Порекло становништва села Горње и Доње Ратково и Стражица, општине Рибник и Бања Лука, према студији „Прилог проучавању становништва Змијања“ аутора Мирослава Нишкановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
О ПОРИЈЕКЛУ СТАНОВНИШТВА ГОРЊЕГ И ДОЊЕГ РАТКОВА И СТРАЖИЦА
Задатак овог рада је да, поред општег прегледа етничких кретања на територији Змијања током историје, датог у осврту на досадашња истраживања поријекла становништва ове области, дâ резултате мојих истраживања поријекла данашњег становништва села Горње и Доње Ратково и Стражице.
Змијање је област у сјеверозападној Босни насељена српским становништвом и под овим именом појавље се од прве половине XVI вијека до данас. Поред имена Змијање у литератури се спомиње и назив Кол Змијање или Змијањ коло, а у периоду од краја XIII вијека до појаве назива Змијање за ову област се употребљава назив Земљаник.
Поријекло назива Змијање није до данас довољно утврђено, мада је било покушаја да се разјасни. Милан Карановић поријекло ријечи Змијање изводи од турске ријечи зими (зимија), коју опет повезује са мартолошком службом становника ове области. Насупрот томе, народно предање изводи поријекло назива Змијање од ријечи змија, а у контексту предања о грчкој краљици. Петар Кочић, Карановић и Владислав Скарић објашњавајући назив Кол Змијање преводе ријеч Кол као одред или логор и констатују да је Змијање у мартолошку службу давало један кол војске.
У административно – политичком погледу Змијање данас не постоји као посебна организациона јединица и налази се на граничном подручју општина Бањалука и Кључ. На основу објављених историјских извора видљиво је да је Змијање током историје постојало као административна јединица и да је од краја XIII вијека представљало жупу, потпадањем под турску власт половином XVI вијека организовано је као нахија, у којем статусу је била до почетка XIX вијека. Из поменутих извора уочава се да је Змијање у периоду постојања као административна јединица често мијењало границе и да је највећи териториј обухватало у првој половини XVI вијека, када захвата простор између ријека Врбаса и Сане и планина Козаре, Димитора и Лисине.
О народном поимању Змијања имамо сразмјерно доста података, из којих се види да је ова област схватана у различитим територијалним оквирима. Прве податке о народном поимању Змијања доноси Кочић и на основу његових истраживања оно се у народу лоцира и као подручје једног села (Раткова) и као подручје више села на потезу Кадина Вода – Чађавица, те као далеко веће подручје ограничено ријекама Саном и Врбасом са запада и истока, а планином Козаром и извориштем ријеке Пливе на сјеверу и југу. Проблемом одређивања граница ове области бавио се и Карановић. Он је на основу својих антропогеографских истраживања утврдио да Змијање обухвата простор ограничен ријекама Врбасом и Саном на истоку и западу, линијом Бањалука – Сански Мост на сјеверу и извором ријеке Пливе на југу. Испитивач народних ношњи у сјеверозападној Босни Мирослав Драшкић утврдио је границе распрострањености змијањске ношње, за које можемо рећи да се поклапају са границама, које је утврдио Карановић. На основу мојих истраживања на терену данас Змијање сачињава група села на потезу Кадина Вода – Чађавица са локалним центрима у Стричићима и Ситници. Ова група обухвата сљедећа села: Стричићи, Лусићи, Дујаковци, Локвари, Ситница, Доње Ратково, Горње Ратково, Стражице и Соколово.
Мада већ крајем XIX вијека у литератури налазимо фрагментарно објављену грађу о насељима и становништву Змијања, треба напоменути да се тек почетком овог вијека чине покушаји да се на научној основи, а на основу народне традиције и приступачних историјских извора, разјасни поријекло становништва ове области у сјеверозападној Босни.
Прва истраживања на терену врши 1909. године Кочић, тада већ познат књижевник и политичар, иначе родом с овог подручја. Ова истраживања Кочић врши по упутствима Јована Цвијића, и то из политичких разлога, а у склопу своје борбе за национално и социјално ослобођење Срба у тадашњој Аустро-Угарској. Резултатима својих истраживања Кочић се користи у познатом говору у босанском Сабору, а у литерарној форми објављује их у приповијеци „Змијање“ у својој збирци “Јауци са Змијања”. Као што је истакао Мирослав Драшкић у раду „Кочићев рад на етнографији и антропогеографији“, Кочић је за истраживање поријекла становништва дао вриједне податке о положају Змијања и његовим границама у стара времена, као и податке о поријеклу појединих породица и становништва Змијања уопште. Треба рећи да се Кочић бавио истраживањима поријекла становништва само у толикој мјери уколико су она могла поткријепити његову тезу да је област Змијања „од вајкада несумњиво српска“, мада је и сам утврдио да, поред старијег становништва, постоји и слој новијег, што је видљиво из његовог говора у Сабору када каже да више права у рјешавању аграрног питања свакако имају досељеници са југоистока него они из Мале Азије. У периоду између два рата интензивирају се истраживања поријекла становништва сјеверозападне Босне под покровитељством тадашње Српске краљевске академије. Неколико веома вриједних монографија о појединим предионим цјелинама ове области је послије истраживања објављено у едицији „Насеља и порекло становништва“.
