи), чије је потомство отишло даље за Србију и настанило се у Миљевићима код Пријепоља, где су понели ново презиме – Шпица. С друге стране, могуће је да је неки исељени Ћетковић као место одакле долази навео Плав, у то време (почетак 19. века) једино веће место у близини Шекулара[4], као завичај, те је остало и такво предање. Следећи по блискости, према резултату ДНК теста, су неколико тестираних припадника фамилије Џамић из Жупе Александровачке. Ова фамилија је, по породичном предању, у Жупу дошла из Метохије. Миграциони правац из Полимља у Метохију увек био прометан, тако да није искључено да Џамићи корене вуку од шекуларских Ћетковића. Веома близак резултат Девићевом (само једна разлика) добијен је код испитаника Вујчића из околине Смедеревске Паланке. Ова фамилија има родослов од родоначелника Вујице који је живо у другој половини 18. и почетком 19. века и који се доселио у северну Шумадију, али се не памти одакле. Славе Ђурђиц. Дакле, осим генетских резтултата, и крсно име се подудара (само други празник), а и име Вујица се јавља више пута у родослову братства Ћетковића (први је био најмлађи Ћетков син). Коначно, веома близак генетски резулат је и онај тестираног Ђенића из Негбине у Муртеници (код Нове Вароши), који су исељеници из Дробњака (половином 18. века), са славом Никољдан.
Осим наведених, хаплогрупа I2a dinaric „северни“ утврђена је код још једног броја појединаца тестираних у Црној Гори, као и исељеника са пореклом из Црне Горе. Према досадашњим резултатима, око десет процената мушког становништва Црне Горе носи ову хаплогрупу. Закључак који се намеће из ових резултата, као и историјски околности, је да је хаплогрупа I2a dinaric „северни“ донета у област средњевековне Дукље, данашње Црне Горе, у раном средњем веку, вероватно у таласу словенских досељеника из 6. века, и могла би одговарати оном старијем слоју словенског становништва званом Лужани, по којима је названа средњевековна Лушка жупа. Средиште овог становништва биле су средишње области данашње Црне Горе – Љешанска нахија, дијелом Катунска и Ријечка нахија, затим области каснијих брђанских племена Пипера и Бјелопавлића, као и Горње Полимље. Наравно, веиома је могуће да је делом она донета и са доласком србског племена око прве четврти 7. века, нарочиото она грана динарика (S17250) у којој је настала типична за Србе подграна РН908, а управо тој грани припада братство Ћетковића.
Након најновијег сазнања о подграни којој припадају Ћетковићи (S17250 – Y4882 – А1328), као генетски блиски издвајају се тестирани који припадају истој подграни, а чији резултати се налазе у оквиру Српског ДНК пројекта: као позитивни на S17250 тестирани су Ерор са Кордуна, са ранијим пореклом из Лике (слава: Свети Врачи) и Пешељ са Корчуле (католик), као позитивни на Y4882 – Максимовић из Мале Моштанице код Београда (слава Свети Тома) и Чорак из Лике (католик), а као позитивни на А1328 (дакле, за сада генетски најближи Ћетковићима) – Врањешевић из околине Модриче у Босни, са ранијим пореклом из Далмације (Аранђеловдан) и Ћирић из Приједора (Свети Пантелејмон). Дакле, видимо шароликост пре свега крсних слава (а и присуство католика), али су готово сви (осим Максимовића) родом из западних србских земаља – Босне, Лике, Крајине. С обзиром на позната историјска кретања становништва из правца Старе Херцеговине ка северозападу, након успостављања турске власти (од краја 15. века надаље), могао би се извући закључак о заједничком пореклу већине ових родова, па тако и Ћетковића, из области Старе Херцеговине[5].
Праотац Ћетко Илијин Церовић
До недавно, међу Ћетковићима је фигурирало предање о пореклу од знаменитог братства дробњачких Церовића. Међутим, генетски резултати показују да између Ћетковића и Церовића не постоје генетске везе, што указује да Ћетковићи нису огранак овог братства. Није немогуће да је дошло до, не тако ретке појаве, – прибраћења мањег стариначког рода већем ојачалом братству[6], те до идентификације с истим, нарочито након исељења. Код Ћетковића је то могуће нарочито имајући у виду околности у којима је Ћетко, као мало дете, донет у Шекулар, без оца који је погинуо у завичају. Није искључено ни да је Ћеткова мајка истакла његово порекло од тада већ јаког и важног братства какви су Церовићи да би свом сину дала на значају у новој средини. Веза, стварна или измишљена, с Церовићима свакако постоји, имајући у виду братство Церовића у селу Бело Поље у Метохији, које потиче од најстаријег Ћетковог сина.
Родоначелник Ћетковића – Ћетко Илијин је рођен у Тушињи у Дробњаку. Време досељења Ћетка и његове мајке Јане у Шекулар пада најраније 1705, а вероватније 1706. године. Ћетков отац Илија Стојанов погинуо је 1705. године током поаре Дробњака од стране херцеговачког Мустај-паше Селмановића. Удова Јана је побегла са сином јединцем, Ћетком, који је тада имао две и по до три године, најпре у Морачу (у очевину), па тек потом у Шекулар.
