Порекло становништва села Тибужде (раније Тибужда), Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Основна школа „Бора Станковић“, Тибужда
Положај села.
Тибужда лежи у долини Тибушке Реке, десне притоке Јужне Мораве. Околна насеља су: Дулан, Ћуковац, Лева Река и Луково.
Воде.
Мештани користе воду за пиће из бунара и са извора озиданих у чесме.
Земље и шуме.
Називи потеса по неравном земљишту изнад села су: Бакушица, Дајкина Чука, Гарваница, Лом, Манастирска Воденица, Длибоки Дол, Шилегарник, Присоје, Клићевац, Брајково Осоје, Бубанац, Чешљиковац, Попов Дол, Манастириште и Манастирска Река. Потеси на нижем земљишту су: Требешињски Рид, Језерина, Црвеница, Бицино, Говедарник, Дељаница, Дездаров Пут, Бекташевица, Галице, Кормињаш, Брес, Шаминдолски Рид, Пејине Кошаре (сада виногради), Крст, Јањина Орница, Степанов Гроб, Коштан, Качарева Долина, Присоје и Селиште.
Тип села.
Због положаја у долини Тибужда има низни тип; пружа се од југозапада према североистоку у дужини од два километра. Поједини делови села или махале, почев од југозапада зову се: Јеринци, Ћосинци, Парчинци, Островци, Рабучици, Парејци, Дирдинци, Николчинци, Коларци, Стајчинци, Анђелковци, Долинарци и Деда Младеновци. Последње две махале леже на левој страни од реке, остале су са десне стране. Ове махале чине главни део села. Од главног дела села на југозападу „у пољу“ издвојена је махала Брестовац.
Тибужда је 1953. године имала укупно 183 домаћинстава.
Постанак села, старине и прошлост.
У средини села, код Деда Младеновске Махале су црква и гробље. Поред њих су је место Селиште. На Селишту су становници ископавали: „зидинке, старе бунаре, гробове и тугле старовременске“. Неколико гробова је пронађено у башти Радомира Стаменковића. Предање каже да је на Селишту било неко “старо српско село“. Оно је касније „од најезде Турака“ уништено, „народ испогинуо“. Манастириште је узвишење лево од реке. На поменутом узвишењу има остатака од зидова. Мештани су ископавали велике земљане ћупове. Верује се да је овде некада био манастир. Сента Трајковић из Тибужде дуго вемена је копапо Манастиришту надавши ће да ће наћи „ћуп са парама“.
Данашња Тибужда није много старо село. По раширеном предању њу су основали досељеници. Најпре су дошла два рода. Срби Илчинци и православни Цигани Станимирови. То је било у другој половини XVIII века. После су се прибрали „са разних страна“ и преци осталих данашњих родова. Највећи део родова насељен је за време Турака пре 1878. године. Они су углавном из планинских села; „овде су се склањали бежећи од зулума, а земља Тибужда била је плодна“. Сеоска црква посвећена је Малој Госпојини. На њеном месту најпре је било црквиште са зидинама. У XIX веку ту су мештани саградили црквицу.
По ослобођењу црквица је порушена и подигнута данашња велика црква, грађена исте године када и црква у Топлацу. На дан Мале Госпојине је сеоска слава. „Пољкса слава“ је другог дана Духова. Због стоке се слави први петак после Васкрса.
Узводно од Манастиришта је долина Манастирске Реке. Од састава ове и Леворечке Реке настаје Тибушка Река. Ту се види једна воденица, својина манастира Прохора Пчињског. Она се даје под закуп мештанима. Изнад воденице је шума. Воденицу и шуму поклонио је манастиру неки сељак из Тибужде. Пред крај турске владавине у Тибужди је било четири турска чифлика. Власници су била четири брата. По именима се знају: Усејин Заим, Мемет Заим и Весел Заим. Они су земљу наследили од оца (изгледа да се звао Дели Агуш). Срби су до 1878. године обрађивали турску земљу, а само „по неко гуљаво парче, које Турци нису хтели да приграбе, имали су своје“. Поменуте године земља је купљена од чифлик-сахибија.