Сакупљање ове грађе било је подузето с намјером да се утврди етничко јединство српског становништва сјеверо-западне Босне са становништвом Херцеговине, Старе Србије и Македоније, што је дало веома корисне податке о областима које су до тада биле готово сасвим непознате.
Антропогеографска истраживања Змијања, која је започео Кочић, наставља Карановић, који је у периоду између два рата радио као кустос Земаљског музеја у Сарајеву. Мада је у више наврата објављивао да је обавио свестрана антропогеографска истраживања ове области, Карановић се у већој мјери бавио питањем насљедне кнежевске породице Кнежевића, границама распрострањености и ношњи и објавио само резултате тих истраживања, а осталу сакупљену грађу је публиковао у око 50 мањих или већих чланака. Карановићева истраживања. објављена у литератури, дају нам вриједну грађу о народном поимању граница Змијања, постанку имена појединих села (Ратково, Стражице), поријеклу појединих породица (Кнежевића, Влајића, Богдановића, Босанчића и др.), а у разматрању о поријеклу становништва аутор исправно уочава његов двојни карактер раздвајајући слој новијег од слоја старијег.
Поред антропогеографских истраживања, вршени су покушаји да се с историјског аспекта разјасни поријекло становништва сјеверозападне Босне. Из ове групе радова издваја се мишљење Петра Н. Гаковића, по коме је Босанска крајина одувијек насељена српским становништвом, да у њу није било досељавања и да је она веома експанзивна као Црна Гора и Херцеговина. Насупрот њему, Скарић је у свом раду „Поријекло православног народа сјеверозападне Босне« указао да је становништво овог подручја двојаког поријекла, и то да је старије досељено из Херцеговине и Црне Горе и становништво новијег поријекла из „западних брдовитих крајева“ и сјеверне Далмације.
Тек у новије вријеме, у вријеме објављивања рада Милана Васића »Етничка кретања у Босанској Крајини у XVI вијеку«, постали су доступни подаци турских пописних дефтера, који омогућавају да створимо комплетну слику о насељима, становништву и друштвено- економским односима у времену када су етничка кретања на подручју сјеверозападне Босне била најживља.
Према Васићевим истраживањима, након потпадања под турску власт 1527/8. године ова област се формира у нахију Змијање, која је први пут уписана у дефтер из 1541. године. Из дефтера који је сачињен око 1563. године сазнајемо да је у интервалу између ова два пописа формирана нова нахија Тријебово, која је обухватала југоисточни дио нахије Змијање. Према подацима ових двају дефтера, Васић закључује да су насеља на Змијању већ тада сасвим стабилна и да није било никаквог досељавања, нити одсељавања становништва. Већина назива села Змијања поменута у овим документима налази се и данас на овом подручју. Становници ове области су Срби православне вјере и у дефтерима из 1541. и 1563. већином су уписани именом оца, умјесто презименом, а има већ и формираних презимена. У овој области забиљежено је само неколико случајева исламизације. У друштвено-економском погледу становници Змијања су филурџије на чијем челу се налазе кнезови и примићури. На основу анализе података ових дефтера Васић закључује да становници Змијања којји су пописани у најстаријим турским регистрима и који су се у временском континуитету ту одржали до данас, нису насељени тек послије потпадања под турску власт и да остаје отворено питање да ли се ради о досељеницима из предтурског периода или о старосједиоцима.
* * *
Поред наведеног осврта на досадашња истраживања и поријекло становништва Змијања уопште, у наредном излагању изнијет ћу резултате својих истраживања поријекла становништва села Горње и Доње Ратково и Стражице, а која се поред објављене литературе базирају и на мојим теренским истраживањима обављеним у току 1978. године у поменутим селима.
Према попису становништва из 1971. године, у поменутим селима било је 667 домаћинстава са 3.035 становника. Села су разбијеног типа и унутар њих се разликују бројни засеоци, који се називају по презименима породица које их насељавају. Поред тога, постоје и мањи предјели који могу заокруживати неколико засеока, као на примјер: Запољак у Горњем Раткову, Чунгар у Стражицама и Бањица у Доњем Раткову. Породице с истим презименима изводе поријекло од истог претка, а често и више породица са различитим презименима знају за заједничко поријекло.