Чуо сам разне верзије Јаниног доласка са Ћетком у Шекулар. Једна од уврежених међу Шекуларцима је да је Јана послије мужевљеве погибије, побегла са дететом у наручју, и то право у Шекулар, где се склонила као пребег, и затражила дозволу од шекуларског војводе Даше да ту заувек остане, а затим јој је он понудио брак, и тако даље. Поставља се питање – зашто је Јана из Тушиње дошла баш у Шекулар? Одговор сваког Шекуларца био би, наравно, да је Шекулар у то време био област са посебним правима из царског фермана, и као такав заштићен од упада локалних турских феудалаца и насилника. Чињеница је да се у то време и даље током 18. века у Шекулар из истих разлога доселило неколико родова са стране, јер им се допало што је Шекулар прилично заштићена област, не само ферманом, него и по рељефу тла, а притом и богат испашом, шумом и водом. Али, та досељења нису била стихијска, већ планирана. По овој легенди о Ћетковом досељењу са мајком у Шекулар, није такав случај. Зар није необично да млада жена, са малим дететом у наручју, бежи из свог, иначе великог и снажног племена зато што јој је муж погинуо од непријатеља, а да притом иза себе има вероватно поуздану заштиту мужевљевог рода? И, притом, да бежи чак до Шекулара, који је заиста далеко од Дробњака, моравши у тој својој бежанији да пређе тешко проходне речне кањоне и планинске пределе, пролазећи кроз крајеве где је било не само чвршће турске власти, него и разних опасности, попут разбојника, дивљих животиња, и слично!? Приче које сам чуо од неких људи о овом догађају заиста звуче тако. И, на крају, зашто би долазила чак у Шекулар, као да је једино Шекулар тада имао повластице и био једини заштићен крај? Зашто се не би вратила у родну Морачу, или на пример у Ровца, која су можда најнеприступачнији и географски најзаштићенији део Црне Горе; зашто није отишла у Стару Црну Гору, која јој је подједнако далеко као и Шекулар, а која се тада одметнула од турске власти, а и пре тога је уживала исти повлашћени положај као и Шекулар, и свакако је увек била географски у далеком бољем положају него што је ситуација са Шекуларом (у близини мора, надомак млетачке територије, итд)?
На ова питања, наравно, предање не даје одговоре, нити их данас, три столећа касније, ико и може дати. Но, јасно је да је ова прича пуна мањкавости због којих је никако нисам могао уважити.
На основу података до којих сам дошао, могу реконструисати да је Ћетко рођен вероватно 1702. године, као и да му је мајка била Морачанка (но, не зна се од ког рода). Ако се узме у обзир да је она затим прешла у Шекулар, где се удала за шекуларског војводу (што је, свакако, последица неког договора између две куће), који је такође остао удовац, могло би се претпоставити да је и Јана била од каквог доброг рода. Није познато да ли је из брака војводе Даше и Јане било деце, мушке сигурно није, јер сва четворица Дашиних синова потичу из његовог првог брака. Могуће је да су имали кћери, јер су и Даша и Јана били у својим најбољим годинама – он је био око четрдесетих, а она је могла имати око 25.
По предању Ћетковића, које се у свему слаже са другим шекуларским предањима и историјским чињеницама, Даша је свог посинка прихватио у свему као и своју четворицу синова, и кад је Ћетко одрастао добио је на управу „четвртину Шекулара“. Ова прича о „четвртини“ свакако је пренаглашавање чињенице да је Даша прихватио Ћетка као да му је рођени син. Мало је вероватно да је Ћетко било што добио „на управу“, јер би, да јесте, био барем као сеоски кнез негде споменут уз Дашу и Вука Љевака, чији је савременик био, а чија имена се често помињу у дешавањима у Полимљу у 18. веку. Вероватно је Ћетко живео уз мајку и поочима док се није замомчио, а затим се осамосталио тако што му је Даша дао добар комад пусте земље недалеко од Улице, под Лучино брдо, да подигне себи дом[7].
На месту где је Ћетко подигао кућу, у 18. веку ће се настати село Ћетковиће.
Стара кућа испод Лучина брда, на месту где је некад била кућа Ћетка Илијина
Доказ да је четвртина Ћетковића са Дашићима била и остала значајна ствар у Шекулару, до те мере да су Ћетковићи у неким случајевима претендовали на четвртину Шекулара, говори и догађај из 1936. године, када је продато право на сечење једног дела шекуларске горе. Наиме, тада су Шекуларци на збору донели одлуку да продају шуме за сечу београдском индустријалцу Михаилу Миљковићу. Већина Шекулараца била је за то да се зарада од продаје шуме дели „по диму“, тако да свака кућа у племену добије исти део. Тада су се Ћетковићи, који су наравно мањина у племену, успротивили и подсетили да је њихов праотац Ћетко добио од шекуларског војводе Даше четвртину, те да сада није праведно да се комун дели по диму, него братству Ћетковића треба дати четвртину прихода. На крају је збор већином усвојио овај захтев као оправдан. И тако су Ћетковићи, гледано по кући, добили далеко већи део од многобројнијих осталих Шекулараца који су делили преостале три четвртине.
Шпиро Кулишић у свом раду „О етногенези Црногораца“ каже о правилима „новог формирања племена“ у 15. и 16. веку да су „многобројна нова братства настала од потомака досељеника који су улазили у женино братство и примали славу њеног братства. Њихови синови већ су стицали економска права у ујчевини… На тај начин, заметак новог братства развијао се у крилу материнске сродничке групе. А чим би се потомци досељеника и жена из стариначког братства намножили, оснивали су ново братство“. Из наведеног, као и из чињенице да се у случају Ћетковића, што је и другде био чест случај, у ново племе доселио инокосни предак (Ћетко), јасно проистиче да се ново братство Ћетковића развијало сасвим под окриљем старинаца, односно да је у етничком смислу у њему, већ после неколико колена, кроз женидбе старошекуларским одивама, сасвим преовладао старошекуларски елемент. Одступања од правила која је правилно уочио Кулишић[8], у случају Ћетковића су у следећем:
Ћетко, захваљујући удаји своје мајке за шекуларског војводу, већ је по природи ствари имао унеколико повлашћен положај у односу на друге досељенике. Ово се види и из чињенице што је Ћетко добио лепо место да заснује дом. Наравно, имао је пре свега јасну моралну обавезу према свом поочиму, војводи Даши, и његовом потомству, што се одсликава и до данас: Ћетковићи имају нарочито братски однос са Дашићима. Даље, Ћетковићи су очували своје дробњачко крсно име – Ђурђевдан и племенско порекло, које увек радо и са поносом истичу. Обично би се потомци дошљака после два-три колена сасвим утопили у старинце, па би чак тако настала братства када би ојачала (а она су, по правилу, нужно била онај биолошки јачи елемент у односу на чисто стариначке родове) временом преузела превласт у племену, и дошло би до инверзног процеса, у којем би братства настала од дошљака и стариначких одива присвајала и племенско име и предање и прилагођавала га својим потребама.
Но, свакако да су Ћеткови синови, а нарочито потомци у следећим пасовима, били упућени на старинце. То се јасно да закључити и из говора: Ћетковићи, као и други Шекуларци, имају јако изражене особине старозетског наречја у свом говору, сасвим супротно од Дробњака код којих у потпуности преовладава новије херцеговачко наречје.
