Порекло становништва села Грамађа, општина Владичин Хан – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Село се налази око ушћа Јелашничке Реке у Јужну Мораву. Средином насеља води пут Врање – Сурдулица. Околна села су: Јелашница, Декутинце и Лепеница.
Воде.
Вода за пиће добија се из бунара и са изворам којих има ддва.
Земље и шуме.
Потеси на атару су; Ћелберија, Франиште, Лазарова Шума, Аниште, Вртакиње (шума), Кула, Бараница (покрај Јужне Мораве) и Каурско Гробје.
Тип села.
Грамађе је село разбијеног типа. Дели се у четири махале, које се зову: Доња, Горња, Чивлак и Симиговац, Последња махала чини издвјенији део села.
Грамађа је 1952. године у свом саставу имала укупно имала 41 домаћинства.
Постанак и име села и прошлост.
Данашња Грамађа основана је око средине XIX века. Оснивачи су били досељени Срби који су радили као ифчије на имању појединих муслиманских Арбанаса насељеих у сусдној Јелашници и поједиих Турака насељених у Врању. Приликом ослобађања 1878. године били су затечени ови власници земље: Ајрам, Ариф и Зенел из Јелашнице, затим Абдула-бег из Врања. Бајра ј имао земљу данашње Симиговац Махале док је Абдула-бегу припадала Чифлик Махала. Прича се, како је Абдула-бег био је син Хусејин-паше. Једна Хусејин-пашина черка имала је чифлик у суседној Лепеници – Анамски Чифлик.
Приликом ослобађања од Турака у Грамађи су биле затечене само две стално насељене куће. Од њих потичу данашњи родови Стојичићи и Стефановићи. Осталу земљу чифлик-сахибије обрађивали су помоћу становника из суседних села. Највише становника Грамађа је добила новим досељавањима после 1878. године.
Некада се у овдашњем селу на Јелашничкој Реци испирало злато из песка, пречишћени песак скупљан је у гомиле, у народу зване грамађе. По тим гомилама песка, које се и данас познају, настало је име села. Испирање песка отпочео је да врши и једно енглеско друштво 1914. године. Услед Првог светског рата тај рад је одмах престао.
Каурско Гробје зове се „брденце“ у северном крају села. Ту су се неко време под Турцима сахрањивали Срби чифчије из Грамађе, Декутинца, Полома и Јелашнице. Касније је Абдула-бег, један од чифлик-сахибија, забранио је сахрањивање у поменутом гробљу. Од тада су Срби из Грамађе у Јелашнице основали ново гробље „код јелашничког манастира“.
Аниште је место покрај пута у Доњој Махали. Назив је остао по хану, који је за време Турака држао је неки „Грк“. У хану се радило до 1878. године, па су те године власници прешли у Врање. Од њих сада потиче род Костићи. Поред Аништа је и место Кула. За време Турака ту је у једној згради постојала стража, која је контролисала сабраћај на важном путу Врање – Сурдулица – Власина.
До Првог светског рата Грамађа се рачунала као махала Јелашнице. Од тада, због брзог нарастања и удаљености, издвојена је у засебно село. Данас је Грамађа, услед подесног положаја, административни цнтар за некилико околних села.
Сеоска слава је Св Никола пролећни. Ова слава је од пре 30 година.
Порекло становништва.
За време Турака доселили су се:
-Стојичићи, Никољдан, су пореклом из Бреснице код Босилеграда. Доселио се Дима предак трећег појаса: Стојан, 70 година – Спаса – Стојица- Дима. Она је радио као чифчија на земљишту Арбанаса из сусдне Јелашнице.
-Стефановићи, Никољдан. Род је продужио „призећем пасторак“ из Полома. Прави Стефановићи, који су били однекуда досељени, су изумрли.
По ослобођењу од Турака доселили су се:
-Милосављевићи и Стојковићи, Никољдан, су досељени из Великог Буштрања. Куће су им у махали Симеговцу.
-Антићи или Буштрањци, Никољдан, су досељени после 1878. године из Великог Буштрања.
-Стефановићи други, Аранђеловдан, су се доселили из Буштрања код Прешева.
-Маринковићи, Св. Петка, су досељени из Црвеног Града у Горњој Пчињи.
-Николићи, Аранђеловдан, су досељени из Великог Рајинца код Прешева.
-Станисављевићи, Никољдан, су се раније звали Марковићи. Пореклом су из околине Ћустендила у Бугарској. Тамо си живели четири брата. Једном су они „направили беља“ па се преселили у врањански пашалук; Марко је дошао у Јелашницу (Сава, 64 година – Илија – Станисав – Марко), Јанко у Себе Врање (тамо се зову Јанковићи), Никола у Богошево а чеврти брат у Масурицу (где је основао род Читинци). Станисављевићи из Јелашнице прешли су у Грамађу 1897. године (имају истоимених рођака у Јелашници).
-Антићи, Никољдан, су досељени из Махале Карадаг у Прибоју. Изгледа да су тамо били старинци.
-Златановићи, Митровдан, су досељени из Црне Траве у сливу Власине.
-Ђорђевићи, Ваведење, су досељени из Клиновца.
-Петровићи, Никољдан, род је основао „призетко“ је досељени из Репинца. Они су старинци у овој области.
-Манчини, Никољдан. Прави Манчини су изумрли. У њиховојкући сада живи домазет из села Стајковца изнад Јелашнице.
-Димићи, Никољдан, потичу од „призетка“ досељеног из Големог Села у Пољаници.
-Ђуровићи, Јовањдан, су пореклом из Црне Горе. Род је основао Градимир, који је био службеник у Врању. Одатле је дошао у Грамађу на женино имање.
-Марковићи, Младенци, су досељени Декутинца. Тамо с припадали роду Анђелови чије је даље порекло из Доње Љубаате код Босилеграда.
ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