ГОРЊЕ И ДОЊЕ РАТКОВО
Народна традиција локализира центар Змијања у данашња села Горње и Доње Ратково. За ова села се у народу сматра да су се само она звала Змијање и да су њихови становници одувијек имали своју земљу и своју „праву“. По предању, Ратково је добило име по кнезу Ратку, који је живио на предјелу Бањици. По истом предању, Ратко је ово село добио од турског везира, а именом Ратково названо је подручје које је он за један дан објахао на коњу. Горње и Доње Ратково се први пут спомињу у попису из 1541. године и тада имају 5 кућа, а називају се и другим именом – Стражице. Становници Раткова су означени као власи који у друштвеном погледу имају структуру карактеристичну за сточарске области са повластицама филурџија које су задржали и послије укидања филурије. У овом попису, такође, стоји да се на челу овог становништва налазе кнезови и примићури и да је један од њих, Вук син Ратков, кнез становника у селу Бањици и на мезреи Обровац. Подаци овог дефтера потврђују традицију о повластицама које су уживали становници Раткова за вријеме турске владавине, а и традицију о томе да породица Кнежевић, која данас живи у предјелу Бањици, води поријекло од оснивача села кнеза Ратка, за кога можемо рећи да је реална историјска личност из прве половине XVI вијека. Поред Ратка, народна традиција за далеку прошлост везује и лик од Змијања Рајка. Од Змијања Рајко је епски јунак који је Змијањце водио на Косово и прве стихове о њему налазимо у Вуковом „Рјечнику“.
Кочић и Карановић идентификују ове двије личности, мада и народна традиција ове личности веже за два различита временска периода.
Поријекло породица у Доњем Раткову
Бајића има око 20 домаћинстава и славе Ђурђевдан. Сматрају се једним од најстаријих у Доњем Раткову. Карановић је забиљежио да воде поријекло од Ратковог брата Влајислава и уврстио их је у групу породица које славе Марковдан и преслављају љетни Никољдан.
Бегића има три домаћинства и славе Вартоломејевдан. Сматрају се једним од најстаријих у Доњем Раткову. По предању, заједничког поријекла са Бегићима су још Гуслови и Јошићи, који воде поријекло од три брата Гусле, Јоше и Беге. Карановић је установио да у Поуњу има 65 кућа које славе Вартоломејевдан, и то са 6 различитих презимена, и да им је „закопина“ Петровачко и Бјелајско поље. Он наводи предање да им је старина од Травника „са Херцеговине“, одакле су се доселили на Змијање. По овом предању, њихови преци су два брата, од којих се један носио као бег и његови потомци су прозвани Бегићима, а други је лијепо гуслио и по њему су Гуслићи. Карановић је забиљежио и исељавање Гуслова у Српски Будељ, у Саничкој жупи, пред устанак 1875. године. Предак ових Гуслова је у Српски Будељ дошао као „уљез“ из Раткова.
Богдановића има једно домаћинство и славе Јовандан. У Доње Ратково се доселио њихов предак прије I свјетског рата из Стражица на „женинство“.
Чавића има пет домаћинстава и славе Марковдан. Сматрају се једним од најстаријих у Доњем Раткову и по предању воде поријекло од Ратковог брата Влајислава.
Човића има два домаћинства и славе Митровдан. Они су млађи досељеници из Ситнице. На Ситници су живјели у Јелића Долу и пошто им је била слаба земља, преселе се у Доње Ратково. О даљој старини ништа не знају.
Даниловића има једно домаћинство и славе Трипундан. Доселили су се пред I свјетски рат из Горњих Граца.
Драгољевића има 14 домаћинстава и славе Марковдан. Сматрају се једним од најстаријих у Доњем Раткову и по предању воде поријекло од Ратковог брата Влајислава.
Ђукића има око 20 домаћинстава и славе Никољдан. Поријеклом су од Рибника. По предању, даљом старином су од Далмације. Крајем XIX вијека у Рибнику је било Ђукића који славе Никољдан.
Ђурђевића има једно домаћинство и славе Јовандан. Доселили су се из Горњих Врбљана. Крајем XIX вијека у парохији Врбљани постојали су Ђурђевићи који славе Ђурђевдан.
Глишића има четири домаћинства и славе Вартолејевдан. Сматра се да су поријеклом од Гуслова и да су добили име по претку Глиши.
Гњатовића има шест домаћинстава и славе Никољдан. Сматрају се једним од најмлађих досељеника из околине Ливна.
Гуслова има 24 домаћинства и славе Вартоломејевдан. Заједничког су поријекла са Бегићима и Јошићима.
Јошића има седам домаћинстава и славе Вартоломејевдан. Заједничког су поријекла са Бегићима и Гусловима.
Карлаша има једно домаћинство и славе Марковдан. Доселили су се са Пећи код Кључа око окупације 1878. године.
Кљутића има седам домаћинстава и славе Марковдан. Сматрају се једним од најстаријих у Доњем Раткову и, по предању, воде поријекло од породице кнеза Ратка.