У сваком случају, чињеница је да Ћетковићи у Шекулару представљају један особен, не етнички, већ друштвени слој, који се у односу на остале Шекуларце држи унеколико посебно, као племе у племену[9].
Вешовић наводи да су се Ћетковићи раније осећали доста „потиштено“ у племену, ваљда тиме желећи да каже да су били племеници другог реда, или на неки начин угњетавани од Старошекулараца. Аутор овог чланка никад није чуо за тако нешто, нигде осим код Вешовића. Додуше, из Вешовићевог рада може се закључити да он и иначе није био љубитељ шекуларског племена. Напротив, традиција братства Ћетковића (оног огранка који је остао да живи у Шекулару, с обзиром да су се Ћеткови синови раселили на више страна, о чему ће бити речи детаљно) говори да су се они од почетка добро уклопили у племенско устројство Шекулара, што не чуди, с обзиром да су врло брзо постали једнокрвни с њима. У прво време, Ћетковићи су се орођавали са Старошекуларцима, тако ступивши у крвне везе, а у следећим покољењима себи су све чешће невесте почели доводити и од Србљака (нарочито брђанских досељеника) и Васојевића.
Село Ћетковиће
Село Ћетковиће налази се у северозападном делу Шекулара, у удолини између Лучина брда и Црвене стијене, на надморској висини од 1185 m (и то у средишњем делу; највише куће налазе се на око 1230 m надморске висине), на 42о76′ северне географске ширине и 19о88′ источне географске дужине. Горњи део села је на равнијем, брежуљкастом терену, док је нижи, према Мезгалама, на коси која се спушта у правцу Шекуларске ријеке. Најближи су им суседи села Мезгале и Улица. Са северне стране, од атара села Ровца одељују га шумовити висови Борје, Црни врх и висораван Пештер. Ћетковиће је највише село у Доњем Шекулару. Доста стрма страна уз коју се развило село Мезгале, при врху се издиже у пространу зараван оивичену Лучиним Брдом, Борјем и Пештером. Та зараван повише Ћетковића богата је добрим пашњацима. Са Ћетковића пуца поглед на долину Шекуларске ријеке и редом поређане планине одељене међусобно усеклим токовима потока: Баљ, Костреш, Метериз, Приједол, и у даљини пространу и шумовиту Мокру. Ово је можда и најлепши део Шекулара.
Село Ћетковиће испод Лучина брда
Након двесто година од Ћетковог времена ту ће бити већ 40 кућа, и поред много исељавања. Поред земље испод Лучина брда, где је подигао кућу, Ћетко је у посед добио још и Радојеву страну (стрмина која се спушта од цркве Светог Јована у Улици према Шекуларској ријеци) и земљиште у Лијепом долу, долини између Метериза и Приједола. Осим тога, Ћетко је одмах добио и део планине за љетовање са стадом, на лепом Јаворку, седлу између Мокре и Мургаша, који је врло богат пашњацима, али је после настањења Климената у Ругову постао несигуран, јер с његове источне стране почиње руговска област. Зато је између Ћетковића и Руговаца било честих узамајмних пленидби стада, пљачке катуна, па и крви. Неколико Ћетковића је погинуло у овим окршајима. С друге стране, у непосредној близини Јаворка су катуни Калудрана (Капе) и Ржаничана (на Мургашу), што је допринело зближавању Ћетковића са становништвом ових места, па су касније многи и прешли да живе у Калудру и Доњу Ржаницу.
Братство Ћетковића
Ћетковићи у Шекулару 1936. године[10]
Данас је већ прилично тешко, готово немогуће, сазнати потпуну генеалогију братства Ћетковића. Ово из разлога што нема много писаних трагова, а усмено предање је током времена постало прилично непоуздан извор, са више празнина и нелогичности и очитих нетачности. Покољења старих памтиша су изумрла, али, ипак, од онога што је сачувано, може се у доброј мери реконструисати лоза чији је праотац Ћетко Церовић.
Бабићи, рецимо, за најверодостојнији родослов свог братства узимају родословно стабло које је записао Војо Иков Бабић негде око 1990. године према усменом предању шекуларских Бабића. Међутим, биће да је тада већ заборав сасвим избрисао читаве огранке нашег братства, што и није необично с обзиром на чињеницу да се до тада већ велика већина Бабића раселила свугде, по Црној Гори, Метохији, Србији, Војводини. На основу мојих сазнања, појединачних родослова огранака Ћетковића и казивања старих памтиша, родослов Ћетковића иде овако:
Не зна се из које куће се Ћетко оженио, али је његова невеста била Шекуларка. Такође, не памте се ни имена свих његових синова, а било их је четворица. Од њих потиче велико и разгранато братство Ћетковића. Ћетковићи носе још и надимак „Вајмеши“. С обзиром да тај надимак носе и потомци првог сина Ћетковог који се иселио за Метохију, намеће се закључак да је већ и сам Ћетко био „Вајмеш“, био то његов или породични надимак. Непознаница је и шта значи реч Вајмеш[11], то ни од кога нисам успео сазнати. Надимак је скоро сасвим ишчезао код Бабића, па се данас каже да се Ћетковићи деле на Бабиће и Вајмеше (остале). Ровински („Павле Рус“, како су га прозвали Шекуларци) је, током свог боравка у Шекулару 1884-5, забележио да су му неки Вајмеши причали да тај надимак носе по свом претку војводи Вајмешу из 15. века, који је са Ђурђем Кастриотом бранио Кроју од Турака. Међутим, нигде у историјским изворима нисам наишао на особу под именом „војвода Вајмеш“.
Најстаријем Ћетковом сину име није упамћено (бар не у Шекулару). С обзиром да су му се млађа браћа звали Вујко, Вучина и Вујица, могу претпоставити да је и он носио неко вучје име, али за то нема никаквог податка. Најстарији Ћетков син је негде половином 18. века одселио у Метохију на читлук, настанивши се у село Бело Поље код Пећи, и од њега тамо потиче род Церовићи, које зову Вајмеши. Ови Церовићи (а има и других, од оних који су се исељавали из дробњачке Тушиње) касније су се исељавали другде по Косову и Метохији и даље у Србију. Један њихов огранак вратио се у Црну Гору и његових потомака је 1925. године било у Дапсићима код Берана[12]. Као најстаријег претка коме памте име истичу Гаврила, од чија четири сина потиче већина белопољских Церовића. Међутим, има и других Церовића из Белог Поља, који вероватно потичу од неког бочног сродника Гавриловог. Један од ових Церовића завршио је богословију у Призрену и рукоположен је за свештеника, крајем 18. века. Његови потомци прозвали су се Поповићи, а свештенство је у овом огранку постало наследно[13]. Косто, син попа Радосава Поповића који је службовао у Пећи, доселио се у Беране 1885. године, и од његових синова Сима (који је био угледан грађанин) и Милутина потичу берански Поповићи-Ћетковићи.
