Порекло становништва села Лескова Бара, општина Сурдулица – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Лескова Бара је нало село на граници Масуричке котлинице према Грделичкој Клисури. Суседна села су: Кијевац, Дуги Дел и Бацијевац.
Воде.
Мештани користе воду за пиће из извора, који избијају у самом селу и око њега. Извори имају ове називе: Студени Кладенац, Пирајиште, Доњи и Горњи Извор, Миланова Чесма и др.
Земље и шуме.
По граници атара налазе се ови потеси: Река Дубница, Пашине Гарине, Гутовица, Печиште, Прештип, Ашанске Орнице и Студени Кладенац. Унутрашњи делови атара зову се: Селиште, Ржиште, Крива Орница, Дренова Чука, Липовник, Големи Чукар, Присоје, Заједница и Аџиске Њиве.
Тип села.
Лескова Бара је село разбијеног типа и састављена је од махала: Ћелиште, Јасике, Савинци, Ваташци, Липовник или Деда Стојкова, Рђавац и Деда Иванова.
Лескова Бара је 1952. године у свом саставу имала укупно 65 домаћинстава.
Постанак села, старине и прошлост.
Селиште се налази западно од села. Прича се да је тамо некада било село. Данас се у њивама на Селишту познају остаци од зидова. Не зна се ко је живео на Селишту. Недалеко од Селишта су места Црквиште и Студени Кладенац. На Црквишту се „виде дуварине“. Црква је била постављена у смеру исток-запад и она је припадала становницима насељеним на Селишту.
Остаци од једне друге цркве постоје на месту Жирови Чукар – источно од села.
Данашње село основано је око средине XIX века – у исто време када је основан и суседни Дуги Дел. По позиву муслимљана власника села тада су досељени преци данашњеих родова Ваташани и Станковићи; ускоро после њих пристигли су и други родови. Сви родови воде порекло из области Власине и Крајишта – село Божица и др.
У једном решењу шеријатског суда из Врања из 1873. године у Лесковој Бари помиње се чифлик Сулејман-аге из Врања. Помињу се и ови мештани Лескове Баре: Милан Ђорђевић, Димитрије Госпођин, Станко Ђорђевић, Сава Стојиљковић, Илија Богосављевић, Милосав Госпођин, Вучко Пешић и Стојко Рајковић. Поменуто решење чува се у архиви месне канцеларије суседног села Дикаве; препис решења је из 1883. године. Приликом ослобађања од Турака један део земље Лескове Баре припадао је једном муслиману Ајредину из Сурдулице. Он је имао два брата; једна од њих био је власник суседног Бацијевца а други – Асан – је био власник села Дуги Дел. Када су се муслимани иселили из Сурдулице 1878. године, онда су мештани земљу откупили – „плаћено је 60 кеса“.
Потес Пашине Гарине се налази изнад села. За време Турака ту је лети било бачило неког мусимана Ћерима из Алакинца.
Ашанске Орнице налазе се испод села, на западној страни. Ту су раније преко лета „седели Ашани са стоком“. Они су касније терали стоку на Чемерник. За Ашане (Цинцаре) се прича да су били из Македоније.
Гробље данашњих мештана је у северном делу села.
Сеоска слава је други дан Духова.
Порекло становништва.
Становништво Лескове Баре потиче од досељеника.
Родови су:
-Ватанци, Аранђеловдан и Никољдан, су досељени око средине XIX века као једна кућа са Власине.
-Станковићи, Аранђеловдан и Никољдан, су такође досељени са Власине.
-Деда Иванови или Власинци, Јовањдан, су досељени за време Турака из Дамњаничеве Махале на Власини.
-Даничићеви, Аранђеловдан и Никољдан, су досељени са Власине или из Крајишта.
-Деда Стојкови, Аранђеловдан, су досељени са Власине или из Крајишта.
-Савинци, Аранђеловдан, су досељени са Власине или из Крајишта.
-Димитријини, Аранђеловдан, су досељени са Власине или из Крајишта.
-Величкови, Аранђеловдан, су досељени са Власине или из Крајишта.
-Деда Страхињци, Аранђеловдан, су досељени са Власине.
ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