Кнежевића има осам домаћинстава и славе Марковдан. Поријеклом су од кнеза Ратка. Питањем поријекла ове породице посебно се бавио Карановић и даље поријекло ове породице веже за Херцеговину.
Кондића има једно домаћинство и славе Никољдан. Доселили су се из Соколова. За Кондиће којих иначе има по читавој сјеверозападној Босни Скарић сматра да именом подсјећају на области гдје се осјећао грчки утицај. Према Карановићу, Кондићи у Поуњу су заједничког поријекла са Јеличићима.
Кривокућа има једно домаћинство и славе Васиљевдан. Поријеклом су из Горњих Граца. Претка данашњих Кривокућа мајка је довела када се удала у Мачкиће, око окупације 1878. године. Кривокућа је било у парохији Граци крајем XIX вијека. Кривокућа који славе Василијевдан данас има око 15 домаћинстава у сусједном селу Стричићима.
Куриџа има једно домаћинство и славе Ђурђевдан. Доселили су се из Стражица.
Лазичића има три домаћинства и славе Св. Стевана. Поријеклом су из Горњих Граца. Мајка претка данашњих Лазичића удала се у Гуслове и приликом диобе и он је добио дио. Лазичића има у сусједном селу Лусићима, али они славе Ђурђевдан и сматрају да су поријеклом из Тријебова. Претка ових Лазичића такође је мајка довела. када се преудала у Лусиће.
Мацановића има 13 домаћинстава и славе Никољдан. Сматрају се млађим досељеницима из Бусија код Рибника. Мацановића је крајем XIX вијека било у парохији Рибник, али они славе Михољдан.
Мачкића има 11 домаћинстава и славе Алимпијевдан. Данас Мачкића има по читавој Југославији. Интересују се за своје поријекло и редовно састају. О њиховом поријеклу од њих самих забиљежио сам слиједеће предање: старином су из Роваца, гдје су се презивали Михајловић. Одатле су се преселилиу околину Зајечара, гдје су се презивали Живковић. Под овим презименом су преко Уба доселили у Ратково код кнеза Ратка, који им је дао земљу. Предак који се доселио имао је три сина, од којих се један одселио у Кнежпоље и данас живе у Босанској Дубици. Породица другог је изумрла, а трећи је остао у Раткову. Мачкићима су се прозвали прије 200 година по претку који се као мачак узверао уз неки високи споменик. Мачкића има у Горњим Петровићима у Поуњу, гдје су се доселили од Сане, а славе Никољдан. У парохији Турјак крајем XIX вијека постојала је породица Змијањац која слави Алимпијевдан. О поријеклу Мачкића не можемо ништа одређеније рећи. Скарић износи да у Херцеговини нема породица које славе Алимпијевдан. Гаковић сматра да породице које славе Алимпијевдан потичу из Далмације, а да је презиме Мачкић настало у Босни.
Маринковића има једно домаћинство и славе јесењи Јовандан. Сматрају се старијим досељеницима од Ужица.
Матијашевића има три домаћинства и славе Св. Симеуна Богопримца. Народна традиција их сврстава у најстарије становнике Доњег Раткова. По предању прво су живјели на Ратној главици и тада су се презивали Цоњи, на шта подсјећа топоним Цоњски до.
Медара има осам домаћинстава и славе Марковдан. Сматрају се једним од најстаријих у Доњем Раткову и, по предању, поријеклом су од Ратковог брата Влајислава.
Мишковића има десет домаћинстава и славе Никољдан. По предању, доселили су се прије окупације 1878. године негдје из Србије.
Петровића има седам домаћинстава и славе Марковдан. Они су огранак Медара.
Салака има два домаћинства и славе Никољдан. Живе код извора Салаковац и о њима нисам забиљежио никакво предање.
Сирара има око 11 домаћинстава и славе Никољдан. Сматрају се старијима, а име су добили јер су били добри сточари.
Шајића има два домаћинства и славе Ђурђевдан. Сматрају се млађим насељеницима.
Танасића има девет домаћинстава и славе Никољдан. Доселили су се из Растоке код Рибника послије окупације 1878. године.
Топаловића има једно домаћинство и славе Никољдан. Доселили су се неколико година прије окупације 1878. године од Ужица.
Волаша има око 30 домаћинстава и славе Никољдан. По предању су из Далмације.
Врањеша има једно домаћинство и слави Ђурђевдан.