Други по старости Ћетков син, Вујко, млад је погинуо на Мокрој (вероватно од Климената), око 1760, оставивши иза себе младу удову и сина Радосава у колевци. Удова се преудала у Обрадовиће у Горња села, који потичу од Старих Његуша. Радосав се касније оделио од полубраће и одселио у виши део овог краја испод Бјеласице, и од његова четири сина (Арсеније, Томаш, Новица и Јован) потиче бројно братство Шекуларци у Горњим селима и Курикућама подно Бјеласице. Од њих је било знаменитих људи, а чувен је свештеник поп Ђорђије Шекуларац (1885-1946), који је службовао као парох у Гусињу после Првог светског рата, где је подигао и цркву 1920. године, а остао је познат по ревносној служби, али и насилном покрштавању муслимана у плавско-гусињском крају 1920-их година. Поп Ђорђије је био учен свештеник: богословију је завршио у Русији (у Одеси), а после је био професор призренске и цетињске богословије. Гроб му се налази на манастирском гробљу у Ђурђевим Ступовима.
Трећи Ћетков син, Вучина, имао је три сина.
Од најстаријег Радоње (који је остао на ђедовини) су шекуларски Ћетковићи, који су то презиме носили до половине 19. века, а затим су се прозвали, по знаменитим прецима, – Пантовићи, Алексићи и Вучинићи. Сви они су се до друге половине 19. века звали Ћетковићи, а онда су се потомци чувеног главара и јунака Панта Миловановог Ћетковића (из прве половине 19. века) прозвали Пантовићи. Остали Ћетковићи, по Пантовом брату Вучини, касније су се прозвали Вучинићи (ово је био малобројан род). Панто је имао четири сина (Алекса, Милутин, Стефан, Мартин), и њихови потомци, осим по Алекси Пантовом, оставили су себи презиме Пантовић. Алекса Ћетковић је био стотинаш и знаменит ратник половине 19. века, и по њему су потомци (четворица синова и њихово потомство) узели презиме Алексић. Занимљиво је да су се они Алексићима прозвали званично тек од 1935. године, а до тада су се писали као Ћетковићи или Пантовићи. Неки Вајмеши, који нису потомци Пантови, Вучинини, нити Алексини, све до почетка 20. века носили су презиме Ћетковић, а неки су за презиме чак узели и надимак Вајмеш[14]. Но, те гране Ћетковића до данас су се иселиле или истражиле. Знаменити Вајмеши, поред Панта Ћетковића и Алексе Пантова (први стотинаш ћетковичке чете, постављен од књаза Данила 1857. године), су и стотинаш Саво Алексин, затим поп Максим Милованов Ћетковић, парох у Велики, а потом и на Пештеру (у првој половини 19. века), итд.
Средњи син Вучине Ћетковог – Јован, настанио се крајем 18. века у Ровцима, преко планине, довољно близу својих сродника у Шекулару, али су их, опет, историјске околности у многоме раздвојиле. Од Јована су Девићи у Ровцима (прозвали су их Девићи по Јовановој жени, која је била грбава, па су је звали Дева), од којих се већи дио преселио у Доњу Ржаницу и од њих су тамошњи Девићи и њихов огранак Асовићи. Од Девића ваља истаћи Вукајла Радисавова, који је био делегат на Подгоричкој скупштини 1918, као и Вучету Петрова, судију и министра у црногорској влади после Другог светског рата. Затим и старину Нова Девића, који је 1970-их написао једну занимљиву књижицу – родослов братства Ћетковића (који је веома користан извор података о новим покољењима Ћетковића – 19. и 20. века).
Најмлађи Вучинин син, коме нисам успео сазнати име, је пошао у Ровца за својим братом, и од њега су се развили ровачки родови Милуновићи, Недовићи, Никићи (Недовићи и Никићи потичу од двојице синова Новице Вајмеша који се у 19. веку доселио из Шекулара у Ровца, а чија су имена била Недо и Ника), Радошевићи и Ивовићи (Ивовићи су се тако прозвали крајем 19. века, по Иву Вујичином). Од њих су били знаменити: Јанко Ивов Вујичић, стотинаш ровачки из Вељег рата 1875-78, затим Раде Савићев Милуновић, одликован златном Обилића медаљом за ратне заслуге у Првом светском рату.
Вајмеши насељени у Ровца добро су се умножили, тако да тамо чине значајан део становништва. Доњи крај у селу се по њима зове Вајмеши (горњи крај су Луке).
Још четири рода у беранском крају вуку корене од Ћетковића – Вајмеша, али се не зна од кога потичу: Мартићи и Галевићи у Доњој Ржаници и Стијовићи и њихов огранак Брунчевићи у Будимљи.
Бабићи
Сви Ћетковићи у Шекулару (и то још од половине 19. века) потичу од двојице потомака Ћеткових: Вајмеши потичу од Ћетковог унука Радоње Вучинина, а Бабићи од Ћетковог праунука Јоксима Спасојева. Сви остали у прва три или четири паса од Ћетка су се иселили.
Није претерано рећи да су Бабићи главни огранак братства Ћетковића. Не само због бројности, већ и због чињенице да су се остали огранци већином (осим Пантовића и Алексића) иселили из Шекулара, као и по самом положају кућа Бабића у селу, које заузимају средишњи, најповољнији положај. Стиче се утисак да су преци осталих ћетковичких родова одлазили, а преци Бабића, односно од 19. века припадници овог рода, остајали на своме. И, уопште, када се помену шекуларски Ћетковићи међу осталим житељима Полимља и околине, прва асоцијација код већине је да се ради о Бабићима.
