Порекло становништва села Јабланица (и манастир Прохор Пчињаски), општина Бујановац – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Пчиња“, насталој на основу података прикупљених делимично 1940. године, као и 1949. и 1950. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Јабланица се налази у долини Пчиње, у крајњем западном делу области. Најближе насеље је Ваганце, које се налази на североистоку.
Воде.
Мештани користе воду за пиће користе из извора и бунара, који има пет. Извори се зову: Кадијски, Лучица, Трештено Дрво, Маринков Кладенац. Бунари су дубоки од 5 до 15 метара.
Земље и шуме.
Називи потеса су: Бејавица, Свињи Дол, Превалац, Преслоп, Славково Гумно, Чуљевица, Ваганечка Карпа, Река, Голема Њива, Рид, Селиште, Стара Кућа, Лазина, Деда-Ванова Њива, Црквиште, Жута Вода, Гроб и Здравков Гроб.
Тип села.
Јабланица је село разбијеног типа „растркана“ са јако израженом подвојеношћу махала. Махале су: Орљак, Кадијска, Река и Ридска. Махала Река се налази у равници са обе стране Пчиње. Остале махале налазе се на левој долинској падини. Удаљеност између најближих махала износи око 15 минута хода. У махалама су куће раздељене у мање групице. Село има 11 родова у 22 домаћинства, податак из 1949. године.
Постанак села, старине и прошлост.
Јабланица се помиње за време Турака у поменику сусудног манастира Прохора Пчињског.
На атару Јабланице постоји место Селиште, десно од Пчиње. Оно спада у ред старијих селишта. Тамо су мештани налазили земљано посуђе, вода је откопавала велике ћупове а има остатака од зидова и др. Опште је предање да је на Селишту било велико село, које је имало цркву и два гробља. Село је било старије од оближњег манастира Прохор Пчињски. Њега (село) су у турско доба уништили Арбанаси „Дибрани“.
Остаци од цркве налазе се напосредно крај Селишта. Стање црквених рушевина је такво да се види да је била у положају исток-запад. Дужина је била 8 а ширина око 4 метра. Очувани зидови местимично су високо и до метар и по. За израду зидова употребљаван је камен, ретко и цигле. У зидовима се налазе дрвене стеге а познају се и три нише. Натписа нема. Од мештана сам слушао да је јабланичка црква била посвећена Св. Петру и да је порушена када је уништено село на Селишту. По остацима изгледа да рушење није било тако давно. Сваке године на Петровдан скупљају се мештани око црквишта и „свете масло“.
Гробље старог села налази се око Селишта на земљишту где се налазе Ридска и Река махала. По гробовима се виде плоче од кристалних шкриљаца. Садашње гробље налази се поред црквишта.
По казивању мештана, данашња Јабланица је постала овако: У првој половини XIX века овде су дошли преци садашњих родова: Дејанци, Ристини, Арнаутовци, Ђуринци и други из села Малог Трновца код Бујановца и неки досељеници из Прешевске Моравице. Они су се из старине иселили због арбанашких зулума. Преци најстаријих родова земљиште у Јабланици затекли су као „пустару“; било је обрасло шумом.
Најстарији сеоски крај је Махала река. Касније су се поједини мештани из те махале пресељавали на земљиште где су имали њиве и сточарске станове. Тако је Јабланица у XIX веку постепено добијала разбијен тип.
Порекло становништва.
Сви родови су досељени, и то:
-Дејанци, Митровдан, су из Малог Трновца код Бујановца; дошли су у првој половини XIX века. Трајан, 58 година – Китан – Цветко – Дејан, оснивач рода којисе доселио Из старине су их потиснули Арбанаси. Куће су им у махали река и Орљак. Једна породица овог рода се 1912. иселила у околину Лесковца.
-Ристини, Митровдан, имају исто порекло као и Дејанци. Кућа им је и Кадијској Махали. Неки њихови рођаци из фамилије су се иселили у Београд.
-Жабарци или Минковци, Митровдан, имају исто порекло као и претходни родови. Кућа им је у Ридској Махали. Имају две породице исељене у Цакановцу код Прешева.