Врањеша такође има у Дујаковцима и Кадиној Води. Они такође славе Ђурђевдан и истог су поријекла са Врањешима у Доњем Раткову. Врањеши се сматрају једним од најстаријих у Доњем Раткову и вјерује се да су у Раткову били у исто вријеме када и кнез Ратко. Врањеша иначе има по цијелој сјеверозападној Босни а има и велики број породица са другим презименима која воде поријекло од Врањеша а узели су друго презиме. У Поуњу Карановић је нашао девет кућа Врањеша под овим презименом и 172 куће под петнаест изведених презимена и сви славе Ђурђевдан, а поријеклом су из Врановине у Бјелајском пољу. За Врањеше у Врањешком долу (село Врановина) Рађеновић, на основу својих истраживања, закључује да је становништво парохије Крњеуше које је досељено, највећим дијелом, од Карловачког мира 1699.године наовамо. И ови Врањеши славе Ђурђевдан. Рађеновић је у Унцу забиљежио предање да су се негдје из далека, преко Далмације, доселила четири брата: Момчило, Бурсе, Врањеш и још један непознатог имена. Од њих су настала четири племена која славе Ђурђевдан, и то: Момчиловићи, Бурсаћи, Врањеши и четврто племе непознатог имена. Да су Врањеши веома стари на Змијању, а и у цијелој сјеверозападној Босни, говори нам податак да је према наведеним дефтерима из XVI вијека становник села Љиљановац Врањеш Дудак. Село Љиљановац можемо убицирати у данашњем селу Стричићи гдје се налази брдо са истоименим називом.
Вујиновића има пет домаћинстава и славе јесењи Јовандан. Надимак им је Цвјетићи и сматрају се једним од најстаријих у Доњем Раткову.
Вуковића има једно домаћинство које слави Никољдан. Доселили су се око окупације 1878. године од Дрвара, а даљом старином су од Херцеговине.
Зелића има два домаћинства и славе Илиндан. Доселили су се уочи II свјетског рата из Горњих Врбљана. Зелића који славе Илиндан било је крајем XIX вијека у парохији Врбљани.
Поријекло породица у Горњем Раткову
Аћимовића има четири домаћинства и славе Никољдан. Живјели су У Коритима под Грчком градином и због куге су прешли на Батош више Бунарева. Данас их има и под Грчком градином.
Бабића има седам домаћинстава и славе Никољдан. Сматрају се једним од најстаријих у Горњем Раткову и по предању воде поријекло од Ситвука Бабића, легендарног војсковође Змијањаца приликом заузимања Бихаћа. Карановић као савременике кнеза Ратка наводи породицу са презименом Ситвуковић и каже да потомака ове породице који знају за овакво своје поријекло има под више разних презимена 105 кућа. Осим поменутих Бабића, нисмо могли пронаћи нити једну другу породицу која зна за овакво поријекло. Иначе, презиме Бабић је врло познато у нашој земљи. Тако у сусједном селу Лусићима живи породица Бабић са надимком Бугезица, а који славе Св. Симеуна Богопримца. Они сматрају да су поријеклом од Гламоча. Презиме Бугеза са славом Св. Симеун Богопримац налазимо у парохији Доња Медна крајем XIX вијека и они су вјероватно досељеници из Медне, а у Лусићима су промијенили презиме.
Бјелића има девет домаћинстава и славе Ђурђевдан.
Благојевића има 11 домаћинстава и славе Лучиндан. Сматрају се старијим досељеницима из Херцеговине. Карановић за Билбије у Поуњу закључује да су „једно“ са Благојевићима и да код њих постоји предање да су поријеклом од Никшића.
Босанчића има четири домаћинства и славе јесењи Јовандан. Сматрају се једним од најстаријих у Горњем Раткову и да су се ту налазили у вријеме кнеза Ратка. За Босанчиће у Поуњу Карановић наводи да су поријеклом са Змијања. Скарић, насупрот томе, сматра да су Босанчићи са Змијања поријеклом од Бихаћа не наводећи извор овог податка.
Божића има шест домаћинстава и славе Ђурђевдан. Сматра се да су поријеклом негде између Ливна и Гламоча.
Ченића има једно домаћинство које слави Јовандан. Доселили су се с Љубина, сусједног села. Скарић сматра да су се доселили из Далмације, од Задра, не наводећи извор података.
Декића има једно домаћинство које слави Ђурђевдан. Они су огранак Гвозденовића, који су добили ово презиме по претку који се звао Деко.
Ђуричића има осам домаћинстава.
Гвозденовића има 15 домаћинстава и славе Ђурђевдан. Сматрају се једним од најстаријих у Горњем Раткову, чији су преци овде живјели за време кнеза Ратка. Карановић је објавио предање о претку Гвозденовића, Вуни Гвозденцу. По том предању, Вуна Гвозденац је живио на мјесту где данас живе Кочићи (у Стричићима) и које се зове Гвозденчева долина, а трагови кућишта се распознају и у Вунића долини. Карановић је на основу својих истраживања поријекла становништва у Поуњу, установио да велика група породица са двадесет различитих презимена води поријекло од претка Гвоздена са Змијања. Рађеновић је у својим истраживањима поријекла становништва у Унцу нашао 65 домаћинстава са презименом Гвозденовић и другим, а који сматрају да воде поријекло од Раде Гвозденца са Змијања. Ове породице у Унцу такође славе Ђурђевдан.