Најмлађи Ћетков син, Вујица (рођен 1730-их), остао је на очевини, што није редак случај код Црногораца (као и Малисора), да најмлађи син добије очев дом, а старији да се разиђу (такозвани минорат). Вујица је имао сина Спасоја. Спасоје Вујичин се млад оженио и брзо направио бројан пород. Он је, то је већ пред крај 18. века, погинуо у неком окршају са Руговцима око планине, а жена му је остала сама са оном децом. Како је остала удова, мештани су је звали „баба“[15], а њену децу Бабићи, што је остало и као презиме. Сви потомци Спасоје Вујичина припадају братству Бабића, које се касније разгранало на шест презимена. Дакле, презиме Бабић није из неке велике старине (децу Спасоја Вујичина и „бабе“ прозвали су Бабићима крајем 18. века). Али, ваља рећи, ни већина других презимена у Шекулару (као и у многим другим крајевима Црне Горе) није из неке веће старине. Чуо сам и мишљење да је презиме Бабић прво понео сам Ћетко, кога су тако Шекуларци прозвали као сина „бабе“ – удове, а да су временом из братства Бабића огранци узимали друга ужа презимена. Нисам могао ово прихватити као тачно. Ако је Ћетко био Бабић, зашто се онда цело братство не зове Бабићи, већ Ћетковићи? И зашто су онда потомци најстаријег Ћетковог сина, исељени у Метохију, понели и до данас одржали презиме Церовић, зашто онда и они нису Бабићи? Јасно је да је презиме Бабић настало касније и да га Ћетко није носио.
Бабићи се гранају од синова Спасоја Вујичина Ћетковића (и „бабе“) којих је било најмање тројица а вероватно и више, што је данас тешко поуздано утврдити, као и колико је ту још кћери било. Зна се да је од три сина остало потомство у Шекулару и околини, а то су Млађен, Јоксим и Максим.
Млађен Спасојев се почетком 19. века настанио преко планине, код раније досељених рођака у Ровца. Он је родоначелник више огранака калудерских и ровачких Ћетковића. Имао је три сина: Марка, Акса и Јеврема. Марко се као млад иселио у Калудру и тако задржао очево презиме Бабић, а остала два његова брата су остали у Ровцима и тамо прозвани по оцу Млађеновићи. Занимљиво је да и калудерски Бабићи и ровачки Томовићи држе предање по којем је њихов заједнички предак Млађен био син Ћетков (што је немогуће узимајући у обзир временске одреднице).
Марко Млађенов је дошао у Калудру у најам код Ралевића, а онда је оженио њихову девојку и заувек ту остао. Калудерски Бабићи су велико и разгранато братство које је населило највише (и најближе Шекулару) делове села, који су по њима названи Бабића мâла. Марко је са одивом Ралевића имао доста деце, од тога четири сина – Спасоја, Радована, Милосава и Јоса. Спасоје је, даље, имао пет синова, Радован четворицу, Милосав тројицу, а Јосо двојицу. Отуд је братство калудерских Бабића бројно и разгранато.
Група Калудрана интернираних у немачки логор (заробљени као војници Краљевине Југославије) након ослобођења 1945. године, међу њима неколико Бабића[16]
Осим њих, постоје још два огранка Бабића блиских онима у Калудри, један у Будимљи (где су се населили после 1912), где их данас живи неколико кућа (потомци Јеврема-Јевта Бабића), и други у Доњој Ржаници, али се ова кућа истражила. Они су потомци најмлађег сина Млађена Спасојева – Јеврема, а најсроднији су ровачким Млађеновићима.
Од калудерских Бабића било је, нарочито у 20. веку, више угледних домаћина и образованих људи који су се бавили науком или били у органима власти у Беранској општини. Од старих ратника, ваља посебно истаћи знаменитог официр ратова 1912-1916. Андрију Перишина Бабића.
У Калудри је најбројнији огранак Бабића који су потомци Марка Млађенова Бабића. Али, постоје још две мање гране Бабића у Калудри, који су потомци двојице касније (у другој половини 19. века) досељених шекуларских Бабића. Једне зову „Керизи“, јер је њихов предак Миљан Бабић из Шекулара, због немаштине, отишао у најам код једног богатог Руговца, Кера Садрије, у руговску Јошаницу. Керова кућа је у крви с неком другом албанском фамилијом изгубила много мушких глава, те су им били потребни радници на имању. Кад је зарадио нешто новца, Миљан се није враћао у Шекулар, знајући да неће бити добро примљен што је био код Руговаца, већ се доселио у Калудру међу тамошње Бабиће. Међутим, и они су га омаловажавали као руговског најамника, па су га и прозвали „Керо“, а његово потомство и данас вуче надимак „Керизи“. Други се доселио из Шекулара (после Вељег рата), Вук Бабић. Његов син Мартин (рођен око 1865) био је угледан домаћин, па су по њему потомци прозвани „Мартиновићи“, а зову их још и „Вуковићи“ (у Калудри живе потомци Мартинова три сина Љуба, Уроша и Живка). Нисам успео утврдити од којег шекуларског огранка Бабића потичу „Керизи“ и „Мартиновићи“ (могуће од неког Јоксимовог брата који није упамћен). Љубомир – Љубо Мартинов упамћен је као најдуговечнији од Бабића – живео је 105 година (1895-2000)! Био је угледан мештанин, учесник оба светска рата, и дугогодишњи старешина села. Његов син Чедомир – Чедо био је врстан правник, у два мандата председник Општине Беране и судија Уставног суда Црне Горе.
Стара кућа у Бабића мали
Аксо Млађенов Бабић и његов млађи брат Јеврем остали су у Ровцима на очевини. Од Акса су Томовићи и Милошевићи, а од Јеврема – Млађеновићи (зову их и „Москови“) у Ровцима и Доњој Ржаници, као и поменути будимљански и ржанички Бабићи. Од њих су остали упамћени као добри јунаци: најпре сам родоначелник Томо Аксов Бабић, па Андрија Томов, затим Зарија Андријин (у 19. веку), војни пилот Радомир Радев[17], професор Анто Милутинов, доктор социологије и универзитетски професор Владислав Антов, итд. Има међу Томовићима много официра, учитеља, судија, и других виђених људи. Занимљиво је да је много братственика Томовића отишло у жандарску службу између светских ратова, што је можда утицало на њихово касније опредељење за четнички покрет у Другом светском рату. Томовићи су се углавном у 20. веку раселили из Роваца, већином у Берански крај (нарочито у Доњу Ржаницу и Доње Луге), у Метохију, Србију и знатан број њих у Северну Америку (политичка емиграција).