У народу се казује да су у XIX веку природни и привредни улови за живот у Тибужди били су веома добри; река, у чијој је долини, имала корито широко два метра; шуме су биле здраве, било је много винограда по брдима а око реке су узгајали конопљу и поврће; затим, становника је било мање и они су имали довољно стоке. Тада су Тибужду звали „мали Стамбол“. Године 1903. десила се велика провала облака. Од тада се Тибушка река нагло проширила корито и у село нанела много наноса. Од тада се река стално шири и односи; до сада је упропастила многе најбоље њиве и баште и натерала да се помере читави делови села.
Порекло становништва.
Већину чини српско становништво. Мању групу представљају Цигани, православни и муслимански.
Српски родови:
-Иличинци, Никољдан, су најстарији српски род у селу. Не знају за своје порекло.
-Анђелковци, Св. Петка, су из суседног Лукова где су били старинци. Доселио се пре око 150 година неки Анђелко, оснивач рода. Генеалогија: Радомир, 60 година – Арса – Стаменко – Мирко – Анђелко.
-Островци, Аранђеловдаан, су досељени из Островице код Владичиног Хана.
-Рабучици, Аранђеловдан, „су старо племе у Островцима“.
-Јеринци, Аранђеловдан, су пореклом из Ораховице код Прешева. Поменуто село је 1912. године затечено као арбанашко насеље.
-Парчинци, Аранђеловдан, имају исто порекло као Јеринци.
-Парејци, Аранђеловдан, имају исто порекло као и Јеринци, са којима су били рођаци.
-Деда Младенови, Аранђеловдан. И они су досељени из из Ораховице код Прешева. Били су рођаци са Парејцима. Овде живе око 90 година. Генеалогија. Радивоје, 28 година – Цветко – Јован – Младен, оснивач рода, који се доселио.
-Дрдинци, Никољдан, не знају за своје порекло.
-Николчинци, Никољдан, су чинили један род са Дрдинцима.
-Ћосинци, Никољдан, су досељени из Радовнице у Горњој Пчињи.
-Коларци, Ваведење, не знају за своје порекло.
-Стајчинци, Аранђеловдан, не знају за своје порекло.
-Брестовчани, Аранђеловдан, се зову по махали у којој живе. Деле се на:
-Ристиће, Стојковиће и Мишиће. Први су досељени из Стајевца – Горња Пчиња, други су из Радовнице – Горња Пчиња а трећи из Малог Буштрања. Населили су се 1878. године на купљену чифлик-сахибујску земљу.
Православни Цигани-Роми (Ђорговци):
-Станимирови, Аранђеловдан, су однекуда досељени када и српски род Илинчинци. Говоре српски а занимају се свирачином и узгојем дувана.
Муслимански Цигани (Гурбети):
-Џелини, Саитови и Меметови, потичу од предака који су били браћа. Говоре цигански. Овде живе од турског доба. Земље немају. Плету корпе за продају, просе, неки су свирачи. Поједине циганске породице су живеле у Лукову.
Исељеници.
Срби:
-Јовановићи, Диса и Стако живе у Прешеву.
-Трајко Писар, Раша Весел и Ђорђевићи живе у суседном Златокопу.
-Биљалови су се иселили у Бујковац.
-Митићи су се иселили у Корбевац.
-Стојнини и Мишићи су се иселили у Врањску Бању.
Из Тибужде има исељеника у суседном Дулану; данас броје 27 кућа. Они су грана од рода;
-Коларци.
-Цокинци живе у Сливовићу у Пољаници.
-Тибуждани живе у Владичином Хану.
-Тибуждани и Цупчинци живе у Прекодолцу.
Православни Цигани:
-Ђорговци живе у Врањској Бањи. Намножили су се од претка Стојилка, тамо досељеног из Тибужде.
Муслимаских Цигана из Тибужде има исељених у Грделици.
ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“ насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