Илића има девет домаћинстава и славе Јовандан. Поријеклом су од Илића из сусједног села Павићи.
Јаковљевића има 13 домаћинстава и славе Ђурћевдан.
Јуришића има три домаћинства и славе Никољдан. Поријеклом су од Рибника, гдје их има крајем XIX вијека и славе такође Никољдан.
Кочића има девет домаћинстава и славе Игњатијевдан. Поред тога, у Стричићима, родном селу Петра Кочића, има 15 домаћинстава Кочића, од којих четири домаћинства славе Ђурђевдан. Кочићи који славе Ђурђевдан воде поријекло од Дулића по претку који је у Кочиће дошао на женинство а задржао своју славу. Сматра се да су једни од најстаријих у Горњем Раткову и да су њихови преци били савременици кнеза Ратка. О овако великој старини Кочића на Змијању говори нам податак да је на овом подручју половином XVI вијека постојала мезреа Кочић. Презиме Кочић појављује се у историјским изворима још раније. Наиме, у попису Влаха у Цетини из 1436. спомиње се Блаж Кочић. Скарић сматра да Кочићи воде поријекло од херцеговачког племена Малешеваца.
Корачак је једно домаћинство чији се предак доселио од Гламоча прије I свјетског рата и држао хан.
Макивића има три домаћинства и славе Никољдан. Макивића има и у Лусићима, четири домаћинства која славе Васиљевдан. Премда су код ових породица са истим презименима различите славе, сматра се да су заједничког поријекла.
Милановића има два домаћинства и славе Никољдан. Они су огранак Гвозденовића и добили су презиме по претку Милану.
Ожеговића има три домаћинства и славе Никољдан. Рађеновић је утврдио да Ожеговићи који у Бравску славе Св. Стевана, воде поријекло из Срба у Лици, одакле су се доселили прије 100 година. Карановић у Саничкој жупи налази да су Ожеговићи из Бравска, а старином из Срба. И они славе Св. Стевана.
Поповића има четири домаћинства и славе Св. Мрату. Сматра се да су се доселили око окупације 1878. године из околине Рора код Гламоча.
Ратића има два домаћинства, која славе Никољдан. Доселили су се око 1878. године из Прек[р]аја код Дрвара, а по предању су даљом старином из Црне Горе.
Шајића има четири домаћинства и славе Ђурђевдан. Заједничког су поријекла су са Шајићима из Доњег Раткова.
Тривића има једно домаћинство које слави Ђурђевдан. Они су огранак Гвозденовића, а име су добили по претку који се звао Триво.
Влајића има 7 домаћинстава и славе Марковдан. Сматрају се једним од најстаријих у Горњем Раткову. По предању, поријекло воде од Ратковог брата Влајислава. Према предању које је забиљежио Карановић, његови потомци су преци породица са презименима: Медар, Бајић, Драгољевић, Чавић и Шипка, који данас живе у сусједном селу Павићи.
Вулина има шест домаћинстава и славе Михољдан. Осим тога, Вулина истог поријекла и с истом славом има још и у Чађавици, Лусићима, Дујаковцима, Ситници, Соколову и Стричићима. Доселили су се из Рибника, а, по предању, даљом старином су из Далмације с етапним задржавањем у Унцу. Карановић вјерује да су из Рибника и да их тамо има преко 100 кућа са разним презименима. Он надаље сматра да им је старо презиме Кењало, у Рибнику има засеок Кењали, и да су се одатле расељавали по цијелој Босанској крајини и Лици, те да су неки огранци задржали старо презиме. У поменутим селима Вулини се сматрају млађим досељеницима, а Карановић наводи да су се у Ратково доселили прије 150 година.
Вујиновића има шест домаћинстава и славе јесењи Јовандан. Истог су поријекла као и Вујиновићи из Доњег Раткова.
СТРАЖИЦЕ
Стражице се први пут спомињу у повељи бана Пријезде из 1287. године, у копјој су пописана села жупе Земљаник. Као што је већ речено, ово село се спомиње и у пописним дефтерима из XVI вијека, у којима се назив Стражице употребљава као друго име за села Горње и Доње Ратково.60 Народна традиција објашњава поријекло имена Стражице тиме што су становници сусједних села Горњег и Доњег Раткова за вријеме турске владавине у њему чували стражу. Да је становништво овог и сусједних села стварно обављало стражарску службу на овом подручју, условио је и сам положај ових села уз важан планински превој на путу који је ишао од Јадранског мора према Посавини.
Поријекло породица у Стражицама
Бавељића има четири домаћинства и славе Ђурђевдан. Сматра се да су се доселили из околине Мркоњић-Града и да им је старо презиме Ђукановић. У парохији Горња Медна крајем XIX вијека живјеле су породице са презименом Беваља, које су такође славиле Ђурђевдан.
Богдановића има четири домаћинства и славе Јовандан. По предању, први су се доселили у Стражице и њихов предак је кумовао подизању цркве, коју је саградио кнез Ратко.