Занимљиво је предање Томовића везано за Томовог и Милошевог најмлађег брата Вуку. Вука је игром случаја половином 19. века завршио у турском аскеру. Наиме, због немаштине, он је пошао у Ругову, код неког руговског главара у најам. Намера му је била да код Руговаца ради и заради нешто како би имао од чега живети кад се врати кући или где друго. У то време, Турци су регрутовали албанске младиће по Метохији. Како је онај Руговац у кући имао само једно мушко дете, било му је жао да га да у војску, па упита Вуку да ли би он пристао да оде у аскер под именом његовог сина, а да му за узврат да једну добру своту новца. Вука, кажу немиран дух, пристаде. Тада се у турској војски служио дуг војни рок (неки кажу – 12 година), и, како се истакао као добар војник, Турци су га врбовали да постане официр, под условом да пређе у ислам, што је овај изгледа и учинио (то је било око 1860-их), добивши име Хусеин. По породичној причи Томовића, само једанпут, током Вељег рата, Вука је свратио у Ровца, криомице, и обишао брата Тома. О његовој даљој судбини не зна се ништа или не бар много што. Од неких Томовића чуо сам да је Вука само привидно прихватио исламску веру. Наводно је стално око врата носио ланац са крстом скривеним испод одеће, али је то неко дојавио његовим старешинама, па је Вука пао у немилост. Неки кажу и да је приликом неког сукоба са Црногорцима, Вука намерно увукао своју јединицу у црногорску заседу, те да је касније у Цариграду због тога обешен. Наводно у једном крају Истанбула данас живи братство Иванишевића (који су делом исламизирани, али je део сачувао православну веру), који су потомци Вуке Аксова. Веродостојност ових навода нисам могао утврдити.
Од Максима Спасојева су Ђорђијевићи у Мурини, род који се развио од родоначелника попа Ђорђија Максимова у 19. веку. Поп Ђорђије је млад погинуо 1854. у сукобу Црногораца и Албанаца, али је оставио два сина: Вукашина-Пуца и Вулету-Рама од којих су мурински Ђорђијевићи. Многи Ђорђијевићи су се бавили трговином, били су угледни и богати Мурињани. Браћа Симо и Гавро Пуцови, су између светских ратова држали велику пилану у Мурини, а Гавро је на Муринској ријеци изградио и малу хидроцентралу која је напајала струјом део Мурине и околна села. Њихов брат Ђуро је у Андријевици држао продавницу и брзо постао веома имућан.
Од Јоксима Спасојева Бабића су Бабићи у Шекулару.
Јоксим је имао четири сина – Ђорђија, Илију, Милована и Марка. Могуће је да је ту био још неки син, а можда је Јоксим имао још неког брата, тешко је то сад рећи. Ово истичем јер сам истражујући за потребе овог чланка установио да има још неколико огранака Бабића које не могу сврстати нигде. Већ сам поменуо калудерске „Керизе“ и „Мартиновиће“, као и будимљанске и ржаничке Бабиће. Они, барем по ономе што сам установио, не потичу од Млађена Спасојева, па је могуће да су од неког мени непознатог Спасојевог или Јоксимовог сина.
Ђорђије Јоксимов је био виђен племеник, говори се да је био мудар и врстан јунак у борби. Рођен је око 1805. године. Ђорђије је за оно време био и добро образован, писмености и другим знањима научио се у Призрену где је био ђак у Митрополији. Од Ђорђија Бабића у Шекулару има доста потомства. Они су све до почетка 20. века носили презиме Бабић, а као огранак („трбушчић“) звали су их „Ђоровићи“, по Ђорђијевом надимку – Ђоро. Међутим, један од ових „Ђоровића“ почео се 1924. године тако писати као да му је то званично презиме. Кажу да је тиме хтео истаћи посебност свог огранка, због великих јунаштава Ђоровића у ратовима 1912-18. Један за другим, поведени својим рођаком, сви потомци Ђорови су почели узимати ново презиме, тако да су се они током 1920-их година сасвим издвојили као посебан род Ћетковића (односно огранак Бабића). Једино Лакић Илијин никада није хтео мењати презиме, и до краја живота (1943) писао се као Бабић.
Ђоровића данас има доста, јер је Ђоро имао чак седморицу синова: Радету, Радојка, Вукоту, Милоша, Ракету, Трифуна и Гојка, тако да је ово врло разгранат део стабла Ћетковића. Од Ђоровића нарочито је остао упамћен као врстан ратник и јунак Иван Вукотин (1857-1931), и нарочито његовови синови: Милун (1890-1955), санитетски официр (касније капетан I класе), вишеструко одликован у ратовима 1912-16, а између светских ратова и председник Општине Шекулар, и Батрић који је био професор Беранске гимназије.
Бабићи у Шекулару се гранају од тројице Јоксимових синова – Илије, Милована и Марка.
Огранак Илије Јоксимова: Илија Јоксимов је имао четири сина – Радосава, Милисава, Радоша и Милована. Данас у Шекулару преостали Бабићи су сви од овог огранка. Носе још и надимак „Јањуши“, по мајци (Илијиној жени) Јани. Од ове гране знаменити су: Радивоје – Мина Радосавов (1856-1930), дугогодишњи главар Ћетковића, Божина Минин (1892-1938) био је старешина Ћетковића после свог оца Мине и члан Општинског суда. Божина је био један од највиђенијих Шекулараца свог времена. Био је храбар, мудар, поштен, правичан у вршењу главарских дужности. Био је и добар ратник, иако је у рат отишао кад му је било свега 20 година. У свом воду био је артиљерац, што је у оно време било веома истакнуто и уважено задужење. Његови синови Јагош, Мираш и Миличко били су предводници колонизације Шекулараца у Савино Село у Бачкој крајем 1940-их.