-Арнаутовци, Митровдан. Порекло име је као и код предњих родова. Кућа им је у Махали Река. После 1912. године две њихове породице прешле су у Прешево. Од овог рода водио је порекло један свештеник у суседном Ваганцу; тамо је прешао као домазет.
-Ђуринци, Митровдан имају порекло као и предњи родови. Кућа има је у Махали Река. По једна породица се иселила у суседно Ваганце и Куштицу код Бујановца.
-Павлинци, Аранђеловдан, су досељени из Миратовца код Прешева. Поменуто село је 1912. године затечено као арбанашко насеље. Из Миратовца су се иселили због доминације муслиманских Арбанаса. Куће су им у Орљак Махали, Река Махали и Ридској Махали. После Другог светског рата по једна породица се иселила у Каравуково и Брестовац – Војводина а једна породица је прешла у Табановце код Куманова.
-Мирчинци, Аранђеловдан, имају исто порекло као и Павлинци, са којима су били један род. Сада су се разрођени и ступају у брачне везе. Куће су им у Ридској Махали.
-Нешини, Аранђеловдан. Порекло им је као и код предњих родова. Куће су им у махали Рид. Имају имају исељених породица у Скопљу и Штипу.
-Величкови, Митровдан, су пореклом из Прешевске Моравице. Овде су најпре славили Никољдан, касније су примили данашњу славу. Куће су им у Река Махали. Имају једну одсељену породицу у Ратајукод Врања.
-Кедер или Дошљаци, Митровдан, су се доселили у другој половини XIX века из неког села код Бујановца. Куће су им у Махали Рид.
Цигани, једна кућа, славе Аранђеловдан. Потичу од домазета Србина. Он је из рода Павлинци прешао у једну православну циганску породицу. Отац те Циганке, којом се оженио домазет, био је воденичар у Јабланици. Ти Цигани су раније живели у кумановском крају и у манастиру Прохор Пчињски.
Исељени и изумрли родови.
Осим напред наведених исељених родовских огранака, из Јабланице се иселио још и:
-Глигоровић Јаћим; сада живи у пољаничком селу Трстени.
-Крстићи и Алексини су изумрли; били су досељени из Малог Трновца код Бујановца.
Сеоска слава је Петровдан. За верске потребе мештани одлазе у манастир Прохор Пчињски.
Манастир Прохор Пчињски.
Манастир Прохор Пчињски, састављен од манастирске цркве и неколико зграда за становање налази се 800 метара југозападно од Јабланице у клисури Пчиње; непосредно испод стрме шумовите западне падине Козјака.
Поменути манастир несумњиво је основан у XI веку, али је изгледа у почетку XV века настрадао од Турака. Крајем тог века манастирска црква је поправљена а 1489. године је живописана. Ован манастир се помиње у XVI и XVII веку, а нарочито су чести помени из XVIII века. После тога манастир Прохор Пчињски је много страдао од Турака и Арбанаса. У њему је био центар где су писане књиге,постојала је школа за црквене сликаре и школа у којој су се спремали свештеници.
До 1878. године манастир Прохор Пчињски припадао је Врању а од тада, због српско-турске границе припадао је Прешеву. Од 1912. године, када је ослобођена Горња Пчиња од турске власти, овај манастир поново припада Врању.
За време дуге турске владавине манастир Прохор Пчињски чувао је српски карактер и представљао је врло познат храм у српским областима јужно од Гредличке Клисуре. Због тога је раније у неколико наврата овај манастир био центар окупљања истакнутијих Срба, који су радили на ослобађању од Турака.
За време Другог светског рата манастир је служио партизанским јединицама као један од центара у борби против окупатора. У њему је 2. августа 1944. године одржано прво заседање АСНОМ-а на коме су ударени темељи државности македонског народа.
Манастир Прохор Пчињски не представља само културну и историјску вредност, већ је он постао и место где се данас радни људи и омладина из градова налазе пријатан одмор. У манастиру се отворило једно угодно и стално одмаралиште са око 80 соба.
Манастир повремено посећују становници из околних пчињских, врањско-бујановачких, прешевских и кумановских села.
ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Пчиња“, насталој на основу података прикупљених делимично 1940. године, као и 1949. и 1950. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