Гајића има пет домаћинстава и славе Јовандан. Они су огранак Милетића.
Ерцега има три домаћинства и славе Лучиндан. По предању, доселили су се одмах послије Богдановића из околине Никшића у Херцеговини. Заједничког су поријекла са Трубићима и Мејићима, који такође славе Лучиндан. По предању, у Стражице су се доселила петорица браће од којих су потекле поменуте породице, а двојица су отишла даље у Лијевче. Ерцега има у читавој сјеверозападној Босни и већина слави Лучиндан. Њихово топономастичко презиме потврђује предање о поријеклу из Херцеговине, а слава Лучиндан поближе локализира њихову матицу у околину Никшића, гдје је ова слава честа.
Куриџа има седам домаћинстава и славе Ђурђевдан. По предању, доселили су се прије 150 година из Рибника, гдје су се презивали Никић, а даљом старином су из Котара у Далмацији. У парохији Рибник крајем XIX вијека било је и Куриџа и Никића који славе Ђурђевдан. Скарић сматра да су поријеклом од Ливна и Гламоча не наводећи извор података.
Малешевића има девет домаћинстава и славе Никољдан. Сматра се да су поријеклом из околине Гламоча. У Гламочком пољу Малешевића има на више мјеста, славе Јовандан, а поријеклом су из Бјелајског поља. У Поуњу славе такође Никољдан и поријеклом су из Грахова. У парохији Пркоси у протопрезвитерату Петровац крајем XIX вијека било је Малешевића који славе Никољдан.
Мејића има девет домаћинстава и славе Лучиндан. Заједничког су поријекла са Ерцезима и Трубићима.
Милетића има девет домаћинстава и славе Јовандан. Сматра се да су се доселили из Рибника. Скарић наводи да су се доселили из околине Задра у Далмацији не наводећи извор податка.
Петковића има пет домаћинстава и славе Јовандан. Сматрају да су поријеклом од Унца.
Стојића има осам домаћинстава и славе Васиљевдан. Доселили су се за вријеме турске владавине из Кадине Воде, а даљом старином су, по предању, из Црне Горе.
Трубића има 11 домаћинстава и славе Лучиндан. Заједничког су поријекла с Ерцезима и Мејићима.
* * *
На основу претходних излагања, у којима смо изнијели народну традицију о поријеклу појединих породица и покушали за свако то предање пронаћи потврду у постојећој литератури и објављеним историјским изворима, можемо констатовати да најстарији слој данашњег становништва испитаних села у временском континуитету води поријекло од становништва пописаног у дефтерима из 1541. и оног из око 1563. године. За поријекло становништва пописаног у дефтерима из XVI вијека може се прихватити мишљење Милана Васића, по коме су турска освајања затекла ово становништво на територији Змијања, а остаје дилема да ли се ради о досељеницима из предтурског периода или о старосједиоцима. Овом најстаријем слоју становништва припада данашњих 165 домаћинстава под 23 различита презимена. Из ове групе од 23 презимена може се издвојити 10 група презимена које, свако посебно, воде поријекло од заједничког претка.
Од тог времена српско становништво ових села, као и сјеверозападне Босне уопште, појачавано је новим становништвом из редова влаха сточара, који су се услијед економских разлога, а прије свега пореских олакшица у пограничним нахијама Турског царства, кретали из правца југоистока и истока у правцу ширења турских државних граница. Ове миграције су се одвијале лаганим помјерањем већих или мањих група на дужим или краћим релацијама с етапним задржавањима у појединим областима и трајале су непрекидно, са различитим интензитетом, до потпадања Босне и Херцеговине под аустроугарску власт. Према подацима које сам сакупио на терену, основни правац досељавања у овом периоду за већину породица ишао је из сјеверне Далмације преко Ливна, Гламоча, села око извора ријеке Сане и околине Мркоњић-Града. Овај правац досељавања, у основним цртама, поклапа се са античким, средњовјековним и савременим путем Бањалука – Сплит.
Ова насељавања била су условљена турским војним успјесима и неуспјесима у близини или на самом подручју сјеверозападне Босне. Процес насељавања сјеверозападне Босне српским и муслиманским становништвом био је посебно интензиван послије Карловачког мира 1699. године, када Турска губи посједе у Славонији, Лици и Далмацији и када се даље војне операције карактеришу више позиционом борбом, а слабљење централне власти и јачање читлучког система намеће становништву све веће пореске обавезе. Углавном, у ово вријеме падају евидентирана досељавања из сјеверне Далмације која су на Змијању била мањег интензитета у односу на пограничне дијелове Босне и Херцеговине. У ово вријеме Змијање и даље задржава повластице филурџија и извјесну унутрашњу самоуправу.