Огранак Милована Јоксимова[18]: Милован Јоксимов (рођен око 1810/15) имао је три сина: Милосава, Гавра и Милоша. Њихово потомство на уже се још зове и „Маљовићи“. Од ове гране знаменит је Секуле Новов, чувени ратник и старешина у ратовима 1912-16, командир 3. вода 3. (мезгаљске) чете Шекуларско-требачког батаљона, одликован златном Обилића медаљом за ратне заслуге. Милош Милованов (рођен око 1845), звани Милош Магрин (по мајци Магри), по чему се његово потомство зове још и „Магрићи“, био је врстан ратник, запажен борац Вељег рата, чувен по јунаштву. Његов унук Арсеније Новов (1890-1952) је храбри ратник и школовани официр црногорске војске из балканских и Првог светског рата. Одликован је сребрном Обилића медаљом, а током Првог светског рата интерниран је од аустро-угарских окупатора у логор у Мађарској (1916-18).У савремено доба свакако најпознатији изданак ове гране је Момчило Милорадов (1952). Рођен је у Пећи, а од 1968. живи у Београду. Момчило је лекар, доктор медицинских наука и редовни професор Медицинског факултета у Београду. Овај наш истакнути братственик био је директор Клиничко-болничког центра Бежанијска Коса у периоду 1992-2001, осам година био је градски секретар за здравство Скупштине Града Београда, и обављао је и данас обавља још низ значајних функција у здравству и на Београдском универзитету. Између осталог, оснивач је „Југословенске фондације против рака“. Објавио је 24 књиге из области медицине и још око 230 научних радова.
Огранак Марка Јоксимова Бабића: Овај огранак је танка грана у родослову са мало мушких потомака. Потомци Маркови на уже се још зову и „Терентићи“.
Дакле, од бројног потомства Ћетковог, које се доста умножило и разгранало у 18. и 19. веку, у Шекулару су остали Бабићи и њихов огранак Ђоровићи, и Ћетковићи – Вајмеши, а од половине 19. века усталиће се као вајмешки родови Пантовићи, Алексићи и Вучинићи. Тако ће презиме Ћетковић потпуно нестати, али све побројане фамилије (родови), како у Шекулару, тако и широм Полимља, па и у Метохији, заједно чине велико и разгранато братство Ћетковића.
Шекуларски Ћетковићи увек су били „угледни људи, храбри и добри ратници“[19].
Исељени Ћетковићи
Почетком 20. века, у Шекулару (село Ћетковиће) било је око 40 кућа Ћетковића: већином Бабића (и са њима потоњих Ђоровића), и нешто мање Вајмеша – Пантовића, Алексића и Вучинића. Данас од Ћетковића у Шекулару живе Бабићи, Ђоровићи, Пантовићи и Алексићи. Вучинићи су се сви одавно иселили, тако да од ове гране нема више ни једна кућа у Шекулару.
Шекуларски Ћетковићи су се исељавали у мери у којој и сви остали Шекуларци. Само у Гораждевцу, црногорској колонији у Метохији, око четвртине становништва чине Шекуларци, и то већином Ћетковићи Вајмеши. 1990-их година, и поред значајног исељавања православног живља из Метохије, у Гораждевцу је било око 200 црногорских кућа, од тога преко 50 шекуларских. Од тих гораждевачких Шекулараца већина (34 куће) били су потомци Вајмеша: Петровићи (досељени крајем 18. века, прозвани по претку Петру Ћетковићу), Крстићи (досељени крајем 18. века у Сигу код Пећи, а 1880. у Гораждевац, прозвани по претку Крсту Ћетковићу) и њихов огранак Миловановићи (по Миловану Крстићу) и Манојловићи (досељени око 1850, по Манојлу Ћетковићу). И следећи метохијски родови потичу од шекуларских Ћетковића ту насељених током 19. века: Јововићи (потичу од Јова Никина Вајмеша[20]), Марковићи, Галевићи и Вучетићи у Пећи, Зарићи у Гораждевцу, Вучинићи у селу Благаје, Галићи у селу Накло.
Ћетковића има један број и на Пештеру и околини Сјенице, и то досељеници из прве половине и средине 19. века, углавном горњоселски Шекуларци. У Чедову код Сјенице има фамилија Шекуларац која, по предању, потиче од Церовића из Белог Поља у Метохији.
Од горњоселских Шекулараца потичу и Ристићи из околине Врњачке Бање и Ристовићи у Горњој Јабланици, у селу Маровац насељеном од црногорских „крсташа“ крајем 19. века.
Негде почетком 19. века неко од ровачких Девића се одселио у Босну и настанио у село Стројице у Шипову. Од њега се тамо развило братство које и данас одлично зна своје порекло из Шекулара, очувало је презиме и држи своју стару славу Ђурђевдан. Неки су се настанили у Варцар, данашњи Мркоњић-град.
У периоду 1920-30, у Метохију се иселило 12 кућа Бабића: три куће у Осоје, три куће у Добрушу, две куће у Враговац, две куће у Пећ, и по једна у Витомирицу и Љутоглаве.
После Другог светског рата, доста Ћетковића колонизовано је у Савино Село (раније немачко село Торжа / Torschau) код Врбаса у Бачкој. Данас велики број Ћетковића живи у Беранама, Београду, Подгорици, Приморју, Савином Селу, итд. Метохијски Ћетковићи су се сви (осим неколико породица у Гораждевцу) после 1999. године раселили, већином у Србију (Београд, Краљево, Чачак, итд) и мање у Црну Гору (Подгорицу, Беране, Андријевицу, итд).
У регистру усељеника у Сједињене америчке државе, убележено је да се 1910. године на острво Елис (Ellis) на источној, атлантској обали Америке, искрцао извесни Славко Бабић из Андријевице (рођен 1870. године). С обзиром да у андријевичком крају нема других Бабића, осим из Ћетковића, могуће је да је тај исељеник био од Ћетковића, али нисам успео сазнати од којег би он огранка био, нити се њега ико данас сећа.