У XIX вијеку број слободних сељака је рапидно смањен. Становници Раткова у то вријеме се грчевито боре за очување повластица које су посједовали током читаве турске владавине и које су се временом стално смањивале. Борбу становника Раткова за очување ових слобода описао је Кочић у свом „Змијању“. За овај период карактеристично је локално сељакање појединих породица са једног феудалног посједа на други, у чему су их подстицали и сами феудалци. Као одраз ових кретања становништва, села Горње и Доње Ратково и Стражице добијају углавном појединачне досељенике из околних и нешто удаљенијих села, која су и сама припадала нахији Змијање, а која више не постоје. За ове породице нисмо у већини случајева могли утврдити даље поријекло, осим њиховог постојања у селима из којих су се по казивању доселили. Док су се насељавања испитаних села, и Змијања уопште, вршила разним правцима, углавном са југоистока и истока, исељавања су углавном усмјерена према сјеверу и западу. Ова исељавања су имала карактер перманентног одлажења појединаца или читавих породица у области које су пружале боље економске услове. Истраживања поријекла становништва у областима исељења утврдила су постојање великог броја породица са различитим презименима које воде поријекло са Змијања. Податке о исељеницима из испитаних села налазимо у радовима Карановића и Рађеновића наведеним када је говорено о сваком породичном презимену посебно. Исељавања из ове области и испитаних села у XX вијеку добијају сасвим нова обиљежја, што је условљено измијењеним друствено-економским односима. То се нарочито уочава послије II свјетског рата, када се исељавања врше према индустријским центрима, а и изван граница Босне и Хергеговине, прије свега путевима послијератне колонизациие у Војводину.
На крају треба рећи да наша истраживања показују да народна традиција, коју су записали претходни истраживачи, и данас живи у народу, мада је II свјетски рат и убрзан развој друштвено- економских односа у послијератном периоду утицао на њено губљење, као и на нестајање традиционалне културе уопште. Губљење традиције о поријеклу становништва очитује се, прије свега, у томе што налазимо извјестан број породица за које нисмо успјели забиљежити никакво предање, а и тиме што данас већина, углавном, зна само за посљедњу етапу досељења.
Запољак је засеок у Горњем Раткову. Смештен на граници између Горњег и Доњег Раткова, припада Горњем Раткову. Чине га четири целине – у њима живе становници који носе исто презиме: Поповићи, Јуришићи, Ратићи и Ченићи.
Запољак се налази у долини испод Ровањца, где висом доминира Велики камен. Преко Ровањца је улазак у Запољак путем који води из Горњег Раткова и иде испод Пучине, ситногоричне густе шуме. Лево, код Малог камена, скреће се у Јуришиће, а право, преко њива, у Поповиће. Други улаз је из правца Соколова, преко Турског поља.
На самом улазу у Поповиће налази се Поповића локва. Локве су обележја свих места у којима не постоји извор или нека друга врста текуће воде. Локва се ствара на ниским местима (где обично постоји непропусни слој земље) на којима се задржава вода од киша и снега (снега на тим висинама има у изобиљу, служи као појило за стоку и, евентуално, прање).
Ниже Поповића локве простире се Црљенска главица која једним делом наткриљује муслиманско место Црљени. Веза између Црљени и наших њива постоји кроз „кланац“, тешко проходан назови пут. Тај пут излази на Медића вратнице (кроз које се улази на Медића њиву; њива се углавном косила и била ливада, не сећам се да је некад сејана, а име је задржала јер је некада давно откупљена од неког Турчина Медића).
Одатле се, заокружујући Запољак, наставља Гај, узан појас високе храстове шуме. Из Гаја се преко пољане излази на Орловачу, врх нешто нижи од 1000 м. Затим се преко Вјенца (виса) спушта до Прљуге, на Ровишта. Преко њих иде пут за Црљени, на чијем почетку се налази Вујинац. Непосредно пред улазак у Црљени налазе се наше последње њиве – Крчевина која је постала крчењем шуме и, вероватно, купљена од Турака; свуда около је ситногорична шума, са по којим већим стаблом.
Испод Ровишта је Кобилина долина углавном обрасла бујади (папрат), на коју се настављају мањи платои – чистине обрасле травом и бујади: Антукин виноград, Табачиште, Купусиште – све до потока. Са друге стране потока налази се пут који једним крајем води у Бањицу, а другим у Среденик у коме се налази црква за цео крај. Поток је, у ствари, јаруга којом се вода слива од Точка и атмосферских вода које се спуштају са виших страна и теку у Бањицу. Изнад овог пута уздиже се страна до Великог камена и пута преко Ровањца.
ИЗВОР : МИРОСЛАВ НИШКАНОВИЋ – ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ СТАНОВНИШТВА ЗМИЈАЊА “О ПОРИЈЕКЛУ СТАНОВНИШТВА ГОРЊЕГ И ДОЊЕГ РАТКОВА И СТРАЖИЦА”. Одабрао и приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