Извори:
- Казивања следећих братственика: Бабићи – Миро и Михаило Милијини, Милован Вукићев, Бранко Зеков, Вуксан Секулев, Томислав Крстов, Мираш и Миличко Божинини, Мика Мирашев; Ђоровићи – Димитрије и Голуб Радованови; Мирко Драгов Томовић, Миленко Зеков Алексић, Радота Вешов Пантовић
- Родослови огранака братства Ћетковића
- Барјактаровић Мирко – „Шекулар, етнолошка студија“ (Подгорица 2014, постхумно)
- Бошковић Тадија, Војиновић Милош – „Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године“ (Колашин, 2015)
- Бракочевић Голуб – „Девет села међу девет брда – Шекулар и Шекуларци у новије доба“ (Београд, 1971)
- Бракочевић Раде – „Ломни Шекулар“ (Ковин, 2013)
- Букумирић Милета – „Живот Срба у Гораждевцу“ (Београд, 2007)
- Вешовић Радослав – „Племе Васојевићи“ (Сарајево, 1935)
- Губеринић Радомир – „Будимља“ (Београд, 1997)
- Дашић Миомир – „Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године“ (Подгорица, 2006)
- Девић Ново – „Приручник за браственике Дробњачког племена“, рукопис (Доња Ржаница, 1977)
- Кулишић Шпиро – „О етногенези Црногораца“ (Подгорица, 1980)
- Тодоровић Ивица и други – „Етнологија и генетика“ (Београд, 2015)
- Церовић Данило – „Братство Церовића кроз историју“ (Београд, 2008)
- Шарић Благоје – „Историјске стазе Шекулара“ (Бијело Поље, 2005)
- Списак војника Батаљона шекуларско-требачког 1911/12. године (Архив Цетиње)
- Интернет страница Порекла
- Интернет страница Српског ДНК пројекта
Насловна фотографија Збора Шекулараца испред цркве Светог Јована у Улици (1930-их) из колекције Мираша Божининог Бабића; остале фотографије: Небојша Бабић, осим где је наведено другачије
Напомене:
[1] О овом резултату још увек не постоји могућност јавног писања, с обзиром да представља део једног истраживања.
[2] „Первая из них маркируется двумя мутациями: S17250 (известна также под альтернативными обозначениями V3022 и YP204) и YP205. Они выявлены пока у примерно 15 индивидов (данные всё время пополняются), происходящих из России, Беларуси, Польши, Словакии, Германии, Венгрии, Хорватии, Боснии и Герцеговины, Черногории – т.е. по всему славянскому ареалу. Позднее эта ветвь ещё раз разделилась на две более молодых, из которых одна продолжила ветвиться. Всё это говорит о многочисленности и бурной экспансии S17250 в прошлые века.“
[3] Резултати се налазе у табели Српског ДНК пројекта:
http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DN
[4] У то време још нису постојале вароши Андријевица и Беране.
[5] О пореклу Врањешевића писао је сарадник Порекла Синиша Јерковић, на: http://www.poreklo.rs/2012/05/02/kljaji%C4%87i-vranje%C5%A1evi%C4%87i-pokrajci-genetska-veza/
[6] Постоје и другачија мишљења, да су преци Ћетковића ускочили у Дробњак касније и прибратили се Церовићима који су већ живели у Тушињи. Ово није немогуће. Постоје и разне другачије хипотезе, попут неких које говоре да су Ћетковићи у Шекулару од давнине и да са Дробњаком немају никакве везе, или да је неко од Ћеткових предака само привремено био у Дробњаку, а затим се потомство вратило у Шекулар, итд. Међутим, не можемо занемарити предање које се преносило са паса на пас у братству и које јасно каже да је родоначелник Ћетко дошао у Шекулар из Дробњака и да је био племеник дробњачког племена. Данас, на жалост, још увек не можемо са сигурношћу рећи којем дробњачком братству је припадао. Осим поменутог Ђенића, до сада је међу Дробњацима утврђено још неколико носилаца хаплогрупе I2a dinaric, међутим готово сви ти резултати још увек нису доступни јавности из разлога што су утврђени у оквиру истраживања која су још увек у току. Вероватно ће неки будући резултат неког од дробњачких братстава расветлити ову непознаницу.
[7] Можда четвртину свог имања? Мада, поставља се питање зашто би Даша поред четворице својих синова Ћетку дао четвртину, кад би било логично да му остави пети део имања? Могућ одговор можда унеколико мења предање. Наиме, вероватно је Даша усинивши Ћетка одредио да он добије исти део као и његови синови. То је била петина. Како су Даша и два његова сина погинули 1730, а од те двојице један није имао потомства, чини ми се врло извесним да су се двојица преосталих Дашића и Ћетко (водећи рачуна и о потомцима оног трећег Дашића иза којег је остало деце) накнадно сами поделили на четвртине, или је то учинила Дашина жена и Ћеткова мајка Јана.
[8] А и други наши ауторитети из ове области – Ердељановић, Јовићевић, Ђурђев, Вукчевић и др.
[9] Нешто попут Мартинића у Бјелопавлићима, Љешњана у Ровцима или Ускока у Дробњаку.
[10] Фотографија из колекције Мираша Божининог Бабића
[11] Једини топоним овог назива сам нашао на северозападу Русије.
[12] Податак из 1925. године.
[13] један од синова тог првог свештеника, био је калуђер у Дечанима – Негде сам прочитао податак из усменог предања, да је тај калуђер касније постао владика рашко-призренски Дионисије (неки кажу и – Јоаникије) из прве половине 19. века. Овај податак није тачан. У рашко-призренској епархији заиста је постојао, али на самом крају 19. века, и тај Дионисије је био родом из Босне. А ни један од призренских митрополита сигурно није био из Шекулара.
[14] У списку војника Шекуларско-требачког батаљона из 1912, четворица војника из братства Пантовића уписани су са презименом Вајмеш (Петар-Реко Радунов, Марјан Вуксанов, Јован-Јоџо Лазов, Богдан Вукотин).
[15] С обзиром на тадашње животне услове, и на тежак рад који су свакодневно обављале жене по кући, на пољу и око деце, може се претпоставити да је ова наша прамајка, на коју је пао сав терет у домаћинству, већ у средњим годинама вероватно изгледала као старица.
[16] Четврти с лева у горњем реду: Вуксан Секулев Бабић, из чије је колекције фотографија
[17] Радомир Радев Томовић погинуо је приликом лета 1939. у Београду, због квара на авиону. Касније је утврђено да је квар узрокован саботажом хрватских авио-инжењера на служби у Ратном ваздухопловству Краљевине Југославије.
[18] Од овог огранка Ћетковића је и аутор овог чланка.
[19] Бракочевић Голуб, из рада наведеног у литератури.
[20] Они су огранак Никића из Роваца.
